Festival “Teatar u jednom dejstvu” održan je od 7. do 11. oktobra u Centru za kulturu Mladenovac, a za najbolju predstavu proglašen je projekat “Trpele” Beogradskog dramskog pozorišta.
Odigrano je pet predstava iz Srbije u konkurenciji za jedinu nagradu festivala – za najbolju predstavu. Ovogodišnju selekciju, koncepta „Ženski princip“, potpisuje dramaturg Željko Hubač, a konačnu ocenu o najboljoj predstavi dao je tročlani žiri: Đurđija Cvetić, glumica i predsednik žirija, Boško Milin, pozorišni kritičar, teatrolog i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, i Mihailo Maksimović, glumac.
“Teatar u jednom dejstvu” tradiciju čuva od osnivanja 1975. godine, a ovogodišnji Festival je deveti po redu od obnavljanja. Započeo je otvaranjem dve izložbe posvećene obeležavanju sto godina od početka Prvog svetskog rata: Muzeja pozorišne umetnosti Srbije „Srpska vojnička i zarobljenička pozorišta u Prvom svetskom ratu“ Olge Marković i Muzeja Narodnog pozorišta „Narodno pozorište uoči Prvog svetskog rata“ Ane Tomić.
Na takmičarskom programu Festivala izvedene su predstave: beogradskog pozorišta „Boško Buha“ „Gospođa ministarka“ u režiji Tatjane Mandić Rigonat; “Tektonika osećanja“ Erika Emanuela Šmita, u režiji Andree Ade Lazić, Šabačkog pozorišta; Narodno pozorište iz Beograda igraće „Kod večite slavine“ Momčila Nastasijevića, u režiji Milana Neškovića; Narodno pozorište Sombor predstavu „Gospođa Olga“ Milutina Bojića, u režiji Gorčina Stojanovića. Poslednje takmičarske večeri Beogradsko dramsko pozorište nastupa sa predstavom „Trpele“ Milene Depolo i Bobana Skerlića, u režiji Bobana Skerlića.
Odluku o najboljoj predstavi žiri je doneo jednoglasno. „Ovaj kolektivni poduhvat ansambla Beogradskog dramskog pozorišta bljesnuo je kao događaj sezone u srpskom teatru, svojom istovremenom suptilnošću i direktnošću vratio nam je veru u mogućnost pravih pozorišnih izražajnosti. Zajednička igra sedam glumica koje funkcionišu kao jedna i koje se prožimaju i preklapaju u svojoj igri gradeći potresnu, ali ne patetičnu priču iz naše svakodnevice, vodila nas je kroz zanemarene aspekte naše realnosti. Režija Bobana Skerlića pokazala je da se korišćenjem čistih pozorišnih sredstava kao što su: pokret, glas, pesma i usklađenost glumačke igre i danas može stvoriti predstava koja će se pamtiti“.