Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici ove godine održan je od 21. do 26. septembra. Slobodan Marković, osnivač i direktor manifestacije, zabrinut je za dalju sudbinu Festivala.
Osmišljen u vreme najgorih finansijskih krahova i inflacije – devedesetih i rođen konačno na severu, u Subotici kao brat prvobitnog kotorskog, rastao je kvalitativno i kvantitativno, postajući kulturni i umetnički brend Subotice, pa i celog regiona. Kao jedan od retkih koji je uspeo da se nametne svojim estetskim dometima, kao i da afirmiše pozorišni život za decu, subotički festival je tokom dve decenije ugostio više od 500 pozorišnih ansambala iz 44 različite države. Širenje festivala tokom godina, došlo je iz želje da se prevaziđu standardi i granice, kako one geografske, političke tako i one estetske, kulturne i intelektualne. Do danas, Festival je ostvario saradnju sa vodećim stručnjacima na polju teatrologije, vrhunskim likovnim umetnicima i ansamblima širom sveta. Prateći programi razvili su se tokom godina, a izdavaštvo, izložbe, naučni forumi održavaju se svake godine. Slobodan Marković je idejni tvorac, osnivač i direktor Festivala.
Do osnivanja festivala je došlo u vreme najvećih političkih i ekonomskih previranja na ovim prostorima, 1994-te. Kako ste došli na tu ideju?
Tad nismo bili veliki, ali smo već u to vreme postavili visoke estetske i umetničke standarde. U ono vreme suočavali smo se i sa političkim i ekonomskim poteškoćama. Naime, u vreme embarga i potpune blokade bilo nam je važno da carinici propuste naše inostrane goste i učesnike takmičarskog dela festivala. Na našu i sreću Festivala, te daleke 1994. godine svi pozvani gosti bili su u Subotici.
Kako se Festival razvijao?
Festival je od početka imao za cilj da se na njemu prikažu najvrednija i umetnički najrelevantnija scenska ostvarenja za decu iz domaće i međunarodne produkcije, da promoviše teatar za decu i kulturu uopšte, da neguje različitosti i specifičnosti različitih jezika i kultura kao zajedničko bogatstvo i da vrši razmenu iskustava, na različitim nivoima. To se do danas nije promenilo. Jedino što se promenilo je to što imamo preko dvesta predstava, koje godišnje konkurišu da uđu u takmičarski program. Obim se povećao.
Prateći programi polako nadilaze Festival?
Ne bih rekao da nadilaze Festival, ali mu svakako daju poseban pečat. Tokom godina razvijali smo prateće programe. Danas imamo Međunarodni forum za istraživanje pozorišne umetnosti za decu i mlade na koji smo izuzetno ponosni. Ove godine tema foruma je bila “Deca u svetu elektronike”. Imali smo petnaest naučnih radova iz celog sveta od kojih je dvanaest predavača došlo da lično prezentuje svoj naučni rad na forumu. Ovim smo, pre šest godina, koliko traje forum počeli teorijski da se bavimo pozorištem i estetikom teatra. „Kejmbridž Skolars Pablišing” („Cambridge Scholars Publishing”), izdavač iz Kembridža nas je kontaktirao da napravimo izbor radova predstavljenih proteklih šest godina na forumu, koje će prevesti na engleski jezik i publikovati.
I sami izdajete različite publikacije i zbornike?
Da, bavimo se izdavačkom delatnošću od 2006. Zbornik radova sa foruma izdajemo svake godine. Prethodnih godina izdavali smo knjige koje nisu objavljene ni na jeziku autora. Do sada su u izdanju Festivala, tj. Otvorenog univerziteta Subotica, objavljene tri knjige prof. dr Henrika Jurkovskog, danas najznačajnijeg imena u svetskoj nauci o lutkarstvu: „Metamorfoze pozorišta lutaka u XX veku”; „Teorija lutkarstva” i „Svet Edvarda Gordona Krega”. U saradnji s Pozorišnim muzejem Vojvodine iz Novog Sada objavljene su četiri knjige: „Moja profesija”, velikog ruskog lutkara Sergeja Obrascova, „Umetnost lutkarske režije” istaknutog poljskog umetnika i teatrologa Vjeslava Hejnoa i „Teorija lutkarstva II”, Henrika Jurkovskog, zatim fotomonografija Festivala „Prvih 20 godina” i zbornici radova sa Foruma „Pozorište za decu – umetnički fenomen”. Ove godine smo objavili knjigu „Vera u lutku”, Edija Majarona i monografiju Pozorišta mladih iz Novog Sada. „Pozorište lutaka u Novom Sadu – osnivanje”. U pripremi je knjiga Jurkovskog „Lutka kao deo kulture”.
Sarađujete sa različitim institucijama i organizacijama?
Tokom godina uspostavili smo saradnju sa međunarodnim institucijama i institucijama kulture u državi koje pomažu festival i učestvuju u organizaciji i realizaciji pratećih programa. Festival je član i više međunarodnih asocijacija i udruženja posvećenih promociji i unapređenju pozorišta lutaka i pozorišta za decu. Posebno cenimo i ističemo dugogodišnju saradnju sa Pozorišnim muzejem Vojvodine, koji aktivno učestvuje u popularizaciji Festivala, izdavačkoj delatnosti, organizaciji izložbi i teatroloških konferencija.
Festival ima i niz drugih pratećih programa. Za vreme Festivala organizujemo promocije knjiga, izložbe (ove godine – „Sto godina slovenačke lutkarske umetnosti” i izložba „Festival u fokusu”, studentska izložba festivalskih plakata i izložba „Pozorište mladih – prvo pozorište lutaka u Srbiji”) Tu je i program „Trgovi i ulice”, predstave u pratećem programu, lutkarska radionica, promocije knjiga, filmski program…
Danas, dvadeset i više godina posle, ovo je festival svetskih razmera na koji je prestižno poslati predstavu?
Da, ja bih rekao da smo svojevrsni fenomen. Sa budžetom upola manjim nego pre dve godine, Festival uspeva da zadrži kvalitet i da ima goste iz celog sveta. Mi nismo u mogućnosti da plaćamo putne troškove ili delimo novčane nagrade, ali ljudi učešće na festivalu smatraju privilegijom. U jednom od pratećih programa, na forumu posvećenom teatarskoj umetnosti učestvovao je predavač iz Meksika, koji je sam finansirao svoj put. To na najbolji način govori o ozbiljnosti, sadržaju i nivou ove međunarodne manifestacije. Ali, šest predstava koje su u samom vrhu umetničkih dostignuća i koje bi sigurno konkurisale za Gran prix nisu dovedene, jer festival nije mogao da učestvuje u troškovima njihovog dolaska. Ipak, finansije nikada ne smeju biti presudne. Važan je kvalitet festivala i mi od davno postavljenih umetničkih i estetskih standarda ne odstupamo.
Kako se vrši selekcija predstava za takmičarski program?
Kao selektor, ove godine pogledao sam više od 230 predstava od kojih je 15 ušlo u takmičarski program. Da biste odabrali prave, umetnički i estetski vredne predstave logično je da razgovarate sa stručnjacima iz različitih oblasti, konsultujete se i razmenjujete mišljenja. Ali, jedno je važnije čak i od toga. Morate imati nerv i oko za pozorište. Svako ko vam kaže suprotno po meni nije u pravu. Vi to možete nazvati intuicijom, talentom za razumevanje teatra ili možda znanjem. Naravno da je potrebno baviti se pozorištem teorijski i u praksi, pogledati bezbroj predstava, putovati i videti različite prilaze teatru u različitim kulturnim i nacionalnim miljeima. Ali ako od starta nemate tu emocionalnuu komponentu, racionalna je ne može nadomestiti.
Da se osvrnemo i na ovogodišnji takmičarski program i predstave koje su ušle u zvaničnu selekciju. Ko je bio u sastavu žirija?
Žiri 21. Međunarodnog festivala pozorišta za decu činili su: prof. dr Boris Goldovski (Rusija) – predsednik, prof. dr Siniša Jelušić (Crna Gora), prof. dr Marek Vaškjel, kritičar (Poljska), prof. Đerđ Hernjak, reditelj (Srbija) i Ljubivoje Ršumović, književnik (Srbija).
Pored estetskih, jedan od kriterijuma za izbor jesu i kulturološke odrednice. Na Festivalu su učestvovale predstave iz trinaest zemalja. Mislimo da je to veliko bogatstvo. Tako, sem toga što uspostavljate prijateljstva, vi omogućavate razmenu poslednjih dostignuća na polju teatra za decu. Na ovaj način je i našim pozorišnim rediteljima, glumcima, teatrolozima, a i publici približeno moderno lutkarsko stvaralaštvo iz celog sveta.
Tako smo imali predstavu iz Japana „Kurosolo III Hatenaši”, u režiji Jojičija Nišimure i izvođenju Mijako Kurotani, koja se u potpunosti razlikuje od ostalih po umetničkom konceptu. Predstava je osvojila specijalnu nagradu za konceptualni i najveći umetnički domet.
Pet ravnopravnih nagrada za glumačko/animatorsko majstorstvo dodeljene su Jaceku Dojlidku za uloge u predstavi „Lenka” iz Poljske; Šri Vinodu Batu za uloge u „Marionetskoj predstavi iz Radžastana” iz Indije; Violeti Tomić za uloge u predstavi „Pekara Mišmaš” Mini teatra Ljubljana; Peteru Berčenjiju za uloge u predstavi „Boribon i Anipani”, u izvođenju Budimpeštanskog pozorišta lutaka; Branku Iliću za ulogu u predstavi „Ružno Pače” Gradskog pozorišta Podgorica iz Crne Gore;
Specijalnu nagradu žirija za otkrivanje i realizaciju novih tema u teatru za decu dodeljena je predstavi „Ima li deda odelo?”, u režiji Emilije Mrdaković, Pozorištu mladih iz Novog Sada. Predstava se bavi unutrašnjim svetom deteta i njegovim razmišljanjima izazvanim gubitkom voljene osobe.
Nagrada za najbolje estetsko i tehnološko rešenje lutaka dodeljena je Robertu Smoliku za najbolje tehnološko rešenje lutaka u predstavi „Pekara Mišmaš”, Mini teatara iz Ljubljane. Kad pogledate te lutke, vidite da su to mala umetnička dela na sceni.
Nagrada za najbolju originalnu muziku dodeljena je Hristu Hamlijevu za muziku u predstavi „Dah”, Dečijeg pozorišta iz Subotice. Ova predstava dobila je i nagradu za scenografiju, Marijeti Golemahovoj. To je predstava koja na originalan način oživljava Ohridsku legendu i bavi se mogućnostima uticaja pojedinca na sopstvenu sudbinu. Maske rađene za ovu predstavu zasnovane su na licima postojećih osoba, poznanika i prijatelja autorke.
Nagrada za najbolju režiju dodeljena je Kati Čato za režiju predstave „Lenka” u izvođenju Pozorišta lutaka Bjalistok, iz Poljske.
I na kraju, Grand prix Festivala za najbolju predstavu u celini dodeljen je predstavi „Boribon i Anipani” u režiji Edine Elinger i izvođenju Budimpeštanskog pozorišta lutaka iz Budimpešte.
Dobitnici nagrade za životno delo „Mali princ” su Geza Balog, reditelj, dramaturg, istoričar i teatrolog, teoretičar pozorišta lutaka, kao naš poznati reditelj, pisac prevodilac i predavač Timoti Džon Bajford.
Nedavno ste govorili, zajedno sa Blažom Perovićem o daljoj sudbini Festivala?
Da. Veći problem i od finansija po meni je politika i postavljanje nestručnih kadrova na upravljačke pozicije u sferi kulture. Pozorišta, festivali i kultura uopšte postaju žrtva podele političkog kolača. Da se razumemo, pozorište kao fenomen jeste često vrsta socijalnog eksperimenta, ali nikada ne treba eksperimentisati na uštrb kvaliteta. Grad trenutno ima dva velika festivala. Naš i Festival evropskog filma na Paliću. U vreme dok traju, ovaj grad se probudi, počinje da liči na evropske prestonice, mešaju se kulture, promoviše se sve što je u Subotici vredno. Ali, ovim festivalima najviše preti političko nekulturni avanturizam koji dobija zamah. Nažalost, primer toga je zgrada Narodnog pozorišta u Subotici. To je tema od koje svi trenutno zaziru.
Planovi za budućnost?
Ono što je najveća vrednost ovog festivala, pored nesumnjivog kvaliteta, što nije naš sud već sud brojnih istaknutih svetskih pozorišnih stručnjaka i umetnika, dakle poznavalaca teatra, jeste što kod publike koja stasava budi i obrazuje afinitet prema kulturi odlaska u pozorište, omogućava onom nervu za pozorište da padne na plodno tle, da se gaji, raste i razvija u osetljivo vreme kada je čovek još dete.
Za Festival su od izuzetnog značaja reči poljskog akademika Henrika Jurkovskog, naučnika i kritičara koji je uključen u aktivnosti pozorišta za decu širom sveta, kojima je istakao da je „Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici stekao poštovanje u čitavom svetu, zahvaljujući pre svega visokim umetničkim dometima, sjajnoj organizaciji i stvaranju pravog foruma za razmenu iskustava u duhu srdačne saradnje”. Žak Trido, generalni sekretar Međunarodne lutkarske unije (UNIMA) rekao je prilikom zatvaranja našeg 20. Festivala da među 500 svetskih festivala Festival u Subotici „sa svim svojim aktivnostima organizovanim na visokom nivou predstavlja, bez sumnje, model za ugledanje”, dodavši da on bez sumnje spada među pet najboljih festivala ovog tipa u svetu.
Pored daljeg razvoja Festivala postoji ideja o osnivanju Akademije za lutkarstvo ili makar odseka za lutkarstvo (animaciju, režiju, dizajn za pozorište lutaka, koje ima svoje specifičnosti) na nekoj od postojećih akademija. Mi smo uradili dva elaborata na tu temu. Mogli bismo da dovedemo predavače svetskog glasa, velika imena u ovoj oblasti. Druga ideja tiče se Muzeja lutaka koje bismo dobili od teatara i iz predstava koje su do sada učestvovale na Festivalu. To je preko pet stotina eksponata u startu. Muzej bi bio interaktivnog tipa. U njemu bi se održavale radionice, različiti sadržaji tokom celog dana namenjeni deci kao i profesionalcima u ovoj oblasti. Za sada zvuči nerealno. Ali tako je zvučala i ideja festivala dečijeg teatra one mučne 1993.
Marijana Vasiljević