Milica Kosović
Bitef iz „Politikine“ dokumentacije
Bitef nije pozorište jedne ličnosti već smotra novog u svetu pokreta i reči. Svaka nametljiva i isključiva koncepcija osiromašila bi festival i suzila njegov značaj… reči su kojima su pre pet decenija Mira Trailović i Jovan Ćirilov, a kako pamti „Politika“, utkali temelje Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu, BITEF-u, koji na tom putu istrajava i danas.
„Groblje automobila“
Već na prvom Bitefu gostovao je u Beogradu pored Bruka, Šeknera, Štajna i tada manje poznati češki reditelj Otomar Krejča, jedan od laureata prvog Bitefa.
„Dok smo prošle godine uzimali uglavnom poznate ’festivalske pacove’ sa svih svetskih festivala, ove godine smo počeli da tragamo za novim vrednostima. Jedino tako Beograd može postati istinsko stecište novih pozorišnih tendencija. Smelost je katkada otkriti novu vrednost i novu tendenciju tamo gde je na prvi pogled, u svojoj površnosti ne nalazimo. Lako je novost naći u nametljivoj ekstremnosti“, govorio je za „Politiku“ u leto davne 1968. godine Jovan Ćirilov, umetnički direktor Bitefa, premijerno najavljujući selekciju tadašnjeg drugog izdanja ovog festivala, koja je bila zaokupljena oko dve teme: klasika na nov način i drama našeg vremena.
Namerno smo dvosmisleni, govorio je tada Ćirilov, jer želimo da prikažemo one savremene predstave koje izražavaju dramu našeg doma.
„Takva dela doneće u Beograd Teatar dez ar iz Pariza sa Grobljem automobila španskog pisca Arabala koji će verovatno na samom početku festivala uneti nemir u publiku svojim pozorištem panike. Publika se još neće smiriti od Arabala, a već će imati priliku da vidi slobodnu interpretaciju Šekspirove Mere za meru kakvu je vidi evropski reditelj Peter Zadek, koga publika po evropskim prestonicama delom izviždi, a delom nosi na rukama. Političko pozorište Petera Vajsa i njegovo delo Balada o luzitanskoj aveti videćemo u dve interpretacije, jednoj na originalnom jeziku pisca iz istočnonemačkog Rostoka, a drugu u tumačenju reditelja Arse Jovanovića i poletnog ansambla iz Titovog Užica. Mislim da publika festivala ne treba da bude samo pasivni posmatrač već aktivni gledalac koji ocenjuje teme i vrednosti, rastojanja i sličnosti koje se rađaju na raznim krajevima sveta“, govorio je uoči drugog Bitefa Jovan Ćirilov…
„Politika“ u svojoj dokumentaciji „pamti“ i šta je bitefovski tandem Miru Trailović i Jovana Ćirilova najviše namučilo uoči početka trećeg Bitefa, davne 1969. godine: „Nekonvertibilni dinar! Recimo, ovakav apsurd: možemo u dinarima da platimo avionsku kartu ljudima koji dolaze iz inostranstva, a železničku: ne. Zbog toga još ne znamo kako ćemo dovesti Špance, protagoniste predstave Sluškinje. Ipak, ova vrsta rada je kao droga.“
Ako bude seksa
Vredelo je biti uporan, jer španska predstava Sluškinje izvedena ne trećem Bitefu prepričava se do današnjih dana, a Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu trebalo je, kako beleže „Politikini“ novinari, pet meseci da pripreme festival.
„Ako bude seksa i golotinje?“, jedno je od novinarskih pitanja upućeno autorskom timu Bitefa te 1969. godine…
„Biće jedna takva: Dionis 69 koja se uklapa u novo shvatanje erotike. Glumci igraju čas potpuno nagi, a čas… Čak i publiku zovu da se skine. Međutim, ovde se ne radi o striptizu već o shvatanju pozorišta. Na Bitefu će u priličnoj meri biti reči o pitanju slobode, o surovosti, o poreklu zla, o apsurdu i smislu života. Biće to teme koje uzbuđuju čovečanstvo od Eshila do danas. Lepota i smisao umetnosti je u tome što se ta pitanja stalno postavljaju, mada ih niko ne može rešiti. Teatar postaje sve slobodniji, agresivniji, više vezan za neposredni život. On je, zatim, više akcija nego reprodukovanje, više učestvovanje nego prikazivanje“, govorili su selektori trećeg Bitefa.
Prva dva Bitefa, beleži „Politika“, festival nije imao specijalne teme. Kada su selektori počeli da ih daju, one nisu određivale karakter izbora, već je, upravo obrnuto, izbor odredio zajedničko ime programu jedne godine.
A da li su samo godine ono što je delilo prvi Bitef od sedmog, odgovarao je te 1973. godine Jovan Ćirilov.
„Nisu, svakako da nisu. Bio je to period dovoljan da se rodi fizičko pozorište, da doživi svoj vrhunac i da umre. Nema više Krejčinog pozorišta. Living teatar se raspao… Protestni, politički teatar projurio je svetskim pozornicama kao vihor. Imaćemo ove godine raznolikiji Bitef. Sedamdeset treća je godina kada se u svetskom teatru prave sinteze. Pozorište se više bavi samim sobom, nego kritikom društva. Svako pozorište traga za sebe. Ima trupa iz Afrike, Severne Amerike… Ali, molim vas, mi smo strašno evropeocentrični. Mi imamo provincijsko podozrenje prema svemu što ne dolazi iz Evrope. Odmahujemo rukom u smislu: šta nas se tiče šta se događa u nekoj tamo Africi. Ne možemo da gledamo samo Pitera Bruka koji, uostalom, i sam, smatra da je nigerijsko pozorište jedna od najznačajnijih pojava u današnjem teatru.“
Nekako u to vreme, kulturnu javnost je zanimalo i pitanje: Da li na Bitef dolazi bar jedna profesionalna trupa?
„Ne slažem se sa podelom na profesionalne i amaterske trupe. Svi glumci koji dolaze na Bitef žive od pozorišta. Jedino što svi nisu stekli akademsko pozorišno obrazovanje.“
„Politikini“ novinari bili su i u poseti autorskom tandemu 11. Bitefa u jesen 1977. godine. U Ateljeu 212 je prilično mirno, navode u svom tekstu. Gotovo da se ne oseća ona neuobičajena užurbanost, tako karakteristična za početak Bitefa. Ipak, na konstataciju da se čulo da su predstave 11. Bitefa mnogo „mirnije“, gotovo, moglo bi se reći konvencionalne, žustro je odgovara Mira Trailović:
„Naprotiv! Ovogodišnji Bitef je mnogo ekstremniji nego većina prethodnih. Pre svega tu je Lindzi Kemp sa predstavom Saloma. Bitef počinje jednom od najekstremnijih predstava Kantorovim Mrtvim razredom. Tu je i Plavobradi u režiji Pine Bauš i Gospodin predsednik iz Karakasa u režiji Karlosa Himenesa.“
A kakve su zahteve uoči početka, recimo, 11. Bitefa gostujući umetnici tražili od organizatora festivala, Mira Trailović je u to vreme objašnjavala za medije: „Moramo da nabavimo za Lindzijevu zmiju živog pacova jer će po dolasku u Beograd biti veoma gladna. Za predstave Palaco mentale moramo da iščupamo četiri velika lisnata drveta. Jutros nam je takođe iz Londona stigao telegram u kome traže živog goluba za predstavu. Unapred obaveštavam da će ovaj simbol mira ostati živ.“
U međuvremenu telegrame su zamenili popularne sms poruke, elektronska pisma, različite društvene mreže… a Bitef i dalje traga za novim pozorišnim tendencijama.