Aleksandra Jakšić
Pozorišni program letnjih festivala u Hrvatskoj i Makedoniji protekao je u znaku obeležavanja 400 godina od smrti verovatno najvećeg dramskog pisca u istoriji književnosti Viljema Šekspira.
„Imali smo tri insecnacije tri različita žanra na tri različita jezika. Komediju zabuna, delo iz rane Šekspirove faze, postavio je Turski teatar iz Skoplja, Albanski teatar, takođe iz makedonske prestonice, bavio se Magbetom, dok su Šekspirovi Soneti zaokupili ansambl Narodnog teatra iz Bitolja. Živimo u vreme kada svet ključa, a jedinstven lek protiv te boljke, protiv terora oružja i novca, jesu kultura i umetnost. Zato je moto festivala ’Slaveći Šekspira, slavimo slobodu’“, izjavio je selektor 56. Ohridskog leta Gorgi Jolevski.
Kritika je viđenje Magbeta bugarske rediteljke Diane Dobreve ovako ocenila: „Izuzetna energija na sceni, specifična estetika, glumački moćna izvedba.“ Dobreva se odlučila za ovaj komad zbog snažnih ženskih likova, a fascinirala ju je ljudska želja za moći s jedne strane, a s druge čovečja smrtnost, tj. kratko vreme koje osoba ima kako bi ostavila nekakav pečat iza sebe. U ovoj predstavi je karakterističan vizuelni momenat – scenski prostor je urađen minimalistički, počiva na simbolici svetala i igri mikrofonima i kovčezima, koje guraju akteri, kao ključnim rekvizitama.
Bitoljski Soneti su podeljeni na dva dela, radi se o potpuno različitim rediteljskim pristupima, odnosno estetikama. Prvi deo nazvan Š postavio je Jovan Ristovski. „Koristio sam samo tri soneta, jedinstvenog izraza, ali razumljivog publici, dok dalje govorimo replike koje su smislili akteri, to je izmišljen, nerazumljiv jezik, ali glumačka eskpresija otkriva šta se dešava. Predstava govori o boljem sutra i kritikuje ljudsku civilizaciju u ovim teškim vremenima kada bi trebalo da se upitamo šta radimo“, objašnjava Ristovski. A reditelj drugog dela predstave Angelčo Ilievski kaže: „Od soneta, dakle dela bez dramske strukture, sazdali smo slike, od poezije smo napravili dramu, a potom i predstavu. Šekspir i njegovi Soneti su okean emocija, situacija, želja, tuge, bola… Svako od nas je našao način da sve to kanališe kroz našu postavku.“
Na 67. Dubrovačkim letnjim igrama premijerno je izveden Otelo u režiji Ivice Boban. „Ni u jednom Šekspirovom delu nije tako savršeno pokazana dijabolična mašta u smišljanju i sprovođenju zla. Tragedija se zove Otelo, ali bi se mogla zvati i Jago, jer Jago deluje iz lične i gotovo rasističke mržnje i bolesne ljubomore na sve oko sebe. Vođen osnovnom motivacijom da se osveti i da se domogne moći, on savršeno prikriva svoje zle namere, kao što kaže ’ja nisam ono što jesam’ i uspeva zavarati i uništiti mudrog i časnog Otela… Zato i te kako ima razloga što ga danas treba igrati, jer smo okruženi pojedincima koji se pretvaraju i rade samo za vlastitu korist, hteli bi samo vlast i profit. Oni su u svim najvišim centrima moći i uzročnici su ovog siromaštva, gladi, patnje i stradanja miliona ljudi. I takvo delovanje teatar mora prokazivati“, izjavila je za Jutarnji list legenda hrvatskog pozorišnog života Ivica Boban, inače glumica u dubrovačkom Otelu 60-ih godina prošlog veka.
„Dubrovački Otelo sav je sazdan od nepotkupljivih emocija“, pisao je Večernji list koji hvali i rediteljku koja je ponovno „dokazala autorsku snagu“. Jutarnji list dodaje kako je reč o predstavi „dostojnoj svog sjaja, ovoga vremena i punih tribina“. Predstava se bavi pitanjima koja su i danas više nego aktuelna, poput netolerancije, ksenofobije, rasizma, a propituje i položaj žena, te stoga izranja, kako kaže Bobanova, kao „bolno savremen“ komad. Potpuno u sadašnjem trenutku, ali uz duh nekih prošlih vremena, uz odličnu glumu, predstava se idealno uklopila u prostor Lovrjenca. Kako je izjavila rediteljka, on je „tvrđava na hridi, koja je čuvala slobodu, a metaforički je i brod, i prostor duha i podsvesti i utroba i materica. I što je najvažnije, u današnje vreme, u ovakvome Dubrovniku, Lovrjenac je – još uvijek – mesto za mogućnost posvećenog pozorišta.“
Uspeh predstave potvrdilo je i priznanje „Orlando“, uručeno ansamblu na završetku ovogodišnjih Igara u Dubrovniku.
A na Brionima, po mišljenju medija i kritike, spektakl. „Ako se u 21. veku bogatstvo meri doživljajima, a ne stvarima, lud je svako ko propusti novu predstavu Kazališta Ulysses. Violina u makiji, servirana uz cvrčke i opori miris smrke, igra devojaka u belom na jednoj od najimpresivnijih vizura na Jadranu uopšte, na skladištu torpeda na Malom Brionu, nastup vrhunskih glumaca … s tekstom još starijim, koji je premostio stoleća“, kaže kritičar Jutarnjeg lista.
Šekspir letne noći – varijacije impresivna je predstava. Radko Polič kao Čuvar Šekspirovog pamćenja, Katarina Bistrović Darvaš kao Šekpsir i Veštica Maje Posavec predvode veliki ansambl studenata glume i Muzičke akademije koji pevaju, plešu i izvode delove tekstova čuvenog dramatičara u izboru Željke Udovičić Pleština. Autorka koncepta i rediteljka je Lenka Udovički. Dramaturška okosnica je predstavljanje piščevog dela kao prototipa modernog osećaja sveta. Glavni oslonac izvedbe je Šekspirova ogromna freska ljudskih karaktera i golema šema ljudskih odnosa. Čovek je lukav, opak, željan moći, ali i nemoćan, prestrašen, nesrećan. Zapravo i nisu važne Šekspirove fabule, nego upravo taj gotovo pokroviteljski ton nad čovečanstvom što se večito krije u slikovitim replikama. U predstavi alarmiraju gledaoca: počni da razmišljaš, valjda imaš mozak! Valjda ne mora stalno neko drugi da ti govori šta treba da kupiš, kuda da ideš, kako da živiš.
Autori doslovno fizički uvlače gledaoce u radnju, teraju ih da se kreću s glumcima mešajući se s njima, dok obilaze Mali Brion od jedne scene do druge. Tvrđava Minor savršena je scenografija, muzika potom vodi na drugu lokaciju, na stene iznad nekadašnje torpedne stanice, dok je vrhunac na trećoj stanici, sa spoljašnje strane zidina, gde čekaju kante masne crvene krvi.
Autori su koristili i Borhesa, koji u svom Šekspirovom pamćenju citira Spinozu i kaže da kamen hoće biti kamen, tigar hoće biti tigar. „I ja hoću biti ja! Taj ’ja’ je vrlo bitan, jer on danas nestaje, političari ga brišu, kažu: vi ste naš narod. A gde je pojedinac, gde je svest i odgovornost pojedinca? Nismo samo masa za klanje“, ističe Radko Polič u intervjuu za Jutarnji list.
Kroz Šekspira Polič se obračunava sa svojom generacijom koja nije sprečila rat. „Ratujete za komadić zemlje koji nije dovoljno velik ni da sve mrtve pokopate“, optužuje. Vraća se u vreme kad se možda nešto moglo učiniti: „Oni koje nazivate kraljevima podle su izdajice, ova će se zemlja zvati poljem Golgote, sprečite to!“, vapi Polič. Rečenica koju izgovara na kraju mogla bi, misli on, biti moto predstave: Neka nam je prašina papir, pa kišnim očima ispisujemo tugu po nedrima zemlje. „Zašto je to moto? Jer govori u prezentu, ni o prošlosti ni o budućnosti. A ja razmišljam o tome da je već svemu kraj, bićemo nemi, slepi i gluvi, i jedino što će nam ostati na ovom svetu su kišne oči da pišemo po prašini“, zaključuje Polič.
Na 62. Splitskom letu odabrali su Mletačkog trgovca, a režiju komada poverili gostu iz Rusije Aleksandru Ogarjovu, koji o svom izboru kaže: „Pravo pitanje ove tragedije je šta je zapravo sudnica, šta sudilište, a šta ljudski sud? Sva obličja pravednosti, u koje sud pokušava da se odene, redovno mu ne pomažu da dosegne pravednost. Sve relativnosti zakona, njihova razumevanja i manipulisanja njima, uzrokuju da su prizori suda kod Šekspira zapravo prizori teatra apsurda.“
Kritika kaže da je Ogarjov odabirom lokacije i scenografijom pokazao da „misli veliko“. Prostor koji glumci pokrivaju ogroman je i obuhvata impozantnu plutajuću scenu, plažu i mol ispred Okeanografskog instituta, te strmo stepenište kojim se do mora silazi s Meštrovićeva šetališta. Taj prostor je temeljno iskorišćen – glumci se iz scene u scenu uključuju u radnju iz iznenađujućih pozicija, često izranjajući iz mora ili uskačući u more. Reč je o „raskošnoj predstavi s nizom nesvakidašnjih rešenja – glumačkih, scenskih i kostimskih“, ipak malo razvučenoj, pa i zamornoj za publiku, prezatrpanoj efektima i brojem glumaca u pojedinim scenama, piše Slobodna Dalmacija.
Glavni lik Jevreja Šajloka majstorski je odigrao zagrebački glumac Ozren Grabarić. „Prefinjeno balansirajući između okrutnosti, ljubavi i očaja, karikaturu je obojio tugom, a mržnju komikom. Njegov Šajlok uz sve komedijašenje jasno ocrtava čoveka koga je vekovno stradanje njegovog roda navelo na pomalo slugansko, a pomalo podrugljivo ponašanje, na jasno gledanje, i na pomirenost s porazom koji od početka sluti.“