Razgovarao: Mikojan Bezbradica
„Plašim se da više, zaista, ne znamo ni čemu služi ovaj naš život, ni šta je naša tradicija, šta su naši običaji… Izgubili smo svoj identitet“, kaže Olga Odanović, prvakinja Drame Narodnog pozorišta
Jedan od najoriginalnijih i najsmelijih autora srpske dramske književnosti Aleksandar Aca Popović (1929-1996), nakon dve decenije pauze, ponovo se igra u beogradskom Narodnom pozorištu. Tada, sredinom devedesetih, na redovnom repertoaru nacionalnog teatra nalazio se „Razvojni put Bore Šanjdera”, a od 4. maja ove godine igra se „Bela kafa” – tragikomična priča sastavljena od pet stanja, situacija, isečaka, inserata iz života jedne disfunkcionalne, a funkcionalne srpske građanske porodice koja odavno ne postoji. Uz Branka Vidakovića, Pavla Jerinića, Vanju Ejdus, Nenada Stojmenovića i Nadu Šargin, svojim glumačkim bravurama pleni, bez sumnje, i prvakinja Drame Olga Odanović kojoj je reditelj Milan Nešković poverio ulogu majka Janje.
Popović je u „Beloj kafi” isprepletao odnose načinivši višestruke veze između članova porodice i tim postupkom omogućio svojim junacima da zastupaju protivrečne interese. Iako je prošlo više od dve i po decenije od kada je napisan, utisak je da tekst apsolutno korespondira sa našim današnjim trenutkom?
Aca je negde, isto kao i Nušić, iako njih dvojica ne mogu da se porede po stilu pisanja, veliki autor. Bavi se vanvremenskim temama, odnosno pričama sa kojima u ovoj našoj sredini, pa i šire, uvek može da se pronađe paralela sa današnjim trenutkom. Prosto je neverovatno koliko je ova priča i dalje aktuelna. Evo, sve vreme razmišljam i ponavljam u sebi: Bože, da li je moguće da se posle toliko godina, koliko je prošlo od Drugog svetskog rata pa naovamo, faktički ništa nije promenilo? Jednostavno, mi smo i dalje u toj nekoj zatvorenoj kružnici… a taj točak istorije se stalno vraća i vraća, po ko zna koji put nas opominje i ukazuje na neke stvari, ali ne vredi. Čudan smo mi narod, vrlo čudan, sa nekim vrlo čudnim mentalitetom.
Kao da ne želimo da vidimo te greške koje pravimo, kao da ne želimo da učimo iz prethodnog, da izvučemo neku pouku. Um nam je, očito, opterećen i zamračen raznim stvarima koje su svima pokrile suštinu. Na žalost, plašim se da više, zaista, ne znamo ni čemu služi ovaj naš život, ni šta je naša tradicija, šta su naši običaji… Izgubili smo svoj identitet. Mnogo smo se udaljili jedni od drugih. Ne znam zašto je to tako. Želim da saznam, ali… Mnogo sam uznemirena zbog svega. Plašim se. Ipak, trudim se da se ne dam, da se oduprem. Moram da budem optimista zbog svoje porodice, svoje dece, zbog ovog mladog sveta… Čini mi se da, kao narod, uopšte ne želimo i nećemo da se potrudimo da nam bude bolje. Jutros sam o tome razmišljala kroz prizmu ove naše predstave, u smislu da je ona, kao i uostalom pozorište, nešto što predstavlja jedan kolektivni čin, nešto što zahteva timski rad u okviru kojeg radimo jedni za druge. Pomislila sam: Bože, kad bi ovaj naš narod imao to neko zajedništvo koje smo mi imali tokom procesa rada na ovoj predstavi? Kad kažem zajedništvo, mislim, pre svega, na ljubav čoveka prema čoveku, na poštovanje, podršku, na to da nekome ukažete da to što je uradio – uradio je zaista dobro, da ga pohvalite… Ali, to su samo neka moja razmišljanja, želje. Mnogo smo, kao narod, poniženi, unazađeni…
Koliko smo sami doprineli svemu tome?
Mnogo. Čovek, kao prvo, mora da krene od sebe, da se potrudi da prvo menja sebe. Tada, neko ko je najbliži njemu, možda će poželeti da uradi isto to, potom će sve to da se dopadne i nekom trećem, pa će taj lanac nekako polako početi da se povezuje. Ja i dalje verujem da se zajedničkim snagama može promeniti svet. Verujem da neka lepo napisana reč, lep komad, dobra muzika, dobar film, može pozitivno da menja čoveka, može da utiče na njega da ne ostane ravnodušan na tako nešto. Verujem da smo i ovom predstavom uspeli da kod naših gledalaca pokrenemo bar neka razmišljanja u smislu da se zapitaju gde smo, šta smo, zašto nam se sve to dešava.
Baš kao i njegovi junaci, i Popović je bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet, a završne replike u komadima, najčešće su neposredno upućene publici. Konkretno, u „Beloj kafi”, postavlja pitanje “ko smo”? Imate li vi odgovor?
Nemam, na žalost. I dalje istražujem. Iako imam 55 godina, samim tim i jedno lepo, životno iskustvo iza sebe, s obzirom na to da sam prošla mnogo toga, ja jednostavno ne mogu da pronađem odgovor na to pitanje. Ali, Aca je ovde otvorio i neka druga pitanja. Komad je dosta slojevit, kompleksan i bavi se dvema veoma značajnim temama iz naše bliže prošlosti – Drugim svetskim ratom i Golim otokom. Aca je tamo bio. Pitala sam njegovu ćerku Tanju, koja je u ovoj predstavi radila scenski pokret, kako je izgledao kad se vratio s Golog otoka. Rekla mi je da ga majka, koja ga je čekala na stanici, nije prepoznala kada se pojavio pred njom. Tokom procesa rada, svako od nas je imao neku Acinu misao u glavi, kao zvezdu vodilju, koja ga, negde, možda, zavodi i otvara da sam sebi postavi neka pitanja. Meni je, recimo, najbliža ona majka Janjina rečenica u kojoj se obraća Zori: „Koja bi majka, od svoje volje, sina u smrt poslala?” Ta rečenica je više nego aktuelna i danas, sada, u ovom trenutku.
Pretpostavljam da je Aca sva svoja traumatična zatvorenička iskustva iskazao upravo kroz lik majka Janje koja se, pred kraj predstave, posle šestogodišnjeg pakla, vraća upravo s Golog otoka?
Da… Inače, kako bih se što bolje pripremila za ovu ulogu, gledala sam i neki veoma potresan dokumentarac, koji je uradila jedna mlada rediteljka iz Hrvatske. Tamo se, što se često dešavalo, kao što je bio slučaj i sa majka Janjom, odlazilo zbog neke najobičnije gluposti, Ona je pravi primer žene sa nekom zdravom seljačkom psihologijom, jer voli da otvoreno kaže ono što i misli. Ona je majka, ali majka u onom bukvalnom smislu značenja te reči. Život je nije mazio. Ostala je bez muža, sa dvoje dece. Ali, uprkos svemu tome, ona je duhovita osoba. Takav je bio i Aca. Kada je duhovit, vama se plače, kada vam se plače, vi biste se smejali. Stalno u nekoj kontrateži.
Bilo je veoma inspirativno kreirati tu ulogu. Meni je ta žena, onako, vrlo bliska, čak bih rekla da je negde živim i u realnom životu. Znam da me je Aca, koji je dolazio na sve moje premijere, voleo kao glumicu, voleo je taj moj glumački senzibilitet. Nikada mi to javno nije rekao, ali ja sam to znala i osećala. Da sam bila u pravu, potvrdila mi je njegova ćerka Tanja. Veoma mi je drago što sam posle toliko godina zaigrala u jednom njegovom komadu. Nažalost, to je tek drugi, ako ne računam „Kus petlić” u Mijačevoj režiji, čija premijera nikada nije ni održana. Pre toga, igrala sam u „Crvenkapi”, koju je u „Buhi” režirao Jagoš Marković. Bila je to sjajna predstava. Iako je veliki pisac, Aca je, nažalost, godinama bio skrajnut iz pozorišnog života, bar kada je Beograd u pitanju. To je ogromna šteta, jer nas on, u svojim komadima, opominje, ukazuje nam na neke greške. Njegova „Bela kafa” je pravi melem za našu dušu i lek za mnoge otvorene rane.
Popović je bio jedan od onih ljudi koji nije mogao da živi bez pozorišta, ono je bilo njegov makro i mikro kosmos. Gde vi, u okviru svog okruženja, smeštate teatar?
Ono je moje utočište, moja oaza. Obožavam pozorište. Zahvalna sam Bogu milome što sam upisala glumu i što se bavim ovim lepim poslom. Opet se vraćam na ovu predstavu, jer smo je radili u zaista divnoj atmosferi, gde smo se svi međusobno uvažavali i znali smo da moramo da uspemo. Znate, mnogo je bitno kad posao radite iz ljubavi, a ne pod prisilom. Tada ste uspeli u životu. Mi smo, zaista, srećni ljudi. Mi nismo doktori, hirurzi koji spašavaju živote, ali možemo ljudima da nahranimo dušu. Jako je važno da duša bude nahranjena. Valja je lečiti, kad je potrebno treba staviti oblogu na nju, kad je hladno ili vas trese groznica, treba je utopliti… Moja razmišljanja o pozorištu, veoma su slična Acinim. Ja verujem da pozorište može da menja ljude, njihovu svest, da može da ih oplemeni. To, naravno, nije lako, naročito u ovom današnjem svetu prepunom raznih infantilnih sadržaja koji nam se tokom celog dana plasiraju sa raznih televizija. Kad nešto uporno servirate, vi na taj način formirate nečiji ukus. Kada bismo, bar većina nas, ovoliko pričali o pozorištu kao vi i ja danas, kada bi toliko pričali o izložbama, knjigama, muzici, o slikarima, ljudi bi se navikli na to. Onda bi samo to i tražili, a ne nešto drugo, nešto što neću ni da izgovorim šta je, jer je neprimereno.
Kako ocenjute aktuelni pozorišni trenutak?
Teško mi je da o tome govorim i zbog toga ću biti vrlo kratka. Ne mogu da shvatim i ne mogu da razumem da nekoga, a zna se koga, ne interesuje kultura. Jednostavno, bez kulture, a to već i vrapci na grani znaju, mi ne postojimo kao narod. Mislim da niko u svetu ne ne-neguje ovoliko kulturu, kao mi. U tome smo bez premca, u nenegovanju kulture. Setite se samo šta nam se nedavno desilo sa „Avala filmom”, koji je bio naše nacionalno dobro, naša kulturna baština. Čudan smo mi narod, jer ne umemo i ne znamo da čuvamo ono naše najbolje što imamo. Sve ono što je dobro, mi uspemo da srušimo, zgazimo… Ipak, nadam se, i moram da verujem u to, da ćemo se, ipak, promeniti. Mada, bojim se, s obzirom na to koliko smo godina uzalud izgubili, da će i taj optimizam, koji još uvek imamo, polako početi da nas napušta.