Kakva je pozorišna praksa u Francuskoj, Nemačkoj, Turskoj, Švedskoj, Sloveniji, Hrvatskoj…
Vukica STRUGAR
Kada je pre nekoliko godina poznati makedonski reditelj Slobodan Unkovski na konferenciji za novinare najavljivao premijeru predstave Život je san u Narodnom pozorištu, istakao je kao kuriozitet činjenicu da tokom tromesečnih priprema niko od glumaca nije izostao sa proba!
Ovo, nesumnjivo, govori o autoritetu reditelja, ali i o pojavi koja je odavno uzela maha – odsustvovanju umetnika sa stalnog (ili honorarnog) radnog mesta zbog snimanja ili nekog drugog, možda isplativijeg posla. Nije tajna ni da teatri sve ređe postavljaju velike ansambl predstave, pošto nije lako „udenuti“ termin koji bi odgovarao svima u glumačkoj ekipi jedne iste večeri. Male plate a veliki krediti, najčešći je alibi zbog kojeg i pozorišne uprave gledaju kroz prste svojim umetnicima, pa se u oskudnim vremenima i same zadovoljavaju manje ambicioznim predstavama (bar kad je o broju učesnika reč), zamenom glumaca, alternacijama, promenom repertoara. Ako bi ova pojava uzela još više maha, uskoro bi mogli, kako su se dosetili Hrvati, da nemogućnost realizovanja nekih predstava naplate od producenata tako što bi oni materijalnom nadoknadom pokrili gubitak u kasi zbog angažovanja njihovih glumaca.
Tek s uvođenjem Zakona o pozorištu (na koji se godinama čeka) valjda bi se uspostavio red i ustanovila neka jasnija pravila. Kao jedna od glavnih stavki ovog zakona predviđa se rad po ugovoru koji bi podrazumevao precizne obaveze glumca prema pozorištu, kao i pozorišta prema glumcu. Inače, naši upravnici često ističu da bi to bilo veoma korisno u organizaciji posla, ali i oslobađanju od određenog balasta, kako po profilu, tako i po gabaritu nekih glumaca. Tako, kako se često čuje u javnosti, u srpskim teatrima ima onih koji su se stalnim radnim odnosom osigurali do penzije (mada su malo ili nimalo na njih računa), dok s druge strane mladi ne mogu da dođu do posla. Zdrava konkurencija bila bi poželjna u teatru, ipak, protivnici angažmana po ugovoru kao argument iznose mogućnost zloupotrebe, nelojalne konkurencije, egzistencijalne nesigurnosti i slično.
Onde gde ima jasne regulative, jasna su i pravila. U Sloveniji, na primer, postoje precizni ugovori u kojima je navedena čak i klauzula da zbog mogućnosti povrede angažovani umetnik ne može da ide na skijanje! Doduše, tamo pozorišni prvaci imaju i do tri puta veće plate od prosečnih, pa je i raspon primanja unutar kuće mnogo veći nego kod nas. Poređenja radi, u našim teatrima obično je odnos plate glumca početnika i doajena kuće jedan prema dva, a između higijeničarke i vrhunskog baletskog umetnika – jedan prema tri i po…
U susednoj Hrvatskoj Zakon o kazalištima, između ostalog, predviđa da status nacionalnog prvaka dodeljuje ministar kulture na predlog stručnog povereništva koje se osniva pri nadležnom ministarstvu, a „sredstva za platu nacionalnog prvaka osigurava osnivač kazališta, odnosno kazališne družine“. Takođe, tamošnji pozorišni umetnici i drugi pozorišni radnici zaposleni u javnom pozorištu ili javnoj pozorišnoj družini mogu obavljati poslove izvan svoje matične kuće samo „uz pisanu saglasnost intendanta odnosno ravnatelja, koja mora sadržati uslove obavljanja određenih poslova“…
A kakva su pravila u svetu?
Komedi fransez, nacionalni teatar Francuske, u ansamblu ima dvadesetak stalno zaposlenih umetnika, dok se ostali angažuju po sezoni. Glumac nema mogućnost da odbije (ili ustupi, vrati, napusti) pod bilo kakvim izgovorom ulogu koju mu je dodelio upravnik bez njegove pisane saglasnosti. Podrazumeva se da prisustvuje svakoj probi, a u obavezi je da se pojavljuje na svim svečanostima ukoliko se to od njega zahteva. Ne može da igra ni u jednoj drugoj predstavi, učestvuje u emisiji za radio ili TV, snima film ili disk – ako prethodno ne dobije redovno odsustvo. A odsustvo će uvek biti odbijeno ukoliko konkretni posao podrazumeva izostanak više od dva umetnika Francuske komedije! Koliko se mora voditi računa o ugledu kuće, govori i sledeći podatak: tek od treće godine angažmana uz svoje ime glumac sme da doda da je „iz Francuske komedije“, kada (naravno, sa ovlašćenjem) radi negde na strani. Konačno, ukoliko je otišao iz ove renomirane kuće, zabranjeno mu je da ispred ili iza svog imena, na plakatima ili reklamama, dodaje da je nekada igrao u Komedi fransez. Izuzeci su retki – opet uz pisano odobrenje.
U Nemačkoj većina pozorišta ima stalno zaposlene samo u administraciji i tehnici, dok se umetnici najčešće angažuju po ugovoru na jednu sezonu. Ali ako su petnaest godina u kontinuitetu obnavljali ugovore, u poziciji su da dobiju i onaj na neodređeno vreme – do penzije. Turska teatarska praksa pak praktikuje dobijanje glumačkog posla na otvorenom konkursu, odnosno audiciji. Potom sledi radni odnos, sa obnovom ugovora svake naredne godine. Kao i u Francuskoj, angažovani umetnik je u obavezi da prihvati svaku ponuđenu ulogu. Ako želi da radi na filmu ili televiziji, mora da dobije saglasnost uprave, koja zavisi i od procene da li je „ponuđena uloga na nivou koji ne kompromituje državno pozorište“. Zanimljivo je i da, za razliku od naše prakse, ne postoji mogućnost da pozorište pozove glumca iz druge kuće ili iz redova slobodnih umetnika. I na kraju, činjenica koja se, takođe, ne može prenebregnuti, naprotiv: plate glumaca su do pet puta veće od prosečnih u Turskoj, pa njihova zarada dvostruko premašuje i primanja univerzitetskih profesora.
(Ludus broj 27, maj 1995)
Da su neki propisi gotovo nezamislivi u našem iskustvu, potvrđuje i slučaj Dramatena, švedskog Kraljevskog pozorišta, u kome upravnik tokom svog mandata ne sme da radi ni u jednoj kući osim sopstvenoj. Tako je reditelj Stafan Valdemar Holm mogao da dođe u Beograd da u nacionalnom teatru postavi na scenu Bahantkinje tek kad je napustio upravničku funkciju. Ono što se u Švedskoj smatra lojalnošću, kod nas često tumače i kao (zlo)upotreba položaja, pa je stvar često obrnuta. U sopstvenim pozorištima umetnici se retko profesionalno angažuju, ali zato za honorar režiraju, glume, potpisuju scenografije i izbor muzike u drugim teatrima i medijima…
I na kraju, iako nema neposredne veze sa ovom temom, možda nije loše znati za još jedno švedsko pravilo. Bez obzira na materijalne mogućnosti i izdašnost sponzora, ne znači da svako može priložiti donaciju Dramatenu. Uslov je, pre svega, ugled koji firma ima. Podrazumeva se da ne imponuje sponzor pozorištu, već pozorište sponzoru.