Piše Goran Stojanović
LEP I ČESTIT
– A što ti mene voliš, Jelo?
– Zato što si lep i čestit.
Taj filmski dijalog stoji ovde, na početku pokušaja pisanja o umetnosti Nebojše Glogovca, jednog od najvećih srpskih glumaca uopšte, ne zbog potpisnikovog sentimenta, niti pak sećanja na zajednički rad, nego zato što u odgovoru na pitanje, u rečenici što je Branka Katić izgovara kao Selenićeva junakinja, stoji jedan od ključnih razloga neizrecive tuge zbog Nebojšinog odlaska, a u isti mah i jedan od ključnih postulata njegovog glumačkog bića.
Lepota duha i čestitost duše, naime, uvek su jasno i jarko vidljivi, na pozornici ili u krupnom planu na bioskopskom platnu. Nebojšin glumački habitus, instinkt, znanje, tehnika, a pre svega ogroman, neiscrpan dar, nahodili su se u toj čestitosti, suštinskoj lepoti duše otvorene za svet u kojem živi, spremne da se sa tim svetom nosi i vodi stalni dijalog. Za to je bila neophodna velika osetljivost, ona ranjivost koju je, katkad, potrebno sakriti pod gotovo mizantropsku masku. Takva senzibilnost je od one vrste koja nalaže izvesnu samozatajnost, neki oblik hotimičnog skrivanja celokupnog bogatstva jednog bića. Govorim, dakako, o glumačkom biću. A mislim na ljudsko. Jer kod velikih, najvećih glumaca, kod istinskih umetnika, a ne činovnika glume, to je naprosto neodvojivo.
Unutarnje bogatstvo o kojem je ovde reč jeste stalni oblik razmene sa samim sobom, s tamnom i svetlom stranom svoje prirode, sa svim nesavršenostima koje biće neizostavno nosi. Taj unutarnji dijalog – ne monolog! – potom se pretvara u ono što zovemo glumačkom unutarnjom radnjom, onim ispoljavanjem lika koje ne mora uvek da bude slikano pastuoznim potezima i jarkim bojama. To su, u svoj preobilnoj punoći, uvek mogli osetiti Nebojšini partneri, a potom, u zajedništvu saigre, i gledaoci.
Ako prethodne reči deluju odveć apstraktno, možda je dovoljno podsetiti se tri uloge, raspoređene u tri tačke suviše kratkog, ali bogato sadržajnog glumačkog puta Nebojše Glogovca. Selenićev Bogdan Bilogorac iz 1995. stoji na tom početku kao vrelo čiste emocionalnosti, jednostavnog izraza i epsko-lirske snage. Scena iz tog filma koja je na snimanju izazvala sve one iste emocije kod prisutnih, prvih gledalaca, dakle, i to u svakom dublu, pa i u onim stopiranim ili tehnički neuspelim, a koje će izazvati docnije u bioskopima, takozvana „scena pod mostom“, dolazi u prvi mah u sećanje. No, posle tog dramskog vrhunca, slede i tri Nebojšine poslednje, kratke scene – zapravo jedna, razlomljena u tri eliptična odlomka – rastanka dvoje zaljubljenih. Onu drevnu melodramatsku formulu raspetosti između osećanja i dužnosti, u tri kratka vremenska intervala pakovanja za odlazak u rat, pravljenja omiljenih „pofezni“, i molbe za poslednjim poljupcem, Nebojša uzdiže na tragetski nivo upravo emocionalnim gradiranjem, svešću o svojoj glumačkoj snazi, trima unutarnjim radnjama koje svedoče o ljubavi, neminovnosti i bolu. Tri pogleda u pravcu partnerke, tri fine niti ispredene iz jednog istog, dubokog emocionalnog prediva, tri trenutka u kojima dečak postaje čovek – a sa stalnom prisutnom svešću o tome šta se u realnom vremenu nešto ranije, a u filmskom – tek časak pre dogodilo, koja vrsta pucanja one opne bića što ga štiti od spoljnog sveta. Treba li podsećati kako je reč o prvoj velikoj ulozi na filmu?
Uloga Mladena u Golubovićevoj Klopki iz 2007. svedočanstvo je pune glumačke dospelosti. Preovlađujuće samoosećanje iz kog igra svoj lik, Glogovac naizgled svodi na svega nekoliko sredstava, od kojih je način stiskanja usana tek diskretna naznaka one nutrine iz koje ucenjeni čovek u borbi za najbliže dela na stazi pretvaranju u ubicu. I kada, pred kraj, u ispovednom monologu pred Natašom Ninković, zapravo ispriča priču, koja je gledaocu već poznata, štaviše, upravo viđena, Glogovac, opet pažljivo odabranim unutarnjim radnjama, uzdiže dramski triler na nivo tragedije, dajući mu tačno onu, čini se – jedinu moguću – dozu plemenitog pathosa lišenog sentimenta.
Gotovo na samom, rekoh li: neshvatljivo preranom, kraju Nebojšinog filmskog glumačkog puta stoji Vjekoslav Kralj iz Grlićevog i Tomićevog Ustava Republike Hrvatske (2016). Zahtev da se u isti mah očuva jedinstvo – i jedinstvenost – lika rastočenog u najmanje tri svoja ispoljavanja, a da se igra iz tri registra, međusobno gotovo isključujuća (homoseksualac, šoven, uredni građanin), bilo je moguće ispuniti samo visokim majstorstvom, potpunim predavanjem, neposrednošću izmešanom sa dekadentnim sredstvima travestije (i glumačke, i one doslovne). Snaga te uloge, a s njom i celog filma koji se odvažio stupiti na sklisko tlo moguće čiste iskonstruisanosti, počiva upravo i ponovo u tom moćnom sadejstvu Nebojšinog etičkog bića i njegovih protivrečnosti, i glumačke, sada već iskustvom obilato ispunjene, moći da uvek bude do kraja i nepatvoreno, životno i čisto prisutan u svakom kadru. Imajući, zapravo, tri zadatka u jednom, Nebojša svakom obezbeđuje sopstvenu autonomiju izraza kroz kretnje, stav i držanje, istodobno ih stapajući u lik spram kojeg se gledalac kreće u ambivalentnim osećanjima, od gađenja do sažaljenja. I opet, na snazi je snaga unutarnje radnje, jedinstvo lepote duha i čestitosti bića. Sve pre i posle toga je zanat. A ovde je reč o daru koji proističe iz samozapitanosti, iz dubokog osećanja nesavršenosti sveta, onog jedinog mesta s kojeg je moguće biti umetnikom, a ne tek interpretatorom.
I to je – ako je – jedan mogući odgovor na pitanje o glumačkoj veličini Nebojše Glogovca. Ukoliko je to pitanje uopšte potrebno postavljati. Jer ta veličina je, dakako, neupitna, a pokušavati pronaći otkud ona dolazi možda nije ni potrebno: sublimirajući u svoje glumačko, dakle – ljudsko, biće nedaće našeg neposrednog sveta, upijajući strašću, a bogateći svešću, uzdižući ih snagom umetničkog izraza na tragički nivo, u ogromnoj većini svojih i filmskih i pozorišnih uloga, Nebojša Glogovac napravio je glumački opus koji je ne samo najsjajniji odsev svog doba, nego i trajno kulturno dobro, civilizacijska činjenica, epohalni trenutak uhvaćen u ćilibar umetničke snage.
Zato što je lep i čestit.
GLOGOVAC ILI O ISTINITOSTI
Dvorište Kapetan-Mišinog zdanja, tamo gde je, jednom, Stevo Žigon odgrmeo svog Robespjera pred pobunjenim studentima, tamo gde smo leta provodili gledajući kako Laza Ristovski i Neda Arnerić varaju muža i kuma u Rucanteovoj i Zečevoj Mušici. Veče, letnje, koje sluti na oluju. Nasred dvorišta, između nekih nemogućih, ambijentu neprimerenih kulisa, pod škrtim svetlom priručnih reflektora, a tih godina, ranih devedesetih, sve beše i škrto i priručno, jer to beše vreme zla i naopaka, glumci igraju, tačnije – probaju, crnohumornu Ortonovu Veliku pljačku, drugačije znanu u srpskom glumištu i kao Lova. Svetlana Bojković, Ejdus i Cvejić, tamo napred Mijač koncentrisano čupka zuluf, ali kraj svih njih, iskusnih, blistaju dvojica u mraku, Sergej i Nebojša, klasa Vlade Jevtovića. Odlična klasa, videće se docnije: Nataša, tri Danijele, Vojin, Boris, Karolina će odustati posle kratkog bleska, nije lako biti ni glumac, ni mlad, a ni čovek u ovoj dolini plača, u tom dobu umiranja.
Već se vidi da ova dvojica, svako na svoj način, blistaju u ovoj, po svemu letnjoj, predstavi. Jedan ekstrovertniji, „luđi“, drugi, Nebojša, jer, nažalost, o njemu je ovde reč, ne konačna, ne završna, nikako ne poslednja, ali tragično nepotrebna reč, naizgled smireniji, a uistinu zagledan u nutrinu krhkog glumačkog i još krhkijeg ljudskog sopstva.
Oluja prekida ovu generalnu probu pred završetak, kulise lete po dvorištu, glumci se sklanjaju, sećam se Nebojšinog cilindra sa nekakvom maramom iznad oboda, i crnih, okruglih naočara, sve to sad kisne, svi kisnemo, svi smo se ubrzo razbežali. Nikad nisam video kraj te predstave koje se, da nije one dvojice klinaca, niko ne bi sećao, ne zato što je bila rđava, jer nije bila, nego zato što bi bila bez većeg smisla i značaja – da nije njih dvojice, da nije Nebojše Glogovca, prvi put na sceni.
Nisam video kraj predstave, ali sam video početak, ne ja, svi smo videli, taj veliki početak jedne, beše to sasvim razvidno, ogromne glumačke priče, jedne uzvišene ljudske situacije, objavu jednog nesvakidašnjeg, gotovo nepojamnog dara. Nije ovo nikakva naknadna pamet, videlo se i pričalo se o tome, još tada i od tada.
Sve je već bilo tu.
Onda je, s ratom i razaranjima, kao paradoksalni duh doba koje nije bilo osuđeno na veličinu, nego na svakovrsnu niskost, počeo sijati taj dar, posve nespojiv sa svojim vremenom, a opet potpuno u njega uronjen. Veliki duh u malom vremenu, to se hoće reći. I on, taj duh, i taj dar, poput upijajuće hartije, poput sunđera, tog živog organizma kao prisilom prikovanog u predele dna, a koji podvodna morska strujanja prerađuje i pročišćava, već tada će početi da obavlja svoj veliki duhovni rad. Jer gluma Nebojše Glogovca bila je utemeljena u duhovnosti, baš kao i u svom strašnom dobu. Nije ga birao, ali ga je činio podnošljivim, boljim, većim nego što je bilo, plemenio ga je bez ulepšavanja, bez šminke, osim one pozorišne, a ta je kod takvih velikih glumaca okrenuta samo jednom – ispovedanju istine.
Istinitost nije ni uverljivost, ni verodostojnost, ni dokumentarizam. Nema veće laži od istine, rekao bi Rajner Verner Fasbinder. Na sceni i u kadru, Nebojša Glogovac nije ponavljao stvarnost. Njegov je postupak bio sublimacija. Njegova je misao bila posledica emocije, čiste ljudske osećajnosti. Otud njegova osetljivost na stvari vremena u kom živi, otud mogućnost da u ulogama savremenika i ispisnika, u delima Dukovskog ili Milene Marković, Koljade, Šajtinca ili Biljane Srbljanović, pronađe svevremenost teatra. Otud pak spremnost, mogućnost, moć da u delima Šekspira ili Čehova, Krleže ili Gorkog, Ovidija ili Bulgakova, Nušića ili Ace Popovića, zasija istina našeg doba, ne kao tek svedočanstvo, niti samo ogledalo, nego kao istina u svom punom, sublimnom obliku, kao kristal stvarnosti, brušen poput brilijanta sa pedeset i osam faseta, najfinijim radom, najbrižljvijim naporom, najboljim alatima uma, duha i tela.
Nebojša, stoga, nije igrao tek bilo šta, niti na bilo kakav način. Samozahtev za istinitošću, odsustvo svake artificijelnosti bez unutarnjeg pokrića bez obzira na stupanj teatralnosti igre u odabranom načinu, partnerstvo i pobratimstvo lica na sceni, a u svemiru, taj tinovski tamni sjaj ljudskosti, ta svest o protivrečnostima bića i onog što ono u sebe prima i daje, to je bila, u isti mah nedokučiva i tako blisko prisutna, tajna glume Nebojše Glogovca.
U belini u kojoj, na kraju predstave i životnog puta, nestaje njegov Hamlet, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u platnima scenografije predstave Ace Popovskog, tamo negde u fundusu, ali tu, u toj zgradi kojoj je ostavio najveći deo svog glumačkog postojanja, još je otisak tog duha i tog tela, tog preciznog i osetljivog mehanizma čiste, prefinjene, izbrušene, pa ipak jarke, skoro divlje, svakako neukrotive osećajnosti.
Odlazak je nepojaman. Ako ga i ima, onda je to onaj, Prosperovim pokličom potaknuti, odlazak u elemente. Možda se, ako je verovati Bardu i njegovom junaku, s tih obala nijedan putnik vratio nije. A, možda, Nebojša Glogovac nikad i nikud nije otišao, jer se ne može otići ako se nije bilo prisutno, a ako je prisustvo takvo i toliko, onda ono ne može prestati. Može biti samo privremeno na pauzi, nekoj kao kod Čehova. Istinitost ne umire, ona se samo ponekad skriva, onda kad je nismo dostojni.
JDP-u, 2017. (foto: Mondo Stefan Stojanović)