Maša Stokić
Ekvilibristrika opstajanja koja je obeležila prethodnu godinu u domaćim pozorištima, ali i drugim institucijama, tačnije kulturu uopšte, podseća po mnogo čemu na čuveni skeč iz 14. epizode „Letećeg cirkusa Montija Pajtona” – poznat pod nazivom „Ministarstvo šašavog hoda”.
„Vaš hod nije dovoljno smešan da biste dobili subvencije Ministarstva. A i budžet za ovu oblast je skresan na uštrb drugih Vladinih sektora, kao i zbog štednje”, parafraza je replike „zvaničnika” iz ovog skeča upućena moliocu.
Zaista, kada se baci, makar i laički, pogled na legislativu primenjivanu, potom prilagođavanu, pa menjanu – tokom 2014.godine: od tzv. Solidarnog poreza; preko Zakona o javnim nabavkama i onemogućavanja teatara da angažuju saradnike drugačije nego preko tendera; Izmenama Zakona o autorskom i srodnim pravima koji i dalje ne prepoznaje video zapis (filmski, televizijski, etc) kao odrednicu kojom bi se zaštitili stvaraoci, izvođači…; te Nacrta Zakona o izmeni Zakona o kulturi koji ukida kinematografiju i balet, a uz dramu/ples/operu/cirkus/pantomimu i ostalo uvodi fantomske odrednice „pozorište“ i „kreativna industrija“ (fantomske, jer nisu definisane Nacrtom); potom izjednačavanje umetničkog rada sa birokratskim poslovima vezano za Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava; uz p(r)oigravanje sa odredbama postojećeg Zakona o kulturi o konkursima za imenovanje direktora institucija, ali i imenovanje članova Upravnih i Nadzornih odbora, asocijacija je očigledna.
Postaje jasno da se bavljenje pozorištem (kao i bilo kojim drugim stvaralaštvom) svodi na ŠAŠAV HOD PO TANKOJ ŽICI.
Problemi sa kojima se pozorišta, kao i sve oblasti vezane za kulturu, susreću posledica su zastarelog, decenijama ranije prevaziđenog soc-realističkog sistema upravljanja, subvencionisanja, angažmana. Suština je, međutim, u tome što se ti problemi ne rešavaju, oni se prosto ukidaju – previđanjem činjenice da postoje. Kao što će, po svemu sudeći, i ne-instrumentalizovana kultura (i pozorište) zaparloženi u sistemu koji sam sebe razgrađuje, bez ikakvih naznaka za uspostavljanje novog, funkcionalnog, u skoroj budućnosti biti ukinuti ignorancijom i nerazumevanjem.
Naš hod nije dovoljno šašav.