PORAZ VREDNOSNOG SISTEMA JE UZROK SVEGA ŠTO NAM SE DEŠAVA
Žao mi je što su sada sve produkcije prinuđene na to da im je daleko najvažniji novac. A ja mislim da novac nije presudan. Bitne su ideje, bitan je način. Pitanje mere. Društveni parametri. U atmosferi i načinu života kakav je danas kod ljudi proradi potreba da zgaze onog do sebe, naročito ako je zaličilo da će biti bolji. To stvori jednu užasnu klimu. Uz to, danas se izbegavaju ljudi od iskustva, te tako dolazi do vladavine neznanja. Neznanje je ogroman problem – kaže Milena Dravić, laureat 30. „Dobričinog prstena“
Tatjana Nježić
Dobitnica je najvećih glumačkih priznanja, jedina sa ovih prostora i nagrade na prestižnom Kanskom festival (za ulogu Kaće u filmu Poseban tretman), a kada se govori o njoj, gotovo uvek se osim čudesnog talenta i maestralnog opusa ističe i njena posvećenost poslu, te njene lične, ljudske osobine – predana, pronicljiva, dostojanstvena, hrabra, otmena a prijemčiva…
Dejan Mijač je rekao da je ona i svojevrstan lakmus papir jer, kako je naglasio, „ko ne ceni Milenu Dravić, iskustvo je pokazalo, čovek je u kome pretežu mane“. Goran Paskaljević ističe da je „jedinstvena, neponovljiva, jednostavno najbolja“. Radoslav Zelenović da „sve što je radila, a radila je mnogo, bilo je – reper, i interesantno koliko je, srazmerno gledano, malo relevantno pisano o njoj“. Po rečima Jagoša Markovića, svojim ogromnim darom Milena Dravić je vrhunska umetnost glumačke igre, i više od igre. „Ceo život bez stalnog angažmana, bez klana, bez partije, bez bilo koga ili bilo čega da joj čuva leđa. Sama, sa Draganom koji je od istih vrednosti bio stvoren. Čestita, velika i svoja, traje ovoliko decenija! To je pravi podvig, i ljudski i umetnički!“
Od prvog pojavljivanja pa do danas, na malim i velikim ekranima, kao i u pozorištu, iz uloge u ulogu isijava, svaki put neponovljivo, njen ogroman dar i blistavost.
Milena Dravić, proglašena po anketi Večernjih novosti uz Miru Stupicu i glumicom veka, slovi za briljant ovdašnje kulture.
Kada je o nagradama reč, kaže da dok radi ulogu, nikad o njima ne razmišlja, a kada i ako ih bude, to je onda znak da je neko prepoznao sve što je čovek uradio, dao, ostvario…
Šta ste prvo pomislili, osetili kad ste dobili vest da ste laureat 30. „Dobričinog prstena“?
Čast, zahvalnost… Vest o tom velikom priznanju dobila sam u trenucima moje bitke sa bolešću, borbe i želje da je nekako pobedim. Tek kasnije usledilo je sećanje na Skadarliju kada sam bila mala devojčica, i kada nas je majka ponekad vodila u Tri šešira. U to vreme čuveni glumci su se tu okupljali i uživali u duhovitostima, muzici, smehu… Sigurno je tu bio i Dobrica Milutinović, veliki umetnik.
Stanovali smo blizu Crkve Aleksandar Nevski, i ti odlasci u Skadarliju bili su za nas decu, brata Radeta i mene, velika radost. Vest o „Dobričinom prstenu“ učinila je i to da u ovim, za mene teškim trenucima prizovem u sećanje te dane sreće i osećanje duha Dobrice Milutinovića, velikana.
Danas kao glumica iskreno, najiskrenije vam kažem da Nagradu „Dobričin prsten“ nisam očekivala. Ali uvek sam čista srca uživala u uspehu mojih kolega koji su je dobili i žalila što je i moj Gaga nije dobio.
Kada sam vam čestitala, rekli ste kroz osmeh: „Evo i trećeg prstena“…
Kada mi je Voja (Brajović, predsednik UDUS-a, prim. nov.) javio da je prsten stigao i da me čeka – nasmešila sam se. Kada ste mi vi čestitali, a ja rekla: „Evo i trećeg prstena“, bila je to asocijacija, pa i šala, a spontano se nadovezala na dve moje istinite priče o prstenovima što se nalaze u monografiji Knjaževsko-srpskog pozorišta iz Kragujevaca, a koja je objavljena pred Novu godinu i čiji ste autor, pa je ta moja opaska i kod vas izazvala smeh.
Bavljenje tim pričama donelo je i smeh i zadovoljstvo, a upravo nakon objavljivanja monografije Milena Dravić – više od umetnosti našli ste jednu dragocenu fotografiju, konstatovali da vam je žao što je niste ranije pronašli…
Bilo bi lepo da sam je ranije našla, pa da bude i u knjizi, a to je slika sa čuvenim, velikim piscem Eženom Joneskom. Nastala je u Ateljeu 212 posle izvođenja predstave Lulu Frenka Vedekinda u režiji Mucija Draškića. Na slici je i velika ličnost naše kulture i našeg pozorišta Mira Trailović. Oni su bili prijatelji, što bi se reklo, bliski po pozorištu. Jonesko je bio oduševljen predstavom. Iskreno mi je čestitao, srdačno… Sav ozaren. A kritika je inače bila vrlo oštra prema toj predstavi, dočekana je na nož… Kad čovek o tome počne da razmišlja, ne može se oteti utisku kao da ocene nisu imale vezu prvenstveno sa određenim ostvarenjem, ulogom, urađenim poslom, nego sa nekim drugim, bočnim razlozima i povodima. U svakom slučaju, meni su Joneskove čestitke mnogo značile. Setila sam ih se, i bilo mi je jako drago kada sam mnogo godina kasnije radila njegovu Ćelavu pevačicu, ulogu gospođe Smit u predstavi koju je režirao Jagoš Marković u Kruševačkom pozorištu.
Uz pominjanje te, inače hvaljene i nagrađivane, predstave javlja se i sećanje na vašeg neobičnog partnera?
(Smeh) Bila je to divna predstava. Publika ju je obožavala. A dok smo je radili, i mi glumci Zinka, Janoš Tot, Šušljik i ja, i reditelj Jagoš, i svi saradnici, svi smo radili puna srca i punom snagom. Probali, tragali… Tako sam došla i do tog, kako kažete, neobičnog partnera. Direktan partner mi je bila – pozorišna zavesa! I odlično je funkcionisalo.
Kada ste dobili „Zlatnog ćurana“, rekli ste, između ostalog, da volite da igrate komedije?
Jesam, iskreno. Naravno, to ne znači da drugo ne volim. Daleko od toga. Komedija nosi sobom pozitivnost, jedan poseban duh, snagu, slobodu… Veliku radost.
Nije lako igrati u komedijama. Dosta davno sam čitala jedan intervju sa sjajnim svetskim glumcem Piterom O’Tulom, koji je upravo govorio o komediji i zastupao stav da je to možda i najteži glumački žanr. Naravno, ne misli se na neke bizarne lakrdije nego na pravu komediju. Imala sam sreće da igram takve uloge…
Dobra, prava komedija je vrlo, vrlo ozbiljan posao. Komedija ozari ljude… Leči duhovitošću. Nosi sobom nešto iskonski zdravo. Smeh! Naravno, ne jeftin, bizaran, koji potcenjuje ljude.
Kad govorim o komediji, mislim na komediju i duhovitost u punom, dostojanstvenom smislu. Duhovitost i smeh su zasigurno među najzdravijim stvarima za čoveka, pogotovo u ovom vremenu.
Nažalost, kod nas se svašta trpa u isti koš. Ne zna se više šta je šta… Pa ni šta je komedija, a šta jeftina lakrdija.
Vi ste komediju izabrali i za prijemni?
To je interesantno. Ljudi obično biraju Čehova, Šekspira… u svakom slučaju monologe iz ozbiljnih komada. A ja, kad sam polagala prijemni kod profesorke Ognjenke Milićević, izabrala sam Nušićevu Gospođa ministarku. Ne znam zašto sam baš to izabrala… Možda zato što sam bila oduševljena Nušićevom genijalnošću, a dosta sam ga čitala. Mnogo godina kasnije moj se životni put ponovo ukrstio sa Nušićevom Ministarkom, na televiziji, u režiji Zdravka Šotre. Čudesan je Nušić, a ta njegova junakinja, malograđanka koja je postala „dama“ nije samo jedna ličnost nego deo duha naroda, duboka karakterna crta, koje mi, sva je prilika, ne možemo da se oslobodimo.
Da li je duhovitost o kojoj govorite vrsta eskapizma?
Ne, pre bih rekla da je način gledanja na stvari. Ne mora sve što je užasno i surovo da se na isti takav način prikazuje. Ima život i svoju drugu stranu. U ovom vremenu kada se ljudi sve manje zdravo smeju, a kad kažem zdravo, to isključuje zlurad, podmukao smeh drugom čoveku, simptomatično je da mi danas nemamo kabare. To dovoljno govori koliko su ljudi ustuknuli pred komedijom, pred smehom. A bojim se, time i pred slobodom. Verujem da bi, recimo, kabarei – mnogo značili.
Povodom nagrada „Tatjana Lukjanova“ i prethodno „Žanka Stokić“, govoreći o svojim dramskim ulogama, govorili ste i o tome kako se svakoj bezuslovno predajete, a kazali ste i da kad dolazite u pozorište da igrate predstavu, uvek svratite do biletarnice?
U pozorište, pred predstavu koju igram, znaju to ljudi koji su sa mnom radili, dolazim prva. Treba mi vreme da se koncentrišem, pripremim… A uvek svratim do biletarnice, da vidim šta se dešava, ima li publike. Praksa jeste pokazala da ju je uvek bilo, i da se tražila karta više, ali ja ipak pitam. Iskrena da budem, pitala sam i zbog treme. Kad mi kažu „puna sala“ – meni se odmah nešto u utrobi stegne, knedla u grlu… Zbog odgovornosti. Duboko poštujem publiku, duboko… I kad krene ta hemija s njom i kad ona počne da reaguje kao na rok koncertu, onda utihnu brige, a razbokori se zanos – i onda je to – to.
Kada je reč o hemiji s publikom i vašim pozorišnim ulogama, prisetimo se, recimo, predstave Zigi, zvezdana prašina?
Bitef me pozvao na saradnju i to je za mene bila čast i radost. Bio je to, ispostavilo se, moj poslednji mjuzikl na sceni.
Sećanje me vodi ka Dejvidu Bouiju koga sam oduvek volela, zatim na Salvadora Dalija jer je u scenografiji bilo elemenata njegove likovne umetnosti. Konkretno, ona njegova čuvena usta.
Igrala sam Galu Dali, partnerka mi je bila divna i prefinjena Ana Sofrenović, zatim Dragan Zarić, Bojan Dimitrijević, Nikola Đuričko, Sonja Vukićević, božanstveni muzičar Čavke i njegova Linda, Australijanka, bila je kostimograf i uradila je sjajne kostime. Reditelj je bio Milorad Milinković.
Jedne večeri na predstavu je došao čuveni, veliki glumac Harvi Kajtel, koji je u to vreme snimao neki film u Beogradu. Vrlo srdačno nam je čestitao, mnogo mu se dopalo. Svi smo, naravno, bili presrećni.
Tada ste pevali srpsku verziju Bouijevog hita The Man Who Sold the World…
Da, Čovek što prodao je svet. A za Ludus sam je se i prisetila:
Licem uz lice smo
prošlost dozivali iako tamo ne bejah ja,
setio se da me zna.
Iako tamo ne bejah ja
s iznenađenjem u očima
rekla sam mu da sam mislila da umro je,
pre mnogo, mnogo godina.
A on će:
(refren)
O ne, ne ja, ja ne umirem nikada
jer ti si sad s onim što prodao je svet.
Oprostismo se mi, i kući krenuh ja,
tražeći zemlju što je odavno nestala.
I mnogo ljudi s njom, tom zemljom prodanom,
kao da smo umrli pre mnogo godina.
(refren)
Ko zna, ne ja,
ja ne umirem nikada
jer ja sam sad s onim što prodao je svet.
O ne, ne mi, mi ne gubimo nikada
jer mi smo sad s onim što prodao je svet.
Pomenimo i izuzetno popularnu predstavu Kir Janja u režiji Dejana Mijača, jednu od prvih produkcija posle Drugog svetskog rata…
Da, to je bila jedna od prvih, ako ne i prva samostalna produkcija posle Drugog svetskog rata. Uloga Juce bila je veliki izazov za svaku glumicu, pa tako i za mene. Divna ekipa: Rade Marković, Mića Tomić, Branislav Lečić, Neda Arnerić i sjajni veliki glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milan Ajvaz, koga smo zvali čika Milan. Režiser je bio Dejan Mijač, genije. Vlada Marenić je uradio scenografiju sa fenomenalnim rešenjem.
Predstava je imala veliki uspeh i igrali smo je mnogo, i svuda po zemlji, po ondašnjoj Jugoslaviji. Jedno veče stigli smo i u Tutin. Voja Mirić, divan glumac, s talentom i za organizaciju, u jednom skromnom tamošnjem prostoru na brdu pripremio je scenu da možemo da igramo. Kostimi su bili stilski, Neda i ja u krinolinama i žiponima…
Očekuje se početak predstave, ali nas dve molimo da svratimo načas u toalet. Moramo. Međutim, čovek iz Tutina zadužen za naše gostovanje kaže da moramo sesti u auto, onaj koji nas je u Tutin i dovezao, i da će nas šofer odvesti do onog velikog drveta sa ogromnom krošnjom… Pogledale smo se zapanjeno. Zasmejasmo se… Al’ nemaš kud, a moraš.
Tako i bi. Auto nas je odvezao. Drvo, dve krinoline, čučanj i mesečina. Auto nas je brzo i vratio. Predstava je odigrana. A mi ispraćeni ogromnim aplauzom zahvalne publike. Inače, na svakoj predstavi koju smo igrali meni je bila važna reakcija čika Milana Ajvaza, koji je iza zavese, kada nije imao scenu, sa tako zaraznim smehom ispraćao naše scene.
Nikad tako nešto nisam više doživela. Hvala divnom čika Milanu Ajvazu.
Naslov Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji obeležio je vašu i pozorišnu i filmsku karijeru. Šta je bilo važno za jednu, a šta za drugu ulogu?
To je bio moj pozorišni debi. Imala sam malo vremena za pripreme jer sam uskočila u već skoro gotovu predstavu umesto Seke Sablić, koja je bila sprečena da završi rad na toj ulozi i predstavi.
Mira Trailović i Muci Draškić, koji je režirao taj sjajan komad Bore Ćosića, tražili su da je ja odigram. A ja – izbezumljena, jer oko mene ekipa veličanstvenih: Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković, Maja Čučković, Renata Ulmanski, Taško Načić, Mija Adamović, Bule Butković, Petar Kralj.
Sva sam bila ustreptala – samo da se ne obrukam. Ali svi su mi pomogli. I s velikom radošću sam, istina i s tremom, odigrala ulogu Borke. Odigrali smo je više od sto puta. Gostovanja su praćena vriskom od smeha. Zoran, Đuza, Bule, Taško, Pera i ostali u ekipi činili su da budemo srećni i uspešni.
Veliku zahvalnost, naravno, dugujemo i Bori Ćosiću.
Istoimeni film u režiji fantastičnog Bate Čengića bio je veliki film. Ovih dana sam ga na TV-u gledala posle toliko godina i uvidela koliko je zaista dobar, i svi mi u njemu: Dragan, Bata Stojković, ja, Branka Petrić, Mića Tomić, Stole Aranđelović i drugi.
U filmu, za razliku od predstave, igrala sam tetku. U pozorišnoj predstavi tu je ulogu igrala Renata Ulmanski. Film sazdan od fantastičnih scena zapravo raskrinkava ideologiju tog vremena. Bio je zabranjen odmah posle Venecijanskog festivala na kome smo skoro svi bili, a tom prilikom bili smo smešteni u Hotelu „Danieli“, u kome je Viskonti snimio film Smrt u Veneciji.
Kada je reč o vašoj raskošnoj filmskoj karijeri, nju su, s jedne strane, obeležili partizanski filmovi od kojih su mnogi i danas vrlo gledani?
Bile su to zahtevne uloge, veliki poslovi, veliki projekti… Često se radilo u vrlo teškim uslovima, dugo je trajao rad, odsustvovali smo od kuće mesecima… Snimali smo po ciči zimi, ukočiš se toliko da jedva govoriš… gazili ledene reke… Posle se razboljevali. Ne znam da li se to danas može i zamisliti. Ali se radilo svojski, vrlo ozbiljno. Zato su i danas gledani.
S druge strane, vašu filmsku karijeru snažno je obeležio i autorski film tog vremena, tzv. Crni talas? Ranko Munitić piše da ste kroz ceo period autorskog filma „bili ne samo glavna glumica i zvezda nego i sasvim osoben, nezamenljiv zaštitni znak čitavog tog bogatog, višeslojnog i zdravo individualizovanog talasa“.
U to vreme postojao je „Kino klub Beograd“, što je veoma važno jer upravo tu su ponikli sjajni reditelji, velike erudite i impresivne ličnosti, reditelji kakvi su Makavejev, Kokan Rakonjac, Žika Pavlović, Marko Babac, Vuksan Lukovac, Aleksandar Petković, Branko Perak i mnogi drugi.
Moje poznanstvo i rad s njima su za mene bili izuzetno važni. Veoma su mi bliske bile njihove ideje, a bili su superiorni i kao reditelji i kao ličnosti… Crni talas je, kao što znamo, ušao u svetske antologije filma. Ali filmovi Crnog talasa bili su i snažna, istinska kritika tadašnjeg društva.
I danas mnogi prepričavaju kako ste spremajući ulogu u filmu Kros kontri imali trenera za trčanje. Šta je vama bilo najbitnije u oblikovanju te junakinje?
Da stigne ljubav za kojom juri.
U to doba smo dobijali na vreme scenarije, pa smo imali vremena da promislimo o ulozi, šta i kako raditi… Kad sam pročitala scenario, uvidela sam da ima mnogo scena trčanja, trčanja za glavnim junakom. Morala sam dobro da se pripremim, i odlučila sam da sa pripremama krenem mnogo pre početka snimanja, te da mi treba trener.
Puriša Đorđević omogućio mi je velikog trenera tadašnjeg vremena, Draga Štritofa iz „Partizana“.
Ozbiljno smo shvatili zadatak. Trčala sam i po lepom vremenu, po kiši i po snegu i po ledu. Stekla sam neverovatnu kondiciju. Čak me je Štritof pitao – ako bi se snimanje malo odgodilo, da bi me on predložio za trku na 100 metara… Ipak, film je moja ljubav. Došao je i dan snimanja. Mogla sam da ponavljam i 10 i 15 dublova a da se osećam perfektno, nikako umorno. U jednoj sceni kamera je bila na ševroletu, snimala sa automobila koji se kretao nemalom brzinom. Trčala sam kroz Kablarsku klisuru. Molili su me da usporim. Da bi mogli da stignu da snime. Kud’ ćeš veći kompliment. Posle završenog snimanja Kros kontrija započeli smo snimanje šou-programa Obraz uz obraz, a ja sa takvom kondicijom. Videlo se sve.
Slovite za osobu sa naročitom intuicijom koja je, između ostalog, na poseban način bila interesantna Živojinu Pavloviću?
Da… imam to nešto… predosećanje, intuiciju… ne znam kako bih to tačno nazvala. Ali znam da se ispostavljalo kao greška kada je ne bi poslušala. A Živojin Pavlović je u knjizi Belina sutra napisao jedan deo o meni, o toj mojoj intuiciji… Bila sam u Americi, i on je bio, imala sam neke strašne slutnje, teške snove. Ispričala sam mu to, rekla da će se desiti nešto strašno. I desilo se. Smrt bližnjeg…
Za knjigu scenografa Ješe Ivkova nisam stigla da moj tekst o Živojinu Pavloviću predam na vreme, ostao je neobjavljen.
Sa Žikom sam se upoznala davnih godina u „Kino klubu Beograd“.
Igrala sam samo u jednom njegovom filmu – Zaseda. Mislim da je bio zadovoljan našom saradnjom.
Kasnije u životu sretali smo se na ulici, ili na nekoj promociji, projekciji, ili na letovanju.
Nekoliko nas beogradskih i nekoliko valjevskih porodica letovali smo godinama na Vrniku, ostrvcetu kod Korčule. Tamo nas je okupio Ljuba Popović, velika slikarska legenda, i njegova porodica. Bivao je tamo i Žika sa svojima.
Uvek kada sam se s njim sretala, imala sam potrebu da s njim potpuno otvoreno razgovaram, da mu se čak ispovedam… Da zamolim za savet bilo da je to nešto u vezi mog privatnog života, bilo da je diskusija o nekim mojim, ili njegovim, poslovima, i uvek je imao vrlo precizne i duboke uvide i procene.
Bivalo je da se ne vidimo po godinu, dve, tri… Ali kada bismo se sreli, onda je to bilo kao da smo se juče rastali.
Poslednju poruku koju je imao za mene njegova supruga Nena mi je prenela posle Žikine smrti. Želeo je da mi kaže nešto o mojoj ulozi u filmu Bure baruta. Nena mi je prenela kako je kazao: „Uh, moram Mileni da se javim. Zaboravio sam da joj kažem…“ Nena zna šta. Hvala mu!
Impozantan je i impresivan vaš opus, a da li ste se u nekom trenutku sreli sa sopstvenom rutinom?
To ne. Nimalo rutine, nipošto rutina. Kada bih to osetila, onda ne bih radila. Jer to bi suštinski značilo prazninu, a onda to više nije to, onda to više nije ni igra, ni gluma… Rutina ne ide uz umetnost. Nikako.
Kad se osvrnete na svoju raskošnu karijeru i uporedite je s današnjim vremenom?
Nekada se radilo mnogo posvećenije. Problema je uvek bilo, ali je odnos prema poslu, što će reći i prema problemima bio drugačiji. Meni je žao što su sada sve produkcije prinuđene na to da im je daleko najvažniji novac. A ja mislim da novac nije presudan. Bitne su ideje, bitan je način. Pitanje mere. Društveni parametri. U atmosferi i načinu života kakav je danas kod ljudi u borbi za opstanak proradi, nekad i otrovni, egocentrizam, potreba da zgaze onog do sebe, naročito ako je zaličilo da će biti bolji. To stvori jednu užasnu klimu. Uz to, danas se izbegavaju ljudi od iskustva, te tako dolazi do vladavine neznanja. Neznanje je veliki problem.
U jednom od intervjua rekli ste da vam nije jasno kako je moguće da neznanje i površnost nadvladavaju u svim sferama?
Nije mi jasno. Ni danas. Zbilja. Apsolutno ne mogu da shvatim kako su neznanje i površnost nadvladali u svim sferama, dobili legitimitet i čak postali preporučeni model ponašanja. Pa, valjda svako treba da radi svoj posao najbolje što ume i da da najviše od sebe, ne samo da bismo išli dalje, napred, nego da bismo opstali. A šta vidimo svuda oko sebe… Napravljena je opšta pometnja u kulturnom životu, u načinu života uopšte, u vrednosnom sistemu. To u kakvom smo vrednosnom sistemu zapravo je i uzrok i posledica sveopšteg posrnuća.
A šta je to čime ste se rukovodili kroz rad, kroz uloge, kroz karijeru?
Da u ekipi budem maksimalno fer, fer prema svima od far majstora preko kolega do reditelja i producenta. Poštovanje. Posvećenost. Profesionalnost.
Vidite, kad završiš scenu i kad vidiš da se cela tehnika utišala i gleda, znaš da je kadar dobar. Naravno, važan je reditelj, ali ekipa je pokazatelj. To je sjajan osećaj. A toga teško može biti bez poštovanja i bez ljudskih odnosa u ekipi. I potrebna je izvesna smirenost. Danas su svi nervozni, mnogo se radi na brzinu… bez dobrih priprema, bez dovoljno proba. Ali ima pametnih i talentovanih ljudi koji znaju šta treba i kako se radi.
Šta je gluma, umetnost glume?
Teško da tu ima preciznog, tačnog odgovora. U svakom slučaju jeste i nastojanje da se na neki način opredmeti žudnja, žudnja da se kroz razne likove, vremena, epohe, situacije, analize u stvari otvore novi vidici, otkriju nijanse čoveka… Bavljenje bogatstvom životnih mogućnosti.
Antrfile
LUDUS
Dobitnik ste jubilarnog 30. „Dobričinog prstena“, a intervju tim povodom je za takođe jubilarni, 200. broj Ludusa…
Pre svega čestitam! Od srca. Zaista nisam u situaciji da se bavim medijima, dajem intervjue… Jer sve sam svoje snage usmerila na pitanje zdravlja. Ali za Ludus sam ipak smogla snage. Mislim da to dovoljno govori o mom odnosu prema našem esnafskom glasilu, kako kažu, jedinim pozorišnim novinama u ovom delu Evrope.