Piše: Ana Tasić
Početkom novembra (od 2. do 5), u Stokholmu je, u organizaciji Švedskog instituta i u saradnji sa Pozorišnom unijom i nacionalnim ogrankom Asitežom, realizovan program „Švedska scena”. To je bio osobeni oblik šoukejsa, odnosno pozorišni maraton tokom koga je prikazano jedanaest predstava, od savremenog plesa, preko novog cirkusa do dramskih predstava. One su mapirale najznačajnije trendove u savremenom švedskom pozorištu.
Prvо, savremeno pozorište u Švedskoj je izazovno, autori nastoje da redovno pomeraju granice izražavanja, da ukrštaju različite forme, da se otiskuju na neobične istraživačke puteve. Ova tendencija je vidljiva u produkciji čuvenog stokholmskog Dramatena – „Emigranata”, izvedenih na programu „Švedske scene”. Predstava je nastala na osnovu savremenog, domaćeg klasika, uticajnog istoimenog romana Vilhelma Moberga iz pedesetih godina Dvadesetog veka (dramatizacija Irena Kraus). Ono što je izazovno u ovoj produkciji jeste odluka da reditelj bude Mats Ek, renomirani plesač i koreograf Kulberg baleta. On je na scenu doneo uzbudljiv spoj savremenog plesa i dramskog izraza, ali i novih multimedijalnih formi. Predstava sadrži znatan broj plesnih scena koje vizuelno i koreografski efektno komentarišu radnju, predstavljaju fizičko uobličenje rastrzanosti aktera, njihovih napetih osećanja nesigurnosti, strahova. Specifičan je i izbor da stariji glumci igraju mlade likove – na taj način se gradi izrazita teatralnost i začudnost. Efektan je i minimalistički dizajn scene, koji ima izuzetna poetska značenja, posebno u kombinaciji sa nežnim video projekcijama morskog ili nebeskog beskraja. U nekoliko prizora se koristi i video prenos igre, kada glumci silaze u prostor ispod scene, u utrobu prekookeanskog broda, pa gledaoci tada nisu u mogućnosti da vide direktno radnju. Video prenos u tim slučajevima funkcioniše kao produženi vid publike, a zanimljiv je i zato što prenosi krupan plan lica glumaca, otkrivajući detalje u njihovoj izražajnoj igri. Primećujemo i to da je gluma hladnija i distanciranija u odnosu na onu na koju smo navikli (Stanislavski).
Na tematskom planu, predstava se bavi danas globalno važnom temom emigracija, kroz ispisivanje vremena devetnaestovekovne, preindustrijske Švedske, kada se većina Šveđana bavila fizički napornom zemljoradnjom. Tada je više od milion ljudi napustilo zemlju, otišlo u Sjedinjene Američke Države, u potrazi za kvalitetnijim životom. U vezi sa time, u predstavi je naročito značajan konflikt između idealizovane i stvarne slike problema emigracija, provalija između velikih očekivanja i njihove bolne demistifikcije.
Drugo, sadržajni program „Švedska scena” uključio je i nekoliko veoma izazovnih predstava za decu i mlade, potvrđujući izuzetnu reputaciju Švedske na ovom polju. U Marionetskom pozorištu koje se nalazi u zgradi Kulturhuset, impresivnoj po veličini i multifunkcionalnosti, u političkom i komercijalnom centru Stoklholma, izvedena je lutkarska predstava „Hodači na žici” Bernara Kaušara, plesača, glumca, muzičara, koji je takođe bio član Kulberg baleta. Jedan od najfascinantnijiih aspekata ove predstave jeste pažnja sa kojom su tretirane lutke, ne samo u njihovom detaljnom dizajnu, koji omogućava izraz specifične emotivnosti, već i u pogledu animacije, koreografije. Ove lutke, inače, predstavljaju tri prijatelja koji iskušavaju različite situacije i emocije, međusobne bliskosti i radosti, ali i neslaganja, napetosti.
„Marmelada” je još jedna dečja predstava koju smo videli, namenjena publici već od dve godine uzrasta, u izvođenju Mire Bjorkman i Viktora Gilenberga, a prema konceptu i u koreografiji Kler Parsons. Preuzimajući elemente novog cirkusa i savremenog plesa, autori su izveli vizualno efektnu predstavu. Dizajn je određen belom i crvenom bojom, što se pokazalo kao vrlo atraktivno deci najmlađeg uzrasta, koja su sa ogromnom pažnjom i simpatijama posmatrali igru. Izvođači su u većoj meri insistirali i na interaktivnosti igre, komunicirali su sa gledaocima, dajući, između ostalog, svakome ponaosob da pipka želatinastu zelenu masu u teglici, „marmeladu” oko koje se koncentriše zaplet igre.
Pitanja polnih karakteristika, ali i odnosa između polova, centralna su tema plesne predstave za mlade nešto starijeg uzrasta, prevashodno tinejdžere, „Rita Brus” u koreografiji i izvođenju mladih, posvećenih plesača i autora Moe Lihtenštajn i Džonatana Kroha. Predstava se igrala na potpuno praznoj sceni u monumentalnoj zgradi Riks teatra, lociranoj u predgrađu Stokholma. Ples i neverbalna prisustva igrača na sceni dopunjena su audio snimcima, koji daju okvir njihovoj igri, a odnose se na teme muško-ženskih odnosa, osvajanja i zadržavanja partnera, njihovim ljubomorama i strepnjama. Ovi audio snimci ne učvršćuju samo tematski njihovu igru, već jačaju i njihov poetski nivo, akcentujući na suptilan način njenu ranjivost, odnosno njegovu fizičku snagu.
„Flugo!”, u produkciji Cirkuske umetnosti, je doneo spoj estetika novog cirkusa, pantomime i savremenog plesa, određen i impozantnom vizualnošću igre, elegancijom, dominacijom belih tonova. Predstava je nastala kao rezultat boravka njenih aktera, izvođača Nale, Stejsi i Rupeš, članova „Klovnova bez granica”, u kampovima za sirijske izbeglice u Jordanu, gde su se akteri sreli sa tragedijom prerano odrasle dece. „Flugo!” tretira odnos između slobode i njenih ograničenja, uglavnom neverbalno i simbolički veoma izraženo. Važno je i učešće publike u kreiranju toka predstave – izvođači su izvukli nekoliko gledalaca da im, između ostalog, pomognu u podizanju ogromnog kaveza sa scene. Ovo uključivanje publike je značajno na simboličkom planu (podsticanja aktivnosti gledalaca), ali i na komičkom nivou kroz posmatranje sputanog ponašanja gledalaca na sceni, koje se postepeno otapa.
Publika „Švedske scene” je pogledala još jednu predstavu za mlade (tinejdžere), ali i za odrasle, „Noć 28. Februara”, nastalu prema tekstu Nine Tersman, u režiji Kjela Moberga. Ona polazi od događaja koji se odigrao 28. februara 1986. godine, jednog od najtrusnijih događaja u savremenoj švedskoj istoriji, koji je uzdrmao čitavu Skandinaviju – atentatu na premijera Ulofa Palmea. Prepliću se u predstavi lično i političko, protagonistkinja je Sara koja se na početku suočava sa smrću oca. Zatim se kroz formu flešbeka predstavlja njena adolescencija u disfunkcionalnoj porodici, odnos prema sestri, majci i ekscentričnom ocu policajcu. Centralni je motiv njena angažovanost u pank bendu „Gađenje”, bazirana na otporu prema kapitalizmu i multinacionalnim korporacijama, ali i na njenom ličnom nezadovoljstvu i nesigurnosti. Pank muzika se u predstavi i uživo izvodi, što doprinosi njenom čulnom efektu i intenziviranju značenja društvene angažovanosti. Dizajn je takođe vrlo funkcionalan – sklopljena scenografija, jedna ogromna kutija, nalazi se u centru na praznom prostoru. U sadašnjem toku radnje, na početku i na kraju predstave, ona je zatvorena, ali se u flešbeku, kada se pripoveda prošlost, ta kutija rasklapa u nekoliko prostorija njihovog porodičnog doma. Predstava je igrana u Riks teatru, Nacionalnom putujećem pozorištu Švedske, zasnovanom na demokratskim principima. Ovo putujuće pozorište je osnovano tridesetih godina 20. veka sa idejom da građani čitave Švedske imaju pravo da gledaju vrhunske produkcije.
Treća bitna činjenica koju nam je program „Švedska scena” otkrio jeste nova, švedska drama. Fascinantan je podatak da je, na primer, u 2012. godini u švedskim pozorištima premijerno izvedeno skoro stotinu predstava na osnovu savremenih domaćih komada. Ova eksplozija je svakako jedna od posledica politike afirmacije savremenog pisanja u Švedskoj, koja je počela da se razvija početkom veka, pod uticajem aktivnosti londonskog Rojal Korta. Ove aktivnosti su uključile intenzivniji angažman mlađih pisaca, poput Matijasa Andersona, u okviru pojedinačnih institucija, gde su oni dobili priliku da razvijaju svoje tekstove. Takođe su osnovani konkursi za dramske pisce, koji se sprovode kao zajednički projekti pomenutog Riks teatra i niza drugih pojedinačnih pozorišnih institucija. Na ovom polju je važna i institucija DramaLab, zadužena za evropsko umrežavanje savremenih pisaca, kroz različite projekte. Pored Matijasa Andersona, čija je predstava „Dobra dela” igrana na programu „Švedske scene”, ali i na poslednjem Bitefu, u okviru Polifonije, dramski autori koji su se afirmisali su Lota Lotas, Katarina Frostenson, Magnus Dalstrom, Sara Stridsberg, Asa Olson, Anders Dus, Johana Emanuelson. Preovlađujuće, više-manje zajedničke osobenosti dela ovih dramatičara su prepoznatljiva skandinavska obojenost tamnim tonovima, melanholijom, zatim interesovanje za teme rodnih i etničkih razlika, čest izbor forme monologa, kao i okretanje ka dokumentarnosti. To je slučaj sa predstavom „Dobra dela”, koja kroz dokumentarnu dramsku građu, nastalu na osnovu intervjua sa ljudima iz Grčke, Britanije, Švedske, Nemačke, Srbije i drugih evropskih zemalja, preispituje značenje dobrote, bitno uzimajući u obzir i njeno lice i naličje.