Kikindsko Narodno pozorište bilo je u aprilu mesecu domaćin jubilarnog 65. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Bila je to prilika i za promišljanja teatarskog trenutka.
Publika je od 20. do 27. aprila mogla da vidi, u renoviranoj sali Pozorišta, šest najboljih predstava za odrasle i pet za decu, u izvođenju teatara iz Novog Sada, Subotice, Sombora, Zrenjanina, Vršca i domaćina Kikinde. Selektor Festivala je reditelj Ljuboslav Majera. Planirani budžet jubilarnog 65. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine bio je oko 2,5 miliona dinara. Generalni pokrovitelj je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, a organizaciju su pomogli resorno Ministarstvo i kikindska lokalna samouprava.
U selekciji za decu iz aktuelne vojvođanske produkcije selektor Majera izdvojio je: „Kako je otkriveno letenje” Margarite Minkove, u režiji Emilije Mrdaković (Pozorište mladih), „Pohvala snegu” Stevana Pešića, u režiji Dragoslava Todorovića (Novosadski novi teatar), „Princ rodoljub i princeza Violeta” Ninoslava Đorđevića (NP Sombor), „Zec, kornjača i kompanija” Milene Depolo, u režiji Dragoslava Todorovića (NP „Toša Jovanović” Zrenjanin), „Snežna kraljica” H. K. Andersena, u adaptaciji i režiji Todora Valova (Dečje pozorište Subotica).
U selekciji predstava za odrasle selektor je izabrao: „Nebeski odred” Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, u režiji Mie Knežević (SDUV i Srpsko narodno pozorište), „Ostavite poruku” Vide Ognjenović (SNP), „Doktor Nušić” Kokana Mladenovića (NP Sombor i Kruševačko pozorište), „Nosorog” Ežena Joneska, u režiji Snežane Trišić (NP Kikinda); „Ban Bank” Jožefa Katone, u režiji Andraša Urbana (Novosadsko pozorište – Ujvideki sinhaz), „San letnjeg sna” Elene Ivance (NP „Sterija” Vršac).
Najbolje predstave 65. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine su „Nosorog” Narodnog pozorišta iz Kikinde i „Snežna kraljica” subotičkog Dečjeg pozorišta (konkurencija predstava za decu).
Žiri je radio u sastavu: Igor Burić, predsednik žirija, Teofil Pančić i Uglješa Šajtinac i doneo je odluke da se dodele sledeća priznanja: Nagrada za najbolju režiju pripala je Snežani Trišić za režiju predstave „Nosorog”, Ežena Joneska, u izvođenju Narodnog pozorišta Kikinda; glumačke nagrade dobili su Silvija Križan, za ulogu Gertrude u predstavi „Ban Bank”, Jožefa Katone, u izvođenju Novosadskog pozorišta, Milica Janevski, za ulogu Slavke u predstavi „Doktor Nušić”, Branislava Nušića, u izvođenju Narodnog pozorišta Sombor – Kruševačkog pozorišta, Aron Balaž, za ulogu Biberaha u predstavi „Ban Bank”, Jožefa Katone, u izvođenju Novosadskog pozorišta, Marko Gvero, za ulogu Beranžea u predstavi „Nosorog”, Ežena Joneska, u izvođenju Narodnog pozorišta Kikinda; Marija Kalabić nagrađena je za scenografiju, a Dragica Laušević za najbolji kostim u predstavi „Doktor Nušić”, Branislava Nušića, u izvođenju Narodnog pozorišta Sombor i Kruševačkog pozorišta. Željko Avdalović posthumno je nagrađen za muziku u predstavi „Ostavite poruku ili begunci”, Vide Ognjenović, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad.
Nagrada „Tihomir Mačković” pripala je Jeleni Milić-Zlatković, za kreaciju lutaka u predstavi „Zec, kornjača i kompanija” Milene Depolo, u izvođenju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” Zrenjanin. Specijalnu nagradu žiri je dodelio glumačkom ansamblu predstave „Nebeski odred”, Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, Srpskog narodnog pozorišta i Saveza dramskih umetnika Vojvodine.
Tokom Festivala sa nekim od učesnika razgovarano je o trenutnom položaju i mogućnostima pozorišta u Srbiji.
Estetikom i poetikom pobediti banalnost svakodnevice i politike
Igor Burić, pozorišni kritičar
„Kod nas se pozorište gleda kao zatvorena celina. Jako se retko sreću umetnici iz nekih drugih polja. A to je na umetničkoj sceni Evrope uobičajeno. Prisutan je preplet likovne, muzičke, plesne umetnosti i fizičkog teatra. Voleo bih kod nas da vidim više preplitanja. Voleo bih da ljudi od kreativnosti mogu da žive, a ne da je potvrđuju u bedi… Za budućnost je potreban novi naraštaj, novi zasad, ideje, zamasi. Kulturna paradigma se davno, davno promenila, ali kod nas je, kao i sve druge stvari, stigla sa zakašnjenjem. A kada vam stvari stignu sa zakašnjenjem, one obično ne dođu u tom obliku ukojem su bile. Ono što su značile, više to ne znače. Imate duplu grešku. Em kasnite, em nudite nešto što ne važi, što se promenilo već pet puta, a do vas nije stiglo u čistom obliku. Ta kulturna paradigma je pokušaj da se umetnost svede na puku zabavu, da se kultura otvori za neko famozno tržište na kome svi znamo kakva su pravila igre. To su neki zahtevi koji su zaprljani stigli do nas. U našoj, često iskrivljenoj i čudnoj svesti su poprimili još čudnije i strašnije oblike.”
Snežana Trišić, rediteljka
„U Srbiji se sve stiče teškom mukom ako ste pošteni i dostojanstveni. Mnogo je školovanih ljudi koji ne mogu da dobiju svoje mesto ili šansu, tako da je sve više onih koji odlaze iz ove zemlje… Pozorište je kao što vidimo stradalo, jer se kultura svakodnevno urušava. Kvalitetni i dobri projekti se i dalje događaju na nivou incidenta. Trudim se da kroz predstave što otvorenije govorim o uzrocima i posledicama koje do ovoga dovode. A estetikom i poetikom da prevaziđem njihovu banalnost, jad i prostotu.”
Vida Ognjenović, rediteljka
„Tehnologija munjevite brzine povezivanja je u punom jeku i razvija se i dalje. Nismo je ovako sanjali ni u najsmelijim snovima. No ipak, susret oči u oči, ostaje nezamenjivo, pravo humano razmenjivanje misli i osećanja. Nezamenjivo zato što tu razmenu ne čine samo reči, već mnogo bogatiji jezik humanog sporazumevanja koje uključuje instinkte, neposredno delovanje čula, razlike, sadejstvo i sve što spada u nadjezik komunikacije koja ne može da se simulira… Gubljenjem u obilju onlajn podataka, čije smo u suštini žrtve, jer smo pred njima nemoćni, gubimo poverenje u sopstvenu samosvojnost, ili pak bildujemo pogrešne osobine na najranjivije delove svoje ličnosti.”
Mia Knežević, rediteljka
„Mislim da je stvarnost svakako nezaobilazna i da joj je svojstveno da prodire svuda, koliko god se od nje bežalo u društvene mreže ili u nešto daleko gore. Kada je izmišljen koncentracioni logor, nije postojao fejsbuk. To je jedan od najgorih primera u istoriji sveta koliko nečiji odnos prema stvarnosti može da bude iskrivljen. Opet, da nije bilo Drugog svetskog rata i tehnologije koja je dotle dovela, a odatle posle vodila, do dan danas, možda se ljudi ne bi ni zatvarali na društvene mreže. Stvarnost se iskrivila onog trenutka kada su ljudi gledali druge ljude kroz male otvore na tavanicama kako stoje u redovima za „kupatila”.”
Uglješa Šajtinac, pisac
„Što se pozorišta tiče, da mu je uloga „ogledala” sva svrha, ne bi ništa valjalo… Grcanje teatara oseća se svim čulima. Tako je, šta ćete, dok se izređaju svi rimski imperatori, svi ratovi, sve godišnjice svih velikana, svi društveni problemi – pobogu, koji je to problem koji „nije društveni”?! Između svega, ima i dobrih predstava, zanimljivih praizvedbi, eksperimenta. Izvesno vreme radio sam i u pozorištu, mogu da naslutim. Nekako, sve se očas ogadi pričama o tome ko je kome „učinio” režijom, tekstom, ulogom, honorarom. Vunovlačarenja na sve strane. Politikom se bave glumci, tehnika, higijeničari. Ovo je gore od „samoupravljanja”. Interesantno, kapitalizam se dovlači sporo ali neumitno k’o krokodil od dve tone, ali ni njemu neće uspeti da zgrabi sve ako ne zgrabi prvo običaje „znanja svih o svemu”. Sujeta kipi, frustriranost osujećuje pa opet, eto tu i tamo scenskih događaja koji podsećaju da je bezuslovna ljubav publike i teatra moguća…”
Andraš Urban, reditelj
„Politička manipulacija i zloupotreba vrednosti, postavljanje lažnih vrednosti jeste odlika skoro svakog društva. Odnos većine i manjine – u svim vidovima tog pojma, ne samo u nacionalnom smisu, to je bitan momenat u sagledavanju kvaliteta društva. Vernost sebi je vernost istini, valjda je polazna tačka za dobrobit svih…”
Emilija Mrdaković, rediteljka, v.d. dir. Pozorišta mladih
„Po prirodi stvari, pozorištu priliči umetnička sloboda. Zbog svog neposrednog obraćanja publici, pozorište je veoma pogodan medij za prenošenje ideja i poruka o realnom životu i ljudima. Zato treba da se koristi za podizanje svesti i obrazovanje publike, da se bavi čovekom – pojedincem i tako utiče na izgradnju ličnosti… Opasna je činjenica danas da je TV glavni manipulator u stvaranju ukusa i modela ponašanja. Ona već godinama stvara klišee i „modne tendencije” koji počinju da diktiraju pravila u svim sferama života, pa čak i kakvo treba da je pozorište.”
Sanja Mikitišin, glumica
„Nažalost, čini mi se da ljudi više nemaju ni snage, ni volje za bilo kakve promene. Umorni su, nastala je velika apatija, ne samo pojedinca, već većine. Zato i dalje mislim da treba ljude podsećati, treba izazivati emocije… Devedesete su donele veliku seobu, migraciju koja još nije zaustavljena i traje, dešava se i sada, i to je opomena.”
Aron Balaž, glumac
„Istorija se uvek ponavlja… I pitanje vrednosti uvek postoji, aktuelno je. Ne bih rekao da su vrednosti danas izopačene, smatram da su samo promenjene. Suština je uvek ista. Zavisi kako na njih gledamo. To samo zavisi od nas, od toga kako se osećamo.”
Danilo Mihnjević, glumac
„Najskuplja stvar je ideja. Može materijal da bude i jeftin ako je ideja dobra. Može da se napravi predstava od sto hiljada evra, ako je idiotska, ne vredi ništa…. Bitan je kvalitet, a ne kvantitet. Nervira me kada vidim da pozorišta izbacuju po pet ili šest premijera godišnje, a nijedna ne valja. Bolje uraditi jednu, a kvalitetnu.”
Mirosav Miki Radonjić, direktor Sterijinog pozorja
„U godinama krize umetnici uvek pokazuju visok stepen kreativne energije, što možda govori i o njihovom načinu borbe protiv sivila i banalnosti svakodnevice. Slično je i sa pozorištem. Tokom mračnih devedesetih godina 20. veka, teatarska produkcija u našoj zemlji nije bila respektabilna u kvantitativnom, već u kvalitativnom smislu… Kultura i umetnost ne poznaju granice, ili bi tako trebalo da bude. Naravno, svi mi radimo na promociji istinskih vrednosti sredine kojoj pripadamo i afirmaciji nacionalne kulture. Ali, uzajamno povezivanje i saradnja su neminovni i predstavljaju zdrav osnov za unapređenje odnosa, toleranciju i međusobno razumevanje. Bilo koja vrsta ostrašćenosti vrlo je opasna i neprihvatljiva!”
Kokan Mladenović, reditelj
„Ne postoji pojam „manje kompromisa”. Pravite kompromise, ili ne. Trgujete i prodajete (se), ili ne. Ne možete biti „malo kurva”, „malo ubica”, ili „malo mrtvi”. U vulgarnim kompromisima koje čine naš javni i svakodnevni život, potkrao se, kao prihvatljiv, taj fenomen „malog kompromisa”. Kompromis je kompromis, prljava rabota, bio on mali, srednji ili najveći… Sistem korupcije je metastazirao do tih razmera da je sve postalo svejedno, nema nepotkupljivih, nema nekompromitovanih…”
Branislav Trifunović, glumac
„Meni, kao čoveku koji živi u ovoj zemlji, voli ovu zemlju i koji se trudi da uradi nešto za ovu zemlju, više ništa nije smešno… Mislim da se ne treba povlačiti pred glupošću. Dosta smo se povlačili… U mozgvima ljudi je bitno, ili da se zaposle u državnoj firmi, ili da se učlane u stranku i dobiju neke fotelje, titule ili šta god.
Ne napredujemo, mislim da smo u sve većem blatu. Pogotovo kada smo okruženi ljudima koji ne misle da treba nešto naučiti da bi se radilo u životu, već da je dovoljno to što su članovi neke partije ili što znaju ovoga ili onoga. Smatram da je pokazivanje mladima da ne moraju da uče opasan princip.”
Teofil Pančić, novinar
„Hrabrost nam ne pada prva na pamet kada ocenjujemo pozorišne predstave, ali i pozorišni, kao i svi drugi umetnici, žive u kontekstu jednog društva i vremena, i ako se taj kontekst ne vidi iz njihovih predstava, onda možemo da posumnjamo da oni, ili nisu u stanju da taj kontekst uopšte shvate i interpretiraju, ili da im nedostaje građanske – a i umetničke hrabrosti. Mislim da je naše pozorište dosta sklono jednoj vrsti providnog eskapizma i zanemarivanja bavljenja nekim problemima vremena u kojem živi, tako da je to nešto što je, verovatno, odlika većine našeg repertoara. Opet, ne treba ni uopštavati jer postoje izvanredne predstave i reditelji i ostali pozorišni umetnici koji rade stvari koje se i te kako tiču konteksta u kojem živimo. Dakle, hrabrost postoji onoliko koliko i svaka druga istinska građanska i umetnička vrlina – a to znači da je uvek u manjini.”
R. Šegrt
U. Priselac
S. Miletić