UZ DOMAĆU RAKIJU I GLUMAČKE ANEGDOTE

Milica Živković

 

  • Besplatno, „za dušu”, Ljiljana Stjepanović odigrala je 4. jula monodramu „Gospođa ministarka” za meštane pirotskog sela Topli Do –

Živimo u nekim čudnim vremenima. Strahujemo od mnogih reči, kao što su smanjenje, terorizam, doktorat, kultura. Ne znamo ko je kriv za ono što nam se dešava, ali znamo da mi nismo. I dok jedni viču „BRAVO” za sportiste, drugi dobacuju „A GDE JE BRAVO I ZA NAS OSTALE”. Jedni viču „vi ste krivi”, drugi dodaju „vi ste nam dozvolili”. I dok se predstavnici kulture raspravljaju međusobno, a i sa svima, ko je kriv što i njih ne dočekuju na balkonu, nekultura nadire sa svih strana. I to samo zbog toga što smo slepi i gluvi da se o kulturi raspitamo, da je prepoznamo, da o njoj pišemo, da je promovišemo.

Kada sam čula da glumica Ljiljana Stjepanović već nekoliko godina posećuje selo Topli Do, pored Pirota, zapitala sam se kako je tamo dospela, kako je čula baš za to selo. Odgovore sam dobila na putu do tamo. Predivna priroda, mir, tišina, a još na ulazu u selo nasmejani ljudi koji vedro pozdravljaju goste i prolaznike. Gostoprimstvo, srčanost, prijatan razgovor uz domaće proizvode i iskrene osmehe. Jednostavnost koja pleni i oduševljava. Tada sam razumela da se gospođa Stjepanović, kao i ja, na prvi pogled zaljubila u ovaj nesvakidašnji, gotovo čarobni izvor pozitivne energije i lepote.

Do tog dana nisam imala čast da upoznam Ljiljanu Stjepanović, osim kroz likove koje je tumačila. Kada sam saznala da će ona 4. jula 2015. godine odigrati u Toplom Dolu besplatnu monodramu meštanima, pomislila sam koliko treba biti zaljubljen u svoj posao i koliki čovek moraš biti, da bi danas, u vremenu u kome sve ima cenu, potpuno besplatno promovisao umetnost i kulturu.

U jedinu salu, u centru sela, te večeri, nije moglo da se uđe. Pored meštana sela Topli Do, bilo je mnogo onih koji su stigli iz okolnih sela. Prepuna sala običnih ljudi koji nestrpljivo očekuju da se pred njima – tu, dogodi pozorište. Dogodila se jedna neobična, drugačija, energična „Gospođa ministarka”. Ukazujući na sve one savremene probleme, vešto se podsmevajući i izabranima, ali i ovima što biraju, mamila je iskrene osmehe i aplauze. Oni koji su pažljivo slušali, dobro su razumeli, iako je većina njih tada prvi put imala priliku da vidi pozorišnu predstavu. U sali su se prepoznale mnoge gospođe ministarke i mnogi Naseri.

Ali najvažnije je da se te večeri, na nekoj planini, u maloj sali desilo veliko pozorište. Važno je da su te večeri i deca koja su došla da se slikaju sa glumicom, da se sa njom upoznaju i da je poljube, videla da u ovoj zemlji postoji još nešto pored sadržaja koji su im dostupni u medijima i uz koje oni odrastaju. Da vide da postoji alternativa. I oni će, takvi kakvi jesu, znati da cene što je kultura došla kod njih, pa će i oni, bar jedan deo njih, jednom doći i u „kulturu”.

Glumci Narodnog pozorišta Pirot, dolaskom su podržali koleginicu u njenom entuzijastičkom i humanom gestu. Nakon predstave, uz domaću rakiju i glumačke anegdote, posmatrala sam umetnike pored sebe i osećala se spokojnijom neko ikad. Dok god postoje ovakvi ljudi, nije sve izgubljeno. Fenomenalna Gospođa ministarka, posle predstave bila je ništa manje fenomenalna Ljiljana Stjepanović koja osvaja duhovitošću i pozitivnom energijom. Talenat i svoje ime ne zloupotrebljava kako bi se izdigla iznad svih, već koristi kako bi se povezala sa svima. Pored svega toga, ima u njoj nečega što se danas retko viđa – a to je strast i ogromna posvećenost onome što radi.

Kao „počasna građanka Toplog Dola” ona će svakako još dugo uveseljavati svoje „sugrađane”. Jer aplauz tih ljudi i iskrene čestitike potvrđuju da je narod željan umetnosti, samo im je treba prilagoditi i na pravi način prikazati.

(autorka je profesor srpskog jezika i književnosti)