Teatarski kroki Narodnog pozorišta Užice

Od Nušića do Tanje Šljivar
     
                                                          Milica Kosović
  

 Narodno pozorište u Užicu, koje profesionalno postoji više od pola veka, ne tako davno imalo je 544. premijeru – „Ali grad me je štitio“ po delu Tanje Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva. Svojim smelim scenskim izrazom i promišljenom repertoarskom politikom ova srpska teatarska kuća odoleva vremenu još od osnivanja 1945. godine do danas kao jedino profesionalno pozorište ne samo na teritoriji Zlatiborskog okruga nego i cele jugozapadne Srbije. Narodno pozorište u Užicu osnovala je Skupština opštine Užice, a najpre je delovalo kao Oblasno narodno pozorište. Prva premijera Nušićeva „Gospođa ministarka“, u režiji Obrada Nedovića, izvedena je 4. septembra 1945. u Sokolskom domu, a tri godine kasnije Narodno pozorište Titovo Užice premešta se u Filkon bioskop u glavnoj ulici. Sa rekonstrukcijom Trga partizana, pozorište dobija novu zgradu, koja je s prostorom glavnog gradskog trga predstavljala i novi urbani identitet grada: projektant je bio arhitekta Mandić.
 Pozorišni život u Užicu, beleže hroničari, datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo kao programska aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te iste, 1856. godine). Teatralno društvo je bilo smešteno u Kaljevića kući, uglednog predsednika Okružnog suda i trgovca. Užički teatar osnovao je Stojadin Obradović, upravitelj Čitališta o čemu svedoči njegovo pismo knezu Milošu Obrenoviću iz 1859. godine.
 Prva pozorišna predstava u ovom gradu podno Zlatibora izvedena je 15. februara 1862. godine. Bio je to komad „Boj na Čačku 1815“. Usledili su komadi „Smrt Stevana Dečanskog“ i „Ajduci“, a 1866. malobrojna građanska publika gledala je „Hajduka Veljka“. Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere govori o interesovanju Užičana za pozorišni prikaz: „Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom ljubavlju na ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna... Osim 100 duša što beše u sobi i na mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih.“
 Posle ovih prvih izvođenja pozorišni život u gradu je imao dužu pauzu, sve dok predratne 1913/1914. godine đačka pozorišna grupa Gimnazije, kojom je rukovodio Dejan Malenković kao njen osnivač, nije izvela nekoliko komada.
 U međuratnom periodu gradska publika je, navode gradski hroničari, više pokazivala sklonosti ka filmskoj umetnosti, jer nastaje novo zatišje u pozorišnim prikazima. Tek sa prvim danima Užičke republike, 1941. godine, umetnička partizanska četa izvodi domaće i sovjetske pisce: „Mati“, „Knez Ivo od Semberije“, nekoliko Nušićevih komada, „Kako se kalio čelik“, „Početak bune protiv dahija“... Glavne uloge igrali su: Milutin Čolić, Alija Nedić, Filip Marjanović, Milenko Đurić, Časlav Jehlička. Pored Kaljevića kuće, u kojoj je tradicija bila nastavljena, predstave su izvođene i u Sokolskom domu i Filkon bioskopu. Trebalo je da prođe čitav vek da bi, sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga, pozorište dobilo svoju sopstvenu zgradu. Nova zgrada pozorišta otvorena je 1967. godine. 
 „Razvoj, jačanje i osavremenjavanje institucije pozorišta znatno utiče na buđenje umrtvljenog duha ovog grada i područja koja mu gravitiraju. Naše pozorišta se trudi da svojim radom i repertoarom svakom svom posetiocu pruži mogućnost da mu pozorišna predstava ne bude samo zabava nego i da mu proširi vidike, oplemeni i olakša život tako što će moći da bolje razume i sebe i svet oko sebe, sopstveni identitet i svoju ljudsku dimenziju i meru, da kad izađe iz ove zgrade shvati da je dobro što je ušao u nju i da opet dođe. Naravno, ne mislimo da pozorište može učiniti ljude boljim nego što jesu, ali bar što se tiče mladih, naša misija će biti otvorena vrata. Ovo pozorište teži da postane mesto savremene kreacije, aktuelni teatar koji korespondira s vremenom u kome živi“, kaže Nemanja Ranković, umetnički direktor užičke pozorišne kuće i dodaje: „Ističemo se, naročito u poslednjoj deceniji, brojnim nagradama na festivalima, i zaista jakom međunarodnom saradnjom u poslednjih nekoliko godina. Kroz organizaciju Jugoslovenskog pozorišnog festivala, pozorište pokušava da se ucrta na mapu relevantnih teatarskih institucija na prostoru bivše SFRJ, što olakšava činjenica da ga, zbog geografskog položaja, za pozorišta bivših republika vezuje više kulturnoistorijskih sličnosti nego što je to slučaj s drugim pozorištima u zemlji.“
 Užičko pozorište svojim delovanjem pokriva teritorije opština Užice, Zlatibor, Požega, Sirogojno, Kosjerić, Priboj, Prijepolje, Bajina Bašta, Tara, Nova Varoš, Ljubovija, Foča, Berane, Pljevlja... Menadžment pozorišta pokušava da u repertoarskoj politici izbalansira domaću i stranu, klasičnu i modernu ili eksperimentalnu dramaturgiju, ne bi li zadovoljio potrebe šarenolike ciljne grupe.