„Romeo i Julija“ za jubilej
Tvrdoglavo smo se posvetili očuvanju lutkarstva, mlađi glumci uče od starijih, imamo kreatora lutaka i radionicu za njihovu izradu – kaže Ivana Kukolj Solarov, zamenica direktora teatra
Vukica STRUGAR
Dа pozorište može nastati iz velike ljubavi (doduše, ne prema umetnosti već jednoj ženi) potvrđuje legenda o postanku zrenjaninskog teatra, najstarije pozorišne zgrade u Srbiji. Možda priča nije istinita, ali lepo zvuči: imućni građanin ondašnjeg Bečkereka Ištvan Hertelendi zaljubio se u peštansku glumicu i odlučio da izgradi pozorište, ne bi li mu lepa gospa bila što bliže. Druga legenda pak svedoči da je u zidove pozorišta ugrađeno kamenje srušene bečkerečke tvrđave. Požarevačkim mirom tvrđava je morala da bude srušena, pa je kamenje iskorišćeno za izgradnju žitnog magacina. Kada je grad poželeo pozorište, preuredio je žitni magacin – jedinu dvospratnu zgradu na trgu.
Bilo kako bilo, preuređeni magacin od nastanka teatra (oktobra 1839) do naših dana nije menjao svoju namenu. Barokni enterijer ponosi se svojom lepotom, akustikom i funkcionalnošću, a današnji spoljni izgled nastao je temeljnom rekonstrukcijom 1985. godine.
U početku predstave su izvođene na nemačkom, potom mađarskom, kasnije na srpskom jeziku, a u višenacionalnoj sredini nisu izostale ni one na jidišu. Tokom dugih pozorišnih sezona grad je bio domaćin putujućim trupama iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Rumunije – u skladu sa političkim prilikama ondašnjeg doba. Nastanak Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1861) bio je početak i izvođenja predstava na srpskom jeziku. Pozorišna zgrada, kako svedoči njena istorija, nije bila važna samo zbog teatra i buđenja nacionalne svesti već je predstavljala centar kulturnog života ovog grada.
Novija istorija beleži da je maja 1946. godine donet Akt o osnivanju profesionalnog pozorišta, kada je teatar dobio ime po čuvenom srpskom glumcu Toši Jovanoviću, rodom iz Bečkereka. U vreme adaptacije sredinom osamdesetih godina prošlog veka u istoj zgradi počinju da se izvode i predstave za najmlađe, jer je lutkarski teatar osnovan 1956. godine. Tako ove godine Zrenjaninci slave dva jubileja: sedam decenija profesionalnog rada dramskog teatra i šest decenija lutkarske scene.
Njihove predstave izvođene su na Sterijnom pozorju, Bitefu, međunarodnim festivalima u Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Mađarskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, a pozorište je tokom svog dugogodišnjeg rada na obe scene donelo svom gradu brojna priznanja, posebno sa Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine i Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije.
Na Dramskoj sceni tokom 70 godina odigrano je više od 450 dramskih premijera i oko 330 lutkarskih. U njemu su delove svoje biografije ispisivala mnoga poznata pozorišna imena poput Jovana Putnika, Steve Žigona, Bode Markovića, Ljubiše Ristića, Branka Popovića, Ljuboslava Majere, Radoslava Zlatana Dorića, Želimira Oreškovića, Petra Govedarovića, Radoslava Milenkovića … Predstave su se izvodile s manje ili vise uspeha, ali se, kao u istoriji svakog teatra, posebno izdvajaju neki periodi:
„Bavila sam se istorijom zrenjaninskog pozorišta, pa na osnovu festivalskih uspeha i dugovečnosti predstava (kao i svedočenja onih koji ta vremena pamte) mogu da kažem da je tokom sedam decenija profesionalnog rada Narodnog pozorišta ’Toša Jovanović’ bilo više uspešnih perioda. Prvi je bio u vreme upravnika Dušana Cuka, neki su to nazivali i ’zlatnim dobom’ naše kuće“, kaže Ivana Kukolj Solarov, zamenica direktora ovog pozorišta. „Izuzetno je značajan i kraj 70-ih godina prošlog veka, kada s rediteljem Stevom Žigonom i predstavom Revizor teatar konačno prelazi granice svoga grada. Moram da pomenem i upravnike Dragana Rajačića i Gorana Ibrajtera. Rajačić je doveo generaciju mladih i školovanih glumaca, a potom s njima napravio nekoliko legendarnih predstava koje su nas proslavile. Glumci koji su krajem 90-ih godina prošlog veka ušli u naše pozorište još uvek pišu njegovu istoriju zahvaljujući posvećenosti upravnika Ibrajtera i njegovim naporima da se stvori kvalitetan repertoar. Ibrajter je u prvoj deceniji novog stoleća zrenjaninsko pozorište načinio jednim od najuspešnijih u Vojvodini, odveo nas ponovo na Sterijino pozorje i doveo Festival vojvođanskih pozorišta u Zrenjanin. A pošto u našem pozorištu, uz dramsko, već šest decenija postoji i lutkarsko pozorište, važno je podsetiti i na tri decenija izvrsnog vođenja scene za najmlađe Vladimira Grubarova.
Jedna od zanimljivosti zrenjaninskog pozorišnog života je i podatak da su se u gradu još početkom 20. veka igrali prvi lutkarski komadi, uglavnom u izvođenju amaterskih družina. Od osnivanja profesionalne scene lutkari su imali ’zacrtan’ plan i program: četiri premijere na srpskom i dve na mađarskom jeziku. Integracijom Dramskog i Lutkarskog pozorišta dve decenije kasnije nastao je današnji teatar sa ove dve scene. Svake godine za najmlađu publiku izvede se 250 predstava, od kojih stotinak vide i njihovi vršnjaci na gostovanjima. Za ostvarene rezultate stigle su i nagrade, između ostalih pet priznanja na festivalu ’Zlatni delfin’ u Bugarskoj, nagrada kritike za najbolju predstavu na Prvom svetskom festivalu dečjih pozorišta u Grčkoj, priznanje Uneska, učešće na festivalima BITEF i PIF…“
„Tek započeta sezona je specifična po tome što je jubilarna, i to na obe scene. Ali sudbina pozorišta van Beograda ni nas nije mimoišla: promena uprave tokom letnje pauze i smanjenja budžeta. Izvesno je da ćemo uspeti da realizujemo svega pet premijera – dve na dramskoj i tri na lutkarskoj sceni“, objašnjava Ivana Kukolj Solarov. „Sezonu smo nazvali Happy end postoji u pozorištu, i to iz više razloga. Srećan kraj se zaista može videti samo još u pozorištu, a time hrabrimo sebe da nam još nije došao kraj. Posebno zbog činjenice što ćemo sezonu ranije završiti, jer započinje prva faza dugo očekivanih i nužnih radova na zgradi pozorišta, zahvaljujući projektu Ministarstva kulture Gradovi u fokusu.“
Uprkos problemima i materijalnim ograničenjima, u ovom teatru nastoje da zadrže postignute standarde, pa i naprave iskorake u novim scenskim izvođenjima, kao što je predstava kojom su obeležili četiri veka Viljema Šekspira: „Sezonu smo počeli premijerom Romea i Julije u režiji Nikole Zavišića. Jubilej najvećeg svetskog dramatičara i našeg pozorišta proslavili smo divnom predstavom u kojoj su angažovana dva mlada glumca, i to posle audicije. Dramska scena će sledeće godine sarađivati s rediteljem Borisom Liješevićem, dok lutkarska scena radi pobednički tekst s konkursa Unime – Nevidljiva Maje Pelević (u režiji Bojane Lazić) i Kuću brojeva Ivane Koraksić.“
U (ne)vreme za pozorište ovaj teatar i dalje istrajava sa lutkarskim predstavama, koje i te kako nedostaju mališanima širom Srbije. Šta je proteklih decenija najmlađim Zrenjanincima donelo njihovo postojanje i opstajanje?
„Na ovo pitanje mi je najteže da odgovorim, jer mi je potpuno prirodno da se bavimo pozorištem za decu ako stvaramo pozorište. Publika negde treba da nastane, da nauči o teatru i da ga zavoli, a to može samo kroz pozorište koje je njima namenjeno. Iako Zrenjanin ima šest decenija dugu tradiciju Lutkarskog pozorišta, postoje dokazi o ovakvoj vrsti teatra i između dva svetska rata. Promišljeno i posvećeno bavljenje lutkarstvom, koje je započeto 1956. godine, dovelo je do stvaranja generacija i generacija dece koja danas svoje unuke dovode na predstave. Svesni činjenice da u našoj zemlji ne postoji školovanje za ovu vrstu umetnosti i da će ona izumreti, odnoseći sa sobom tajne zanata, ali i onu animatorsku i edukativnu funkciju – tvrdoglavo smo se posvetili očuvanju lutkarstva. Mlađi glumci uče od starijih, imamo kreatora lutaka i radionicu za njihovu izradu, uprkos tome što lutkari deluju u istoj zgradi sa dramskom scenom i na istoj pozornici, koja nije pogodna za sve oblike lutkarskog izraza. Lutkarska scena stvara novu publiku, a postojanje pozorišne publike je u ovom trenutku jedna od egzistencijalnih stvari našeg teatra…“