OD MLADOSTI OTACA DO NAŠIH DANA
Milica Kosović
Pre 70 godina, 1947, pokrenuto je, kako je prvobitno nazvano, Gradsko pozorište, prvi novoosnovani teatar u posleratnom Beogradu a uskoro je usledilo i ime – Beogradsko dramsko pozorište. Prva premijera Mladost otaca, po tekstu Borisa Gorbatova u režiji Petra S. Petrovića, izvedena je 20. februara 1948. godine. Budući da ovo pozorište u to vreme nije imalo svoju zgradu, probe su održavane u Domu kulture, a premijera je izvedena na „tuđem terenu“, u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu. U matično zdanje na Crvenom krstu tadašnji ansambl od 29 glumaca uselio se u sezoni 1948/1949. Na zvaničnom otvaranju premijerno je odigrano Nušićevo Sumnjivo lice u režiji Salka Repaka, a Gradsko pozorište je preimenovano u Beogradsko dramsko pozorište. Prvi direktor ove teatarske kuće bio je Obrad Nedović.
Daleke pedesete godine prošlog veka donele su brojna iznenađenja. Bilo je potrebno pronaći alternativu akademizmu i konzervativizmu koji su negovala vodeća pozorišta u Jugoslaviji. U tom periodu u pozorišnoj kući na Crvenom krstu bio je primetan plodan, ali i kontroverzan angažman rediteljke Soje Jovanović. Njena predstava Bal lopova je već posle treće reprize skinuta sa repertoara na inicijativu tadašnje ministarke za prosvetu. Novo pozorište je pomoglo da se tadašnja publika upozna i sa onim što se dešavalo na vodećim svetskim pozornicama. To je ohrabrivalo prevode savremenog dramskog repertoara, ali i uspostavljalo novi pozorišni jezik.
U periodu između 1959. i 1975. godine ova teatarska kuća je sa Beogradskom komedijom činila Savremeno pozorište, da bi decembra 1975. godine ponovo postala Beogradsko dramsko pozorište. Njegov ansambl uživao je veliku ljubav publike i finansijsku podršku države.
U svoj dugoj istoriji BDP kao svoje „zlatnog doba“ pamti period od sredine pedesetih i početka šezdesetih godina prošlog veka u kojem su se na kartu više igrala dela nastala po tekstovima savremenih američkih i evropskih dramskih pisaca, ali i plejadi reditelja, glumaca, scenografa, kompozitora koji su ovde ispisivali svoj umetnički rukopis. Pozorišni poklonici sa posebnim emocijama gledali su predstave Smrt trgovačkog putnika, Majku Hrabrost, Mačku na usijanom limenom krovu, Staklenu menažeriju, Pogled s mosta i mnoge druge u čijem scenskom iskazu su prednjačili Teja Tadić, Soja Jovanović, Vasilije Popović, Minja Dedić, Uroš Glovacki, Svetozar Rapajić, Nebojša Komadina…
Tog perioda sa posebnim emocijama se seća i reditelj Goran Marković čiji su roditelji Rade i Olivera Marković među prvima dobili angažman u ovom ansamblu. Angažovani su i Mika Viktorović, Vlasta Velisavljević, Deba Popović, Olgica Stanisavljević i Đuza Stojiljković. Sa njima su došli Tatjana Lukjanova, Mića Tomić, Bata Paskaljević i, kasnije, Ljuba Tadić i Pepi Laković. Poslednji je pristigao, sa još nezavršenom Akademijom, Zoran Radmilović. Marković ga se seća kako stoji za šankom bifea i očajava jer ga reditelj Milenko Maričić nije izabrao da igra premijeru već je za to odredio njegovu alternaciju Ivana Jagodića.
U pozorišnom bifeu, kako primećuje Marković, sve je bilo zadimljeno. Ispred vrata bifea nalazila se velika bista glumca Jovana Nikolića koju je izradio Sima Janićijević, prvak Drame i skulptor amater. Čika Jova je, inače, bio dobričina sa malim psihičkim problemom. „Bio je, naime, kleptoman. To su svi znali, pa kada bi se utvrdilo da su im džepovi po garderobama ispražnjeni, Mika Viktorović bi odlazio do Jove i nešto bi mu šapnuo, svi bi za trenutak otišli u bife i kada bi se vratili, sve je ponovo bilo na svome mestu.“
Od starijih glumaca bio je tu i Jovan Jeremić, koji je imao drugu manu: govornu. Kotrljao je slovo „r“ pa zbog toga nije mogao da napravi zapaženu glumačku karijeru. Ali čika Joca je imao drugih vrlina. Na primer, odlično je igrao remi. Na svim turnejama na koje je kretalo BDP znalo se u čiji džep odlaze dnevnice. Ali kako se radilo o malim sumama, niko mu nije to uzimao za zlo. Treba pomenuti i glumca Branka Jovanovića, oca glumice Ksenije Jovanović, kao i Mišu Volića, kome je supruga za premijeru, ma kako sporednu ulogu njen muž igrao, spremala najlepše moguće ponude kojima su se svi čašćavali.
BDP su načinili velikim pozorištem mladi glumci pristigli sa Akademije. Ljuba Tadić je bio impozantna pojava među njima. Ljuba je bio nesrećno zaljubljen u Olgicu Stanisavljević, a ova srećno u Đuzu Stojiljkovića. To je, ujedno, bio prvi brak sklopljen među članovima ansambla ovog pozorišta.
Zapamtilo je BDP i brojne krize kroz koje je prolazilo, obogaćene povremenim uspesima, ali je zalazilo i putem stranputica, katkad bivalo dezorijentisano u odnosu na epohu, pa i na svoje primarne ciljeve. Bilo je godina kada su izvođene samo dve predstave nedeljno, bilo je i pozorišnih sezona kada je BDP izveo tek jednu jedinu premijeru. Danas, predstave igraju na dve scene, sedam dana nedeljno i gostuju po Srbiji i u inostranstvu. Ansambl BDP-a predvode Vesna Čipčić, Slobodan Boda Ninković, Milan Čučilović, Marko Živić, Paulina Manov, Ivan Tomić, Daniel Sič… koji iz večeri u veče igraju u predstavama: Ne igraj na Engleze, Sviraj to ponovo, Sem, Oskar i mama Roz, Mleko, Derviš i smrt…