Pozorišna crtica iz stvarnog života
Onih godina uoči ex Yu bure, sretali su se po Jugoslaviji školarci iz gradova koji su u imenu nosili Titovo ime. U Titovom Velenju, na skupu škola, biće da je to bilo 1988. godine, sreli su se tako devojčica Silvija iz Titovog Vrbasa i dečačić Marko iz Titovog Velenja. Dopisivali su se godinama, pisalo se tada još rukom, lepile su se markice na koverte, a onda slale kojekuda… Bilo je to vreme kada su poštari, kao i dimničari, bili donosioci lepih vesti, omiljena lica svih ulica…
A onda su mediokriteti, mržnja i meci, celu jednu zemlju razbucali u paramparčad… Pisma, ta prava starinska, zamenili su mailovi… Rat, međutim nije dao da se pribeleže nove elektronske adrese, a ni famozni Fejs nije pomogao…
Dvadeset i sedam godina kasnije, 6. juna 2015. u ljupkoj bašti Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, na Festivalu nove drame, a nakon predstave „Neoplanta” Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz, izuzetni slovenački glumac Marko Mandić pokušava da nauči napamet imena 11 novosadskih glumaca sa kojima treba da razgovara o predstavi. I nešto mu kod imena Silvije Križan zazvuči poznato… Pročitao je ime nekoliko puta, u sebi i poluglasno… Hm, nešto mu je bilo poznato, zapravo, nije mu uopšte bilo nepoznato… Ali opet, nije baš mnogo verovatno… Tako se zvala devojčica sa kojom se nekada dopisivao… Pa ipak, kada se potom pojavila Silvija Križan, pitao ju je da li je možda nekada bila u Titovom Velenju?
Neverovatno, bili su to ti ljudi: Silvija i Marko! Dirljiv susret dva nekadašnja deteta, dva vrsna glumca danas. Pali su zagrljaj i po koja suza… A onda i aplauzi za ovu neverovatnu priču… Bilo bi lepo da ne prođe još 27 leta da ih neki pametan reditelj spoji na sceni, jer bio bi to, jamačno, glumački uragan na sceni…
S.Miletić