REPRINT „Ludus“ razgovara s Nebojšom Glogovcem („Ludus“ broj 80, 25. decembar 2000)

 DOBRO FUNKCIONIŠEM U HAOSU


 Inspiriše me kada se sretnem s dobrom dramom, ali pravom, koja ima mitološku ravan, tretira problem koji muči svet odvajkada, bavi se nerešivim pitanjima, ali i kada je tu dobar bend, pa još i reditelj koji ima san i u stanju je da ga bez straha odsanja, ali i podeli ga s nama glumcima, uvuče nas u avanturu kreiran


                                                          Olivera Milošević
  
  
 Više od tri godine Nebojša Glogovac u pozorištu nije imao premijeru. Za to vreme je na filmu ostvario niz izuzetnih uloga. Evo ga ponovo – sada u projektu „Zlatno runo“ Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića i u produkciji G17+. Putuje po Srbiji i gotovo svake večeri u drugom gradu igra šminkera Simeona Njaga, u neobičnom, pekićevskom tumačenju odnosa umetnosti i vlasti.

 Kao glumac počeo si u nedoba – i za profesiju i za život. Za ovih 10 godina sazrevao si i kao čovek i kao glumac. Kakav je tvoj odnos prema tom vremenu?
 Bilo je tako kako je bilo. Mojoj generaciji je tih 10 godina bilo dato za sazrevanje. Neki drugi naraštaji su, međutim, za to vreme radili nešto drugo. Neko je devedesete dočekao s 12 a neko s 18 godina. To je osnovna razlika. Bio je to naš deo kolača. Priča o novoj energiji koju smo doneli u profesiju je posledica tog vremena koje smo dobili. Zato smo posebni, jer je i samo vreme u kojem smo živeli i sazrevali bilo izuzetno. Snalazili smo se i radili kako smo znali, na jedini moguć način. Od starijih kolega smo slušali kako je nekada bilo i koliko je gluma nekada bila velika i lepa, koliko su glumci bili poštovani, cenjeni pa i plaćeni… Znali smo to i s tom svešću se borili za svoj prostor, svoju profesiju, status… 
 S druge strane, zapalo nam je vreme velike bede. Razmišljao sam kako to da sam baš na bedi napravio to što sam napravio, i po glavi mi se neprestano vrzma pitanje da li je zbog toga vrednost onoga što sam napravio veća ili manja. Nemam odgovor na pitanje kako bi bilo da je bilo drugačije. Okvir za naš rad je bio ono „Na muci se poznaju junaci“, a moja generacija se, mislim, dobro pokazala na tim mukama. Držali smo se dobro, radeći svoj posao punim srcem, ali uvek sa svešću o tome šta se dešava oko nas i s buntom protiv onoga što se dešavalo. Trudili smo se da ljudima barem malo ulepšamo život, ukažemo im na pravu sliku stvarnosti…
 NE ŽALIM SE

 Da li je za tebe to bio beg od stvarnosti ili borba s okolnostima?
 Osećao sam to kao bunt. Sve te predstave i filmovi su na neki način tretirali našu stvarnost, sudbinu... Prisećam se predstave „Srpska drama“ u kojoj se tri generacije srpskih vojnika sreću na nebu i imaju istu priču – sudbinski krug od 50 godina u kojem se nama dešavaju ratovi, bede i slične stvari. Protiv tog ciklusa nesreća čovek se ne može buniti, pa je naša pobuna bila usmerena ka tome da ne odustanemo od onoga što je dobro i vredno, od života u boljem kontekstu. Oko nas je, čini mi se, bila čitava organizacija kiča i planskog srozavanja svesti naroda. Često se setim Mikija Krstovića koji mi je jednom rekao: „Kad kažem da za moju decu hoću hleba, to znači da hoću pomorandže.“ To mi je metafora onog ispod čega ne treba ići. Kada u Nemačkoj za 30 feninga poskupi hleb, sve istog trenutka staje. Neophodno je, naime, stalno biti svestan onoga što nam kao normalnim ljudima pripada.

 Šta misliš zašto smo trpeli sve to tako dugo?
Kao što ne znam kako smo izdržali 500 godina pod Turcima, ne znam ni kako smo dozvolili da nam ovih 10 godina prođe na ovaj način. Opet razmišljam kako smo deo igre nekolicine velikih moćnika, po teoriji da svetom vlada osam ili devet anonimnih ljudi. Otuda čitavi narodi nemaju kontrolu nad svojim sudbinama. Ta teorija je sasvim realna i dovodi nas u položaj u kojem praktično ne možemo da učinimo ništa čime bismo uticali na vlastitu sudbinu. Ipak, nadam se da je to privid, da su naši životi, kao i želja da udobno organizujemo svoj život – jači. Jer kada narod obuzme želja za životom, onda niko ne može protiv toga.

 Za tvoju profesiju je izuzetno važan talenat, a uz to i mnogo rada. Čemu možeš da zahvališ što si uspeo?
 Nisam neki veliki radnik. Kod kuće ne vežbam tehniku glasa, dikciju ili slične zanatske stvari što bi verovatno donelo lepe rezultate. Prosto, nisam takav. Celog života sam radio zadatke u poslednji čas. Kampanjac sam, ali mnogo toga osećam instinktom. Mešavina instinkta i razuma mi pomaže da zaključujem i donosim odluke. S druge strane, radio sam mnogo jer sam neprestano bio u vatri, a u haosu dobro funkcionišem. Kada sve ide po nekom ustaljenom receptu, kada se zna kuda se ide i kako se završava, meni to nije naročito inspirativno i ne vuče me. Odgovaraju mi skautske okolnosti. Tako se i dešavalo. Prosto, na delu je bio sticaj okolnosti. Sreća, ili sam to ipak sam svojim bićem prizivao. A možda su to ljudi videli u meni. Ne znam kako se sve to dešavalo, ali ne žalim se.
 NA TRAGU IDEALNOG LIKA

 Pročitala sam da ti je visoko svešteno lice reklo da je gluma traganje za Božjim likom. 
 To mi je rekao Amfilohije Radović. Stopirao sam jednom do Pančeva, vraćajući se s fakulteta, i on me je povezao. Pitao me je čime se bavim. Njegova formulacija da je to traganje za idealnim likom je izuzetno lepa i – tačna. Mislim da prave definicije za glumu i nema. Ono što mene i moje kolege vuče da budemo u gomili raznih okolnosti koje bi normalnog čoveka izludele, a nas nešto tome privlači, odgovara nam na perverzan način. Sve je to – i kuloari, i anegdote, i tračevi, i lepo i ružno, sve je to deo te naše životne priče. Mislim da je to istovremeno i neka vrsta prokletstva i dara.

 Odrastao si u porodici u kojoj je glava kuće sveštenik. Da li je ta činjenica odredila tvoj odnos prema Bogu i veri? Kako se odrasta u takvoj porodici?
 Ne znam kako drugi odrastaju. To je bila moja životna okolnost, ja sam u njoj odrastao i sticao saznanja. U pubertetu sam, međutim, počeo da se bunim protiv toga, trudio sam se da poništim tu priču idući u kontrasmeru – počevši od mangupiranja po ulici, kafana, pijančenja, devojaka, svega što je bilo nasuprot vrlini koju je podrazumevalo vaspitanje koje sam dobio u kući. Kada sam docnije sabrao utiske, bio je to u stvari odnos prema religioznoj priči u mojoj porodici, buntovni, mladalački pokušaj da je poništim da bih video šta sve postoji iza nje. A kada mi je sve to postalo isprazno, osetio sam da je priča koju sam kroz detinjstvo slušao i živeo i o kojoj sam kasnije čitao u knjigama ­– da je to prava priča. Tada sam shvatio i šta je uzvišeno i šta nas to čini boljim. Sve mi je postalo mnogo jasnije. Problem je, međutim, u tome što se religije dele mada je Bog – jedan. Sve religije, naime, pričaju istu priču, a razlika je u podneblju i nekoliko odrednica. Naravno, hrišćanstvo mi je najdraže jer govori o ljubavi, ali je moj ideal zajednička religija celog sveta, vera svih u ono što nas čini ljudima. 

 Prve velike uspehe ostvario si u pozorištu, a onda si pobegao u film. Zašto te tako dugo nije bilo u teatru?
 Smatram da se u pozorištu ništa zanimljivo za to vreme nije događalo. Do sada sam igrao 20-ak uloga u teatru i sada je ova pauza po mom osećanju bila logična. Zasitio sam se rada u pozorištu. Bili su mi potrebni novi, izazovniji komadi i ideja zanimljivija od proste obrade teksta na sceni. Od „Bureta baruta“ dosad jedino mi je bila interesantna predstava „Roberto Cuko“ – i po rediteljskom snu koji je tu odsanjan, i po glumačkim rešenjima, i scenskom jeziku… Sve ostalo je bila klinička smrt. Održavanje pozorišta u kakvom-takvom životu. Nije mi se ukazivala prilika kojoj bih se radovao. Sve što se dešavalo u okviru institucije u kojoj radim, a najpre dovođenje upravnika protiv volje ansambla – a pokazalo se da taj upravnik nije stručan i ne odgovara tom mestu – odbijalo me je od teatra. Nisam u tome hteo da učestvujem, osim da negodujem, što sam otvoreno i pokazivao.

 Pa ipak, taj upravnik je bio tvoj profesor?
 Jeste, to je profesor koji me je naučio mnogo lepih stvari što se glume tiče. On je sjajan pedagog. Mislim da bi Vladimir Jevtović trebalo samo to i da radi, predaje glumu. Jer tu je dobar. Uostalom, ja sam mu, kao i cela klasa, zahvalan što nas je mnogo čemu naučio. Zasmetalo mi je, međutim, nešto drugo – ta nezasitost njegove ljudske prirode.

 Filmovi u kojima si glumio bili su prilika da još više ljudi vidi koliko se dobro baviš svojom profesijom. Šta još glumcu daje film?
 Tačna je priča da je glumac kralj u pozorištu i da je on svake večeri na sceni vladar koji može da promeni stvarnost – nabolje ili nagore, ili je odigra onako kako je dogovoreno. Film takođe pruža veoma mnogo mogućnosti. Glumac je glumac – i na filmu i u pozorištu. Pitanje sredstava lako može da se svede na pitanje prekidača u našem zanatskom biću. Zapravo je reč o jednostavnoj promeni: u pozorištu je gest naglašeniji i izraženiji, na filmu se sve to umanji, oprirodi, svede na životnu ravan. Tim malim sredstvima se isto tako može postići velika kreacija. Po mom mišljenu i jedno i drugo ima svojih prednosti. Inspiriše me kada se sretnem s dobrom dramom, ali pravom, koja ima mitološku ravan, tretira problem koji muči svet odvajkada, bavi se nerešivim pitanjima, ali i kada je tu dobar bend, dobra ekipa glumaca, pa još i reditelj koji ima san i u stanju je da ga bez straha odsanja, ali i podeli ga s nama glumcima, uvuče nas u avanturu kreiranja. 

 U pozorištu se rezultat odmah posle premijere vidi, na filmu je sve mnogo neizvesnije.
 Tačno. Na filmu postoji period montaže kada reditelj i montažer sede nekoliko meseci u mraku i sve što smo uradili na snimanju kroje na svoj način, prave od toga priču. Tu glumac više nema nikakvog udela, film je od njega odvojen i postaje nešto posebno. Posle premijere film je sasvim samostalan i počinje da živi sopstveni život. Budući da sve to znamo, nama glumcima ostaje samo da pažljivo odaberemo tekst koji ćemo raditi, saradnike i u radu na realizaciji filma damo koliko umemo.
 ISTINA U UMETNOSTI

 Osluškujući one kojima je profesija da prate tvoj rad, ali i običnu publiku, zaključujem da pripadaš glumcima kojima se izuzetno veruje, više no mnogim tvojim kolegama. Zašto je tako?
 Trudim se da na sceni ostvarim posebnu vrstu istine. Istina u umetnosti nije značajan faktor. Tu postoji samo umetnička istina, kako kaže Simeon Njago u „Zlatnom runu“. U umetnosti ne postoje pravda i nepravda već samo kalitehniki elitia, umetnička istina. Ne volim da je lik koji tumačim meni stran i trudim se da ga propustim kroz sebe i pronađem ga među živim ljudima, karakterima koje sam sretao… I onda se sve to u meni na neki način spoji i, eventualno, nadgradi. Trudim se da lik koji igram poseduje životnost, ima nešto od autentične stvarnosti koja nas okružuje. Kada u tome uspem, ljudi verovatno to osete i – veruju mi.

 Šta ti govore kada te sretnu? 
 To je srdačan odnos. Ljudi kojima se nisam dopao dosad mi nisu prilazili. Mada bih voleo da čujem i primedbe. Zasad čujem samo pozitivne sudove i primam čestitke. To kod mene izaziva osećanje trenutne prijatnosti. No trudim se da sve brzo zaboravim jer mislim da je opasno kada vam se desi da pomislite da ste nešto što niste, da ste već završili posao. Nedavno sam na televiziji gledao emisiju Feliksa Pašića s Mirom Stupicom koja je pričala o tome kako naš posao uvek počinje iz početka. I stvarno, svaki put kada nešto ponovo radimo – to treba imati na umu. Mora se sa svakim novim likom sve započeti iz početka. Uostalom, već je rečeno: ne treba ceniti sebe u umetnosti već umetnost u sebi. Ko to zna, znači da je veći od sebe.

 U Pekićevom „Zlatnom runu“ bavite se odnosom umetnosti i politike. Da li si radeći tu predstavu promenio stav prema umetnosti?
 Na studije glume sam došao pošto sam dve godine studirao psihologiju. Nisam odmah otišao na Akademiju zato što sam osećao poštovanje prema tom poslu. S druge strane, nisam znao šta glumac treba da radi da bi napravio lik. Da li on sve izmisli ili mu neko ponešto i kaže, kako to funkcioniše? Došao sam do toga da stav mora da se potvrdi kreacijom, da se mora istraživati i osećati zadovoljstvo. Jedino tako se može opstati, jedino tako je moguće preživeti i loše plaćen posao i probleme u običnom životu koje moraš da ostaviš ispred pozorišta kada u njega uđeš. Vera u profesiju mora da bude pomalo slepa jer nemate svakodnevno dokaze da je ona opravdana.

 NIŠTA NISAM FORSIRAO

 Da li svojoj profesiji pristupaš kao poslu ili kao umetnosti?
 Mogao bih da radim bilo šta. Čini mi se da bih sutra mogao da odem u stolare, profesionalne vozače ili nešto drugo. Kada bi me životne okolnosti naterale, mislim da ne bih umro bez glume. Ali dokle god mogu ja ću se baviti glumom. Kada se osvrnem, vidim da nikada nisam ništa forsirao, niko me nije terao da radim bilo šta, pa ni mojoj porodici moj angažman nije značio nešto posebno. Sve je to samo došlo, vuklo me, bez mog izrazitog truda ili samoodricanja. Pa ipak, poštujem taj prst uperen u mene koji me je dovde doveo. Prija mi. Zauzvrat dobijam mnogo toga.

 Koliko ti je tvoja mala porodica pomogla da kao ličnost i profesionalno postaneš zreliji?
 Dugo sam mislio da umetnik kada osnuje porodicu i dobije decu, radi da bi ih prehranio, pružio detetu sve što je potrebno. Tako nastaje zamena motiva, pa osnovni razlog bavljenja poslom prestaje da bude umetnost, a postaje – porodica. I ocu sam postavljao pitanje kako može da bude sveštenik i služi Bogu, a istovremeno mora da zaradi novac i prehrani porodicu. Sada znam da sve to nije tako jednostavno. Posredi je mnogo veći izazov, veća borba. Postepeno uspostavljam ravnotežu i polazi mi za rukom da spojim dve ljubavi – porodicu i posao kojim se bavim. I ne pokušavam da svom sinu Gavrilu za samo dva sata pružim sve što je moglo stati u dva dana koja sam bio odsutan zbog posla, već vreme koje imam potpuno posvećujem njemu i ženi. Tu sam – u kući, i sve što mogu, želim i osećam, pokušavam da im dam. 

 Koliko je važna podrška iz kuće za posao kojim se baviš?
 Izuzetno. Zahvalan sam porodici što me razume. Moja supruga je takođe umetnik, slikar, i razume i mene i moj posao. Zna da je gluma drugi tip aktivnosti, da zavisi od drugih ljudi itd... Srećan sam što me ona razume i smatram da je to izuzetno važno.

 Kakva je tvoja reakcija na 5. oktobar?
 Toga dana sam bio na ulici, kod SUP-a u Majke Jevrosime. Malo sam bežao od suzavca, krio se, pa se opet vraćao. Nisam očekivao da će se sve desiti tog dana. A bilo je sjajno organizovano; najzad se dogodila dobra strategija. Ljudi su shvatili da više nema nazad. Uloga naroda je bila ogromna. Za dva sata se dogodilo ono što smo čekali 10 godina. Posle te euforije i pobede logično sledi depresija jer plodovi ne mogu odmah da budu ubrani; prvo mora da se uzore, da se nađubri polje, pa da se sadi. Tek zatim sledi žetva. A za sve to je potrebno – vreme. Očekujem da vlast ostane verna svojim dobrim namerama. Imam poverenja da će to biti u redu. Treba nam samo malo strpljenja.

 Ove sezone u Beogradu još nemamo novu istinski vrednu predstavu. Gde je nestao entuzijazam i volja onih koji stvaraju u pozorištu?
 Nije nestao entuzijazam. Mislim da sada vlada konfuzija, i to na svim planovima a ne samo u pozorištu. Ne zna se ko je gde i šta je, svi bi sada da nešto reše, obračunaju se sa onim što im je toliko dugo smetalo, kinjilo ih i nije im davalo da misle ili rade kako hoće. To čišćenje je potisnulo stvaranje u drugi plan. I u pozorištu treba malo raščistiti stvari, vratiti stvaraoce u teatar. Jednostavno, potrebno je vreme. Ne može se ništa odmah i iz čista mira.

 U tvojoj profesiji je veoma važno trajati. Kako to nameravaš da ostvariš?
 Paziću šta radim. Trudiću se da ne izneverim ni sebe ni kolege na sceni. A to znači da ću se uvek truditi da budem svestan gde smo, da se gledamo i jedan iz drugog crpimo energiju za igru, zajednički napredujemo u igri, zaigravamo se i – u tome uživamo. Da bi to bilo moguće, neophodan je što je moguće čistiji pristup, važno je raditi stvari koje uzbuđuju, ali i raditi ih na način koji uzbuđuje i kojim se kaže nešto važno o ljudima koje igramo na sceni. To onda, samo po sebi, stvara lanac koji traje.