Razgovarala: Sonja Ćirić
Pozorišna karijera reditelja Slobodana Skerlića doživljava izuzetan uspon u poslednje dve sezone. Njegove predstave višestruko su nagrađivane u zemlji i region, a igraju se „na kartu više”
Intervju je nastao dopisivanjem elektronskom poštom – zato što je Slobodan Skerlić ovog proleća neprestano angažovan: tada je bio u Kikindi, u tamošnjem Narodnom pozorištu, gde je privodio kraju „Murlin Munro” Nikolaja Koljade. Premijera je bila 14. aprila. Pre Kikinde je u Zenici režirao „Sinovi umiru prvi” po tekstu Mate Matišića, predstavu čijom je premijerom 24. februara Bosansko narodno pozorište proslavilo 65 godina od osnivanja. U Beogradskom dramskom pozorištu, njegove predstave „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića i „Trpele”, napisane zajedno sa Milenom Depolo, su poduhvati o kojima se priča, za koje je potrebno rezervisati kartu mesec dana unapred i koje, gde god da se pojave, osvoje glavne nagrade.
„Murlin Murlo” je, podsetimo se, slika beznađa i odustajanja od dostojnog života. „Sinovi umiru prvi” je priča o onima koji tragaju za svojim dragim i milim, nestalim tokom rata devedesetih. U tekstu Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve” reč je o posledicama Rezolucije Informbiroa na svakodnevnicu Jugoslovena, a Slobodan Skerlić je istakao večitu i uvek prisutnu priču o uzrocima nastajanja zla u čoveku. „Trpele” su projekat Skerlića i Milene Depolo nastao na osnovu autentičnih ispovesti žena koje su ubile svoje zlostavljače.
Kad reditelj i uprava pozorišta izaberu tekst koji će biti insceniran, oni tim izborom publici skreću pažnju na neku pojavu ili događaj, smatraju da će se poistovetitи sa predstavom, zabaviti, nešto saznati, otkriti… Zašto ste Kikindi ponudili „Murlin Murlo”?
Zato što nas se itekako tiče komad o beznađu tranzicionih gubitnika, o pristajanju i saživljavanju sa nasiljem, o davljenju ideala i života u senkrupu, o unakaženom sistemu vrednosti, o uluđivanju i oneljuđivanju…
Da li poznajete sredinu u kojoj režirate? Da li joj prilagođavate režiju predstave, na primer, isticanjem neke lokalne emocije, važećeg stava ili bilo kog detalja s kojim bi se poistovetili?
Predstava je smeštena u Kikindu danas. Nigde se to eksplicitno ne kaže, ali je to tako. A osećanje da je otpor uzaludan, da se bliži kraj vremena, da smo nadu trampili za šarene stakliće političkog kiča, da grizemo jedni druge dok nas sve zajedno u čeljustima drže halapljive banke, cinične reklamne agencije, ucenjeni mediji i korumpirani političari – to je zajedničko za svaku varoš u ovoj zemlji. Dalja lokalizacija bi sugerisala da je u pitanju partikularni problem određene sredine. A nije. Problem je opštiji.
Ovaj tekst Nikolaja Koljade je pun tmurnog i pesimističnog osećaja sveta današnjice, istina, s nagoveštajem nade. Kakva je to nada? Da li je ostvariva ili je ponuđena samo kao element optimizma u predstavi?
Pre se tu radi o potrebi za nadom nego o nagoveštaju nade. Iz te potrebe, naše junakinje prepoznaju došljaka idealistu kao nosioca nade. To je čovek odlučan u tome da promeni ljude i svet. Ispostavi se, međutim, da je u pitanju lažni Mesija, te da se promeni jedino on. I to tako što prihvati pacovske manire, agresiju i zločinjenje, prilagodi se sredini u kojoj se zatekao. Beznađe trijumfuje.
Tema vaše prethodne predstave „Sinovi umiru prvi” se, nažalost, direktno tiče publike Zeničkog pozorišta. Koliko otvoreno i direktno treba da se sa scene govori o problemu koji lično potresa gledaoca?
Najdirektnije i najotvorenije moguće. Jer, ko će ako umetnost neće? I čime pozorište da se bavi osim onim što se publike tiče. A, pravi izazov je, zapravo, prepoznati šta je suštinski, istinski problem. U društvu koje ti uporno prodaje rog za sveću, dok te država pljačka i otima bazično dostojanstvo, u civilizaciji koja je pretvorena u informacionu deponiju i koja te gura u logore konzumerizma, to nije lako.
Matišić neopisivo drsko pravi komediju o ljudima koji tragaju za kostima svoje mrtve dece. Pri tom, uspeva da se ni na jednoj tački ne izruguje autentičnom, iskonskom očaju tih nesrećnika. Prostor u kome stvara komediju je u oblasti apsurdnog plana kako da se problem reši. A plan je apsurdan utoliko što pretpostavlja da je uopšte moguće pobediti zločinačku organizaciju koja uključuje državu, službe bezbednosti, međunarodnu administraciju i ulične kriminalce. Jer, protiv njih je pojedinac nemoćan, ma koliko bio očajan.
Kult mrtvih, koji neguju i Matišićevi i moji junaci i koji je mnogo stariji od monoteističkih religija kojima se poštapaju, sprečava ih da iskorače iz hiljadugodišnjeg blata u kojem su se zaglavili. To je blato i egzistencijalno i simboličko i metafizičko. U tom blatu ne postoji jasna razlika između doma i groblja, niti između života i smrti.
Kako bi taj tekst Mate Matišića zvučao i delovao u Beogradu?
Tekst je pisan na dijalektu Dalmatinske zagore, a Matišić je insistirao na tome da se tekst lokalizuje i prilagodi sredini u kojoj se izvodi. Svojevremeno sam pripremao adaptaciju komada i radnju sam smestio u selo Višnjićevo (nekadašnji Grk) na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne. Tamo sam našao istu balkansku, tribalnu logiku, ljude kojima je hladno već stotinama godina, koji ne izuvaju gumene čizme, zarobljene u istorijskim mitovima i uprošćavanjima, te medijskim i političkim manipulacijama i lažima. I beogradska predstava bi, verujem, bila uzbudljiva da je do nje došlo.
Vaša predstava „Trpele” je primer društveno-angažovanog pozorišta, zato što je podstakla mnoge medijske napise, tribine, istraživanja… o ženama koje su ubile svoje zlostavljače. Desilo se da je pozorište uradilo posao društva.
Ja pozorište i vidim kao deo društva, kao sagovornika, kao korektiv. Pozorište je u osnovi angažovano. Čim prestane da bude angažovano prestaje da bude pozorište. I postaje oruđe za manipulaciju i zaglupljivanje, rakija i/ili bensedin koji služi tome da ošamuti i smiri publiku, estrada, kič, fašizam. Pozorište, nasuprot, ljude ima da uznemiri, da ih natera da se zamisle, preslišaju, da promene sebe i svoje okruženje. Jer, time menjaju svet.
Eventuаlni rizik postavljanja na scenu dokumentarne građe je, između ostalog, i u stavu da pozorište nije ni televizijska emisija, ni novinski tekst. Vi ste odlukom da radite dokumentarnu dramu pokazali šta mislite o toj oceni. Pa ipak, na koje prepreke ste nailazili?
Pozorište i nije ni tv emisija, ni novinski tekst. Ali, nije ni šarena laža za umobolne. Ne stiže se do svake predstave istim putem. Naprotiv, svaki put se mora naći ili isprtiti nova staza. Predstava od dokumentarnog materijala, ovaj put od ispovesti žena koje su ubile svoje zlostavljače, a koje je prikupio Helsinški odbor za ljudska prava, jedna je od tih staza.
Mi nismo ni pokušali da postavimo realnost na sceni. Mi smo se trudili da saopštimo istinu. Saopštavanje istine podrazumeva odluku o tome koju istinu hoćemo da saopštimo. Budući da smo pred sobom imali nekoliko manje ili više sličnih sudbina, mi smo se odlučili da predstavimo mehanizme – kako do nasilja dolazi, kako nasilje počne da se podrazumeva, kako se ponaša društvo… I, mislim da je to ono što je u toj predstavi uzbudljivo i što publiku tera na preslišavanje. Ne, dakle, sudbine nekih sedam žena, već „procedure” koje publika može prepoznati i sa njima se suočiti.
Uprkos očekivanju da će rad na predstavi biti tegoban i mučan, mi smo je zapravo radili lako. Svi zajedno, i dramaturškinja Milena Depolo i kompozitorka Anja Đorđević i kostimografkinja Tatjana Radišić, a pre svih sedam divnih glumica: Danica Ristovski, Milica Zarić, Nataša Marković, Ivana Nikolić, Milena Pavlović, Jadranka Selec i Slađana Vlajović, svi smo poduhvat nekako prepoznali kao misiju i za nepunih šest nedelja od ‘sirovih’ ispovesti stigli do premijere. Timski duh i kolektivno stvaranje su doveli do rezultata.
Današnjoj publici nije do Informbiroa onoliko koliko je bilo publici kad je Dragoslav Mihailović napisao „Kad su cvetale tikve”. Zato je vaš način „osavremenjivanja” teksta važan razlog popularnosti ove predstave. Istakli ste ono što se tiče nas danas: razloge zbog kojih jedan perspektivan momak postane ubica. Vi ste taj put nazvali – usmrđivanje duše.
Nisam ja nimalo osavremenio komad Dragoslava Mihajlovića. Nisam zapravo dopisao nijednu jedinu reč. Ono što jesam uradio je da fokus stavim na ono što taj komad čini izvanrednim dramskim štivom, čak i kad mu se oduzme provokativnost raskrinkavanja tabua – a to jeste „usmrđivanje duše”.
Vi ste u pravu, progovoriti krajem šezdesetih o sudbinama Informbirovaca i njihovih familija jeste bilo hrabro, ali odavno to nije. Ono o čemu, međutim, ova predstava govori, a to publika, izgleda, dobro razume, je stvaranje zla u čoveku. Ili buđenje zla u čoveku. Ili o transferu zla. Ta smo neka pitanja ovom predstavom hteli da otvorimo.
Navikli smo da u svakoj predstavi, čak i kada za tim nema potrebe, učitavamo aktuelne događaje. U „Tikvama”, to bi mogla da bude svest o velikom vođi.
Pozorište nužno korespondira sa sadašnjošću i životima publike. Pozorište je, uostalom, efemerno, ono ne postoji van vremenskog okvira igranja predstave. Ono nema luksuz književnosti ili filma da se stvara „za istoriju”. Ono postoji danas i samo danas. I svako ima pravo na svoja čitanja i tumačenja. U pozorišnim ‘Tikvama’ ne postoji nikakvo, pa ni najposrednije, aludiranje na velikog vođu. Ali, moguće je, uspostavljanjem istorijskih analogija, uspostaviti tu vezu.
Ni jedna predstava ne zavisi samo od reditelja, a na njen uspeh često presudno utiče glumačka podela. Obzirom da radite u vremenu kad materijalna situacija onemogućava reditelju da za svaki lik u predstavi pozove glumca koji će ga sigurno odigrati onako kako je reditelj zamislio, kako rešavate taj problem?
Ja sam sklon da se u najvećoj mogućoj meri naslonim na ansambl pozorišta u kojem radim. Znate, pozorište je specifičan organizam i mislim da je važno da pozorište predstavu prepozna kao svoju. Samo tako predstava ima istinsku šansu da ‘živi’. Tako da već, birajući projekat koji ću ponuditi određenom pozorištu, imam u vidu i ansambl. Sve se to, naravno, odnosi na regularni model pozorišne produkcije, odnosno na pozorišta koja imaju svoj glumački ansambl.
Da li vas ne zanimaju tekstovi koji pričaju o nečem izmišljenom, nečem što nije svima dobro poznati i nerešivi problem, pa ih zato ne režirate?
Radim ono što me se tiče i što mislim da se tiče i publike. Suviše je eskapizma oko nas da bi i umetničko izražavanje u tom poslu učestvovalo. U javnom diskursu već caruju ispraznost, anesteziranje publike, ubijanje vremena i života, zamajavanje i pravljenje paravana, spinovanje i skretanje sa bitnog, prodavanje muda za bubrege… Imam pametnija posla.