ŠTA JE RAJ
Radmila Đurica
Kompleksan projekat slovenačke umetnice Male Kline, u okviru Kondenz festivala u Bitef teatru, lucidno istražuje sirove aspekte podsvesti i kolektivne slike sna. Mala Kline je slovenačka plesačica, performer i koreograf. Njen rad je „istraživanje afektivne izvedbe slike i subverzivnog potencijala“. Dobitnica je glavnih nagrada na polju savremenog plesa u Sloveniji, između ostalog nagrade „Zlatna ptica“ i nagrade „Ksenija Hribar“ za koreografiju.
Već naslov ove produkcije Eden (Raj) pokazuje da je umetnica zainteresovana za nereligijsku fenomenologiju/koncepta Raja. Mala Kline je izvođač i posmatrač, ona je centralni receptivni obrt „između prezentiranog materijala i sadržaja materijalizacije“. Ovde koncept Raja ne podržava fantastičnu ideju o njegovog postojanja, već ga utemeljuje u čistom sadašnjem vremenu – tokom performansa – a sve je u atmosferi predstave. Autorka ima filozofski pristup mitologiji, arhetipovima, podsvesti i konceptu sna. Ona pažljivo, precizno i promišljeno strukturalnim pristupom ambivalentno mami posmatrače u trans. Neometan protok energetskih tačaka tokom predstave je glavni cilj; to je „očitavanje“, angažovanje publike na mentalnom i emocionalnom nivou. „Eden je“, po rečima umetnice Male Kline, „solo nastup. Počelo je kao pitanje: Šta je iskustvo Edena u telu? Šta je Eden kao slika? Drugim rečima: šta je telo i šta je slika ’pre’ pada? Eden je nastup, to je uvek već susret s druge strane, publike. To je čin komunikacije. Pokušaj komuniciranja sa gledaocima kroz sanjanje. Naravno da koristite ples, zvuk, muziku, reči itd., ali sve se upotrebljava sa namerom da se kroz ’potez’ tela publike, aktivira sanjanje.“
Improvizacija igra važnu ulogu u njenom stvaralačkom procesu. Mala je razvila mašinu, vozilo za improvizacije sa nizom perspektiva ili pozicija koje mogu potrajati, kao i nekoliko mogućih kompozicijskih pravila koje se tu mogu upotrebiti. Ta mašina su tekst, skripte ili bilo koji drugi materijal kojim se radi. Tada, po rečima Male Kline, kolektivno telo ponovno piše originalno i na svoj način. Ostatak koreografije se gradio kroz zajednicu tela i kolektivne mašte. U vizuelnom smislu, prostor, kostim i rasveta su dizajnirani (autor Petra Veber) na taj način da prosto plene ogoljenošću. Ovde je Mala Kline namerno, površna, prazna i uz duhovite opaske, više nego nebeska, jer funkcioniše kao stalni poticaj za ispunjenje praznine. Eden je složen projekat koji lucidno istražuje sirove aspekte podsvesti i kolektivnu sliku sna. Unutra i izvan, ja i ti… Sve što mi percipiramo je kao opozicija u previranju, kao i kretanje između njih. To nam omogućava da dođemo u stanje prisutnosti, radikalne otvorenosti. „Gde je izvan, kako je, ja sam ti, i ti si ja, iako naši oblici ostaju odvojeni. To je neka vrsta stanja povišene svesti. Gledalac je rekao jednom na našoj predstavi da je imao svojevrsno okeansko iskustvo sa mnom. Na trenutak nije bilo više razdvojenosti, samo neke vrste afektivnog, razumljivog i vrlo fizičkog protoka između nas. Bila sam duboko dirnuta iskustvom imati i videti“, objasnila je.
Važan deo nastupa u Edenu je fizički rad, Kline radi telom, u svim svojim nastupima. Jedinstvo tela i glasa, zvuka i pokreta, animalnog i spiritualnog. Zainteresovana je za ono što telo može učiniti; to je neverovatni potencijal koji se u velikoj meri u kulturi u kojoj živimo guši. Za Malu Kline telo je kućište za sanjanje ili viđenje. To je mašina koja suptilno percipira različito. „To telo prima informacije od tamo. Telo je prijemnik, neka vrsta radara, razumljivo izvan onoga što možemo zamisliti. Dok je dodir daleko složeniji, on je poput aparata za snimanje i prisvajanje svega što jeste. Zato sam se uvek odnosila na telo i radim njim. Za mene je telo – telo performera, ali i telo publike – a tu ostaje prostor za beskonačne mogućnosti misterije postojanja.“