ZAKON O POZORIŠTU I PRIVATIZACIJA

Razgovarala: Sonja Ćirić

„Pozorišta imaju vrlo istaknuto i značajno mesto u kulturnoj ponudi Beograda”, ocenjuje Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu i insistira da je interes grada da ima uspešna pozorišta nesporan, pa da je samim tim, svakako, jasno da će Beograd podržavati svoje teatre. Vladan Vukosavljević je postao gradski sekretar za kulturu pre devet meseci. Ovo je jedan od retkih intervjua za medije koji je dao, a prvi razgovor za „Ludus“.

Da prvo objasnimo: na koji način sarađuje Sekretarijat za kulturu, odnosno Grad Beograd, sa pozorišnim ustanovama?

Grad je osnivač 32 ustanove kulture od kojih je 11 pozorišta. To su sva pozorišta u gradu osim Narodnog, o kome brine republičko Ministarstvo kulture. Osnovni zadatak Sekretarijata je da finansira njihovo poslovanje kroz tekuće troškove i fiksne troškove: plate, doprinose, programe i tako dalje. Naša saradnja se sastoji od plasmana, kontrole i raspodele finansijskih sredstava prema planu koje nam pozorišta dostave na godišnjem nivou. To važi i za sve ostale ustanove kulture čiji je osnivač Grad Beograd. Intenzivno komuniciramo sa direktorima i pravno-finansijskim sektorom, pozorišta nam svakodnevno iskazuju svoje potrebe. Mislim na finansijske planove, finansijske tokove, tekuće probleme, pomoć oko javnih nabavki, oko poštovanja procedura, kadrovskih problema… Ukratko: šta god nam se obrate, mi se trudimo da im izađemo u susret, a naročito kad je reč o prilivu sredstva. Naravno, koliko možemo u skladu sa budžetom.

Koliki je ovogodišnji budžet za pozorišta?

Ukupno 864.500.000 dinara. Od toga je 96.200.000 za programe. Taj novac je određen u skladu sa finansijskim planom ustanova: pozorišta nam dostave finansijski plan za ovu godinu koji obuhvata fiksni deo, u kome su plate i troškovi i programski deo, u kome su troškovi za premijere. Oni kažu svoj predlog, a onda, onda se usaglašavamo. Mogu da kažem da im maksimalno izlazimo u susret.

A zašto se onda pozorišta žale?

Žale se zato što su pozorišta vibrantna kulturna čvorišta i ambiciozna. Voleli bi da imaju što više mogućnosti da angažuju eminentne reditelje iz inostranstva, glumačke zvezde, da imaju atraktivne predstave i to je razumljivo. Mi te njihove želje ispunjavamo u okviru zadatih mogućnosti. Žao mi je što nisu veće, bilo bi više premijera..

Zato neka pozorišta jedva skrpe za dve premijere godišnje, što je nezamislivo malo.

Neka su imala i više od dve. S druge strane, Jugoslovensko dramsko pozorište, na primer, je imalo manje predstava nego inače, ali su one bile produkcijski veoma atraktivne. Hoću da kažem da nije uvek broj premijera bitan, već da te nove predstave budu kvalitetne pa da postanu dugotrajne. To je cilj.

Sekretarijat je odgovoran i za kadrovsku politiku. Upravo su izabrani novi upravnici pozorišta. Koja je bila uloga Sekretarijata u ovom izboru?

Upravni odbor pozorišta predloži osnivaču svog kandidata, a osnivač, Skupština grada, može da odbije taj predlog, mada se tako nešto retko dešava. Ove godine su raspisani konkursi prvi put od 1992. godine što znači da su do sada gradska veća, na vrlo netransparentan način, predlagala Sekretarijatu za kulturu kandidata, a Sekretarijat ga je predlagao Skupštini. Moram da kažem da je tada bilo dosta interesnih grupa, da su o kandidatima odlučivali neki centri moći. Imam utisak da je princip po kome se do sada biralo bio i nedemokratski i štetan. Naravno, mi živimo u političkom svetu pa ne mogu da isključim ni mogućnost da tu i tamo neko lobira za nekog, ali… Ovog puta su konkursi bili javni, odlučivanje je bilo javno i mislim da mi na taj način ulazimo u fazu stabilizovanja ustanova kulture. Sad su Upravni odbori procenili osobe koje ispunjavaju sve uslove i oni snose odgovornost.

Zna se da neki novi upravnici nikada pre nisu bili na upravljačkim mestima, odnosno da ne ispunjavaju uslov o tri godine iskustva…

Nemaju sva pozorišta iste uslove. Beogradsko dramsko pozorište i Atelje 212 nemaju zahtev za trogodišnjim stažom na upravljačkom mestu. Ali, to je ingerencija njihovih Upravnih odbora.

Da li se vodilo računa o raspoloženju kolektiva prema predloženom kandidatu?

Izašli smo iz samoupravljanja pa o tome odlučuju Upravni odbori, a ne ansambli. Pretpostavljam da su imali uvid i u raspoloženje kolektiva, s tim što ne mogu da procenim koliko je to njima pomagalo ili odmagalo. Optimalno je kad Upravni odbori i ansambli imaju konsenzus, mi imamo takve slučajeve, ali uvek ima nezadovoljnih. Nadam se da će ovaj konkurs pokazati tu vrstu harmonije.

Odavno se priča i razmišlja o načinima prevazilaženja negativnosti u institucionalnom sistemu, često se pominje mogućnost privatizovanja pozorišta. Kakav je stav Sekretarijata o tome?

Beograd je kulturno žarište kad je reč o pozorišnom životu, naša pozorišta su poznata izvan granica Srbije, i svakako je jasno da će Grad nastavljati da ih podržava. Ostaje da se vidi da li možemo i u kojim pozorištima možemo da napravimo drugačiji koncept organizacije. Znamo da se u većem delu Evrope uspešno pokazao koncept takozvanih produkcionionih pozorišta bez stalnog ansambla. Nisam siguran da gradovi poput Londona ili Pariza finansiraju 11 pozorišta kao što to radi Beograd. Mi istražujemo mogućnosti kako da se naša pozorišta sa tradicijom sačuvaju, jer ne smete sve dati na tržište. Svi znamo da ako date kulturnu ustanovu na tržište, idete na komercijalizaciju i gledanost, a to znači da povlađujete širokom ukusu. A na repertoaru morate da imate i antičke drame i Steriju, znači i klasična, strana i domaća dela. Mi intenzivno razmišljamo kako da napravimo model po kome ćemo smanjiti broj pozorišta čiji se brojni ansambli finansiraju, ali tako da sačuvamo interes pozorišne scene u Beogradu.

Broj prijava na Konkurs Sekretarijata za sufinansiranje programa kulture govori da je privatna inicijativa u našoj kulturi, pa samim tim i u pozorištu, veoma prisutna.

Konkurs je namenjen svima koji nemaju trajno finansiranje od Grada. Stiglo je preko 750 prijava za projekte, komisije su izabrale 259, a među njima su i projekti koji se odnose na pozorišta. Novac se isplaćuje, i to je značajna pomoć. Privatna inicijativa u kulturi je neka vrsta budućnosti. Mnogo toga zavisi od inicijative pojedinaca, privatna inicijativa je važan deo naše kulture. To je i budućnost koncepta finansiranja kulture.

Priznaćete da se ta budućnost ne nazire.

Zato što je rizično, promena propisa je delikatna materija. Mora da se donese Zakon o pozorištu, insistiraćemo na tome iako to nije u našoj nadležnosti. Insistiraćemo da se definiše šta je pozorište, koje su obaveze zaposlenih… Svaki glumac ili reditelj, teoretski govorim, ima okean mogućnosti koji se zove status slobodnog umetnika. Ali ukoliko optira da bude član pozorišnog ansambla, da ima finansijsku sigurnost, onda se mora naći model po kome će njegov angažman imati recipročnu vrednost. Da li naši glumci mogu tek tako da pauziraju godinu-dve zbog snimanja filmova, koliko time trpi matična ustanova? Zakon o pozorištu bi morao to da reši. Kažem, delikatna je materija, ali nije nerešiva.

Kad već pričamo o zakonima, sad je aktuelna inicijativa za promenu Zakona o autorskom i srodnim pravima u kome su filmska i pozorišna umetnost nedosledno tretirane.

To je pitanje za Skupštinski odbor za kulturu i za Ministarstvo kulture, mi možemo samo da pomognemo savetodavno ili da podržimo njihovu koncepciju. Inače zakonsko rešenje koje je sad važeće je neobično, da ne upotrebim neku drugu reč.

Kako će se rešiti problem Ustanove kulture „Vuk” koja ima pozorišnu scenu?

Njen osnivač je opština Zvezdara, i iz različitih razloga oni su dospeli u jednu vrstu prezaduženosti. „Vuk” je tradicionalna ustanova sa lepim prostorom u koji su uložena velika sredstva, i Grad želi da preuzme osnivačka prava od opštine Zvazdara. To znači da ćemo sačuvati pozorišnu scenu, i da će „Vuk” dobiti novu upravu. Bila bi to nova ustanova kulture o čijem konceptu bismo morali da razmislimo. Znači, „Vuk” će ostati, ali, da li će osnivač te ustanove biti Zvezdara, u šta sumnjam, ili Grad, u šta čvrsto verujem, videćemo.

Kako ocenjujete beogradski pozorišni život?

Mislim da je solidan, potencijal pozorišta je značajan, uspešno se rešavaju raznorazni problemi. Situacija nije idealna, ali u toj neidealnoj situaciji, ja sam zadovoljan radom i produkcijom pozorišta, nemamo razloga za nezadovoljstvo već suprotno.

Pominjete neidealnu situaciju, kad će prestati?

Kao i svuda, i na polju kulture situacija je vezana za privredu zemlje i za budžetske potencijale. Beograd nije u sjajnoj situaciji, ali mi se borimo za svaki dinar – Sekretarijat za finansije nas zbog toga proglašava davežima, ali nam izlaze u susret. Biće bolje kada se ukupna ekonomska, privredna i finansijska situacija u zemlji poboljša, a do tada ćemo se boriti da svaki dinar uđe u kulturu.