Danijela Daša Petković
Danijela Daša Petković učestvovala je prošle jeseni u realizaciji predstave „Uspavanka za Hamleta” u Rusiji, u Stavropolju, nastale tokom usavršavanja u Međunarodnoj laboratoriji fizičkog teatra na International University Global Theater Experience (IUGTE) pod mentorstvom pedagoga i reditelja Sergeja Ostrenka.
Tim projekta činili su glumci: Olga Burjak, Vladislav Taranov, Kiril Lutšenko, Oksana Vinikova, Marija Ribina, Igor Bartaš, Evgenij Zadorožni, Ilja Kalinin, Marina Katkova, Vladimir Lepa, Julia Beskrovnaja, Polina Polkovnikova, Aleksandar Čerepov, kao i polaznici IUGTE grupe: Daša Petković (Srbija), Samanta Manzur (Čile) i Inga Rjazanof (Italija). Reditelj je bio Sergej Ostrenko, konsultanti Luka Busnengo (Italija) i Melek Kan (Turska), scenograf Genadi Ostrenko, kostimograf Ljudmila Trofimenko, a koreograf Tatijana Gligor. Projekat je realizovan uz pomoć Art Universe i Stavropoljske akademije dramskog pozorišta M. Ljermontov, na čijem je čelu, upravnik, Evgenj Luganski.
– Koleginice vi ćete se pridružiti nama.
– Molim?
– Nama, bićete deo ekipe predstave „Uspavanka za Hamleta”.
– Ali ja ne znam ruski jezik.
– Ali dobro plešete i to nam je najpotrebnije, a ruski ćete naučiti.
Premijera je bila uspešna, a ja nisam mogla da verujem da sam se poklonila ruskoj publici pre nego što ću se, nakon godinu dana pauze, pokloniti beogradskoj.
Stavropolj, gradić na jugu Rusije, tik uz Soči a blizu Ukrajine. Dočekale su me, na aerodromu, dve devojke, Ruskinje, jedna sa perfektnim engleskim, a druga mi je rekla samo „zdrastvujte”. Obe su Poline.
– Ok. Samanta i Daša, vi ćete boraviti ovde, ovo je moj stan, ali ja vama ustupam ovo mesto. Svaka ima svoju sobu. Osećajte se kao kod kuće.
Vođena umetničkom glađu tražila sam nešto, bilo šta što bi me učinilo živom, što bi mi otvorilo vrata i reklo „izvoli, slobodno, pusti korak!” Tako sam na internetu našla International University Global Theatre Experiance. Videla sam da organizuju radionicu za glumce, plesače, reditelje. Pošto sam se i sama nekada bavila plesom i mogu reći, a i diplome potvrđuju, bila uspešna u tome, smesta sam iskopirala pasoš, stečene mi potvrde i poslala mejlom Gregoriju Volku. Nakon dva dana dobila sam odgovor „Izvolite doći, od 6.9.2014, Stavropolj, Rusija”. Rezervisala sam kartu i čekala.
IUGTE organizuje radionice koje se pretežno oslanjaju na pokret. Cilj svakog časa je osloboditi svoje telo, svaki pokret, osećati partnera i biti prisutan, sada i ovde. Sistem koji je kreirao Sergej Ostrenko nalaže da se svakoga dana sprovode određene vežbe. I tako – jedan mesec. Čitav. Prelep.
Međutim…
Uporedo sa radionicom tekle su probe za predstavu „Uspavanka za Hamleta”, iliti „Lullaby for Hamlet” ili ti „Колыбельная для Гамлета”.
Pre podne radionica, posle podne probe u kojima su učestvovali isključivo ruski glumci, koje su počele dva meseca pre mog, pre našeg dolaska, nas glumaca iz Ukrajine, Turske, Italije, Čilea, Engleske… Nakon uspešno sprovedenog dnevnog rasporeda, svi mi bi sišli na veliku scenu i gledali to čudo koje nismo ni razumeli. Ja sam se trudila. Gledala sam u svaki njihov pokret kao da se dešava u meni, slušala pažljivo svaku njihovu reč kao da sam je sama ponavljala čitavog života.
Na kraju, ili na početku, reditelj, Sergej Ostrenko, odabrao je glumce iz grupe koja je pohađala njegovu radionicu: Luku iz Italije, Samantu iz Čilea i mene, da ravnopravno učestvujemo u muzičko scenskom spektaklu „Uspavanka za Hamleta”. Milek Kan, iz Turske, odabrana je kao asistent režije. Eto, tako je počela moja ruska bajka ili naporan rad tokom celoga dana. Samo bih, po katkad, u pauzama učila ruski jezik.
Muzičko scenski spektal se oslanjao na kombinaciju muzike, plesa, glume, svetla. Svi smo sve igrali, a opet, svako je imao svoj zadatak. Zahvaljujući reditelju imala sam priliku da doživim glumu i ples konačno zajedno, ruku pod ruku. Svaki pokret bio je vođen unutrašnjim impulsom. Dolazio iz podsvesti koja je bila oslobođena. Bio je to rezultat rada na sebi. Glumci su pratili impuls svog tela, osećali partnera, a u direktnom dodiru sa njim, telesnom i mentalnom, nastajala bi scena na koju se nastavljala sledeća i sledeća… Ipak, svi smo se trudili da ne zaboravimo osnovna načela glume, bazu – Stanislavskog.
A reditelj je pratio nas… kako dišemo i kako se krećemo… A da li je ikada nešto pogrešno urađeno ako je rađeno iz srca…? Da li je to nekada zaobišlo publiku…? Ja bih rekla – ne.
U predstavi postoje dva Hamleta, večito u borbi, večito „Biti ili ne biti”. Iako nisam imala jednu od vodećih, glavnih uloga, što je i očekivano, jer ipak ne znam ruski jezik, bilo mi je drago što sam bila deo ansambla i dobila mogućnost da učestvujem u plesnim sekvencama koje su sačinjavale devedeset posto predstave. U delu, kada glumci izvode performans za Klaudija, imala sam mogućnost da radim Komediju Del’Arte sa italijanskim glumcem i rediteljem Lukom Busnengom. A ko bi bolje znao Komediju Del’Arte od Italijana? To je bio performans u performansu, a predstava je i dalje na redovnom repertoaru.
Još jednom sam se uverila da umetnost ne poznaje granice. Mislim da je moguće igrati, raditi, glumiti u celom svetu, ukoliko se sam rad oslanja na jedan jedini univerzalni jezik – jezik umetnosti.
A ja se nadam da će, bajka koja živi u Stavropolju, biti moguća i kod nas.
– Direktore, ja volim rusko pozorište, iako sam iz Ukrajine, pružite mi šansu?
– U redu, izvoli stan na korišćenje, primaćeš platu, na tebi je da se dokažeš.
Vlad Taranov, mladić iz bajke, mladić iz Ukrajine, a moj sada ruski kolega i veliki prijatelj, danas nosi repertoar Stavropoljskog Nacionalnog Teatra.
A ja sam se vratila u Beograd da potražim svoju bajku ovde. I verujem.