U SLAVU RADMILOVIĆA

U Zaječaru su sredinom decembra 2016. održani 25. Dani Zorana Radmilovića

Aleksandar Milosavljević

Kada mi se telefonom javio Milutin Vešković, stari drugar iz Zaječara i glumac tamošnjeg pozorišta „Zoran Radmilović“, i rekao mi kako stoje stvari s terminima eventualnog održavanja jubilarnih, 25. Dana Zorana Radmilovića – da nas, dakle, u tom času od jedinog mogućeg datuma početka Festivala deli tek nekoliko sedmica, te pošto me je obavestio kakva je trenutna situacija u teatru koji nosi Radmilovićevo ime, da im je upravo deblokiran račun, da su vratili ogromne dugove prethodne uprave pa su sada na „pozitivnoj nuli“, ali i da su aktuelna uprava i Fondacija „Zoran Radmilović“ spremni da učine sve kako bi sačuvali manifestaciju, pa mi predlažu da budem selektor – sve mi je namah bilo jasno. A pre svega da Zaječarce muče iste muke kao i većinu ovdašnjih teatara, da je odlaganje Dana praktično nemoguće (jer bi se docnije „sudarili“ s drugim festivalima), kao i da „preskakanje“ ovogodišnjih Dana neizbežno vodi njihovom gašenju. Dabome, pristao sam.

Vremena je malo, no ipak dovoljno da saberem utiske o predstavama koje sam video u poslednje vreme, otkad ponovo pišem kritiku, kao i da zatražim snimke predstava od pozorišta do kojih ne mogu da dobacim. U obzir, naravno, dolaze produkcije prijavljene za Festival, a taj spisak nije mali. Apsurdno je, ali moju selektorsku poziciju umnogome olakšava činjenica da Fondacija, organizator Festivala, nema para, tačnije: raspolaže obećanjem Opštine da će dobiti izvesna finansijska sredstva koja im moraju biti dovoljna za održavanje Dana. Dobro! I to je nešto.

Bilo je, dakle, potrebno načiniti selekciju koja će se uklopiti u finansijski okvir koji samo možemo pretpostaviti. No da li se selektori drugih naših festivala nalaze u boljem položaju? Zar sterijanci ili bitefovci, u času kad njihovi selektori počnu da gledaju predstave, znaju s koliko novca raspolažu? Zar se sve češće ne dešava da konačne selekcije i naših najvećih festivala bivaju „krojene“ na osnovu naknadno „prikupljenih“ para? Zašto bih se onda ja sada žalio. Moj je prvenstveni zadatak bio da obezbedim umetnički kvalitet predstava koje se uklapaju u finansijski „ram“, a s pozorištima su pregovarali Davor Marušić, preduzimljivi, entuzijastični i hrabri direktor zaječarskog teatra, i Veško.

Čast da otvore Dane pripala je domaćinima, ne samo zbog statusa no pre svega otuda što je Dosije vojnika Čonkina odlična predstava koja afirmiše vrline zaječarskih glumaca. Priča Vladimira Vojnoviča u režiji Saše Volića korespondira sa situacijom u kojoj se pojedinac sudari s besmislom autoritarnog režima koji, praveći „najbolji od svih svetova“, previdi logiku života.

Tradicija nalaže da na Festivalu bude izvedena predstava Ateljea 212, gde je Radmilović ostavio najdublje glumačke tragove, a Magbet u režiji Anđelke Nikolić nije na Festivalu samo zbog tradicije već zato što afirmiše ateljeovsku smelost. Na osnovu Joneskove parafraze Šekspirovog Magbeta rediteljka je napravila oštru, duhovitu i opominjuću predstavu o patologiji borbe za vlast.

Na sličnom tragu je i niški Herostrat Dimitrija Gorina u režiji Irfana Mensura. Ova predstava, nastala na tragu opominjuće, promišljene stilizacije dramskog predloška, britka je i „čitka“ u rediteljskom i glumačkom postupku, a suptilni Mensurov rediteljski prosede našao je adekvatne odjeke u glumačkom ansamblu niškog teatra.

U vremenima žestoke borbe za pozorišnog gledaoca, kad se pozorište „takmiči“ s „rijaliti stvarnošću“, u selekciji su i produkcije nastale po filmovima Konje ubijaju, zar ne? Sidnija Polaka i 39 stepenika Hičkoka. Osim što po umetničkim kvalitetima zaslužuju da dođu na Festival, obe su zasnovane na odličnoj glumi. Prva – zemunske Opere i teatra „Madlenianum“ po tekstu Horasa Mekoja i u adaptaciji Milice Konstatinović te režiji Borisa Todorovića – referiše na aktuelnu stvarnost našeg sveta, kada se život sve češće svodi na beskrupuloznu borbu za najelementarniju egzistenciju, i to u okolnostima navodne zabave, dok druga – Pozorišta „Boško Buha“, nastala po romanu Džona Bekena, a u režiji Vladimira Aleksića – uverljivo dokazuje da teatar minimalističkim sredstvima može da odgovori izazovima filmske umetnosti, pa i onda kada malo glumaca igra brojne uloga. Da, ali kakvih glumaca!

Iz Banjaluke sam pozvao inscenaciju drame Mate Matišića Sinovi umiru prvi, sjajnu tragično-komičnu predstavu koja, u režiji Marka Misirače, na potresan način preispituje posledice ratova iz 90-ih godina prošlog veka. Dramski teatar iz bugarskog grada Gabrova je nastupio s predstavom Još jedan Džekson Artura Nufilda i režiji Nevene Miteve, a van konkurencije, u čast nagrađenih, izvedena je predstava Frenki i Džoni Terensa Mek Nelija u režiji Tee Puharić, beogradskog Narodnog pozorišta.

Dane je duhovitom besedom u slavu Radmilovića otvorio dramski umetnik Petar Božović.

Tokom Festivala, u okviru pratećih programa, postavljena je izložba Pozorišna fotografija u Srbiji do 1914. godine Mirjane Odavić iz Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Miroslav Miki Radonjić, direktor, i Goran Ibrajter, direktor Festivalskog centra, predstavili su izdavačku delatnost Sterijinog pozorja, Tatjana Nježić je govorila o svojoj knjizi Mira Banjac – Ne daj se! i Ludusu, a o svom dramskom stvaralaštvu je svedočio Željko Hubač, pisac i v. d. direktora Drame beogradskog Narodnog pozorišta.

Javnost već zna da je žiri – Miloš Latinović, književnik i direktor BITEF-a, Milija Vuković, dramski umetnik, te Željko Hubač – odlučio da laureat Nagrade „Zoran Radmilović“ bude dramski umetnik Branimir Brstina (Dankan u Magbetu), po ocenama publike najbolja predstava je 39 stepenika, kojoj je stručni žiri – Maja Živić, Mirko Stokić i Radmilo Nikolić – dodelio i Nagradu „Krstomir Milovanović“ za vizuelni identitet. „Zoranov brk“ su, kao najbolji glumci večeri, dobili: Dejan Tončić, Aleksandar Krstić, Violeta Goldman, Dimo Dimov, Aleksandar Stojković, Branimir Brstina, Goran Jevtić i Sloboda Mićalović.

Na redu su, dakle, 26. Dani Zorana Radmilovića.