120 godina teatarskog života i 90 godina profesionalnog pozorišta u Leskovcu
J.Kovačević
Po zidovima kuća u Leskovcu, jednog jutra 1896, osvanula je ovakva objava:
„Članovi Leskovačke čitaonice odlučili su da se staranjem istih obrazuje građansko pozorište pod upraviteljstvom g. J. Ivića, biv. ovd. pisara, a pod stalnim rediteljstvom publici dobro poznatog, izvežbanog glumca g. Gavrila Mihajlovića, a uz sudelovanje članova čitaonice; a prihod od istog stavlja se na rukovanje upravi pomenute čitaonice za nabavku novina i knjiga, a naročito šaljivih predstava za našu publiku, kao i patriotskih komada. Javljamo ovo poštovanom građanstvu i molimo da nas obilato potpomogne, kako bi se ova plemenita ustanova na diku našeg mesta mogla održati. Prva predstava će se davati kod ’Orača’, za koju će građanstvo dobiti za sada autografisane plakate sa imenima lica, a docnije će se i štampati u ovd. štampariji. Pozorište će se zvati ’Građansko pozorište Jug Bogdan’.“
A ispod objave dodat je i poziv:
„Kako oskudevamo u glumcima, to ko želi neka se obrati upravi radi probe i prijema sa dobrom nagradom, a može preko dana raditi i svoje poslove. Gornja uprava.“
Objava je očigledno urodila plodom, jer je ubrzo odigrana prva predstava u izvođenju diletanata iz Leskovca. Vredi pomenuti da je u to doba profesor niže gimnazije bio književnik Radoje Domanović, koji je u pripoveci Pozorište u palanci ostavio i podatke ko su bili članovi prvog Građanskog pozorišta, kako je ono nastajalo, kakve su peripetije pratile prvu predstavu odigranu u kafani kod „Orača“, u jednoj reči, kako „se preobrazio ceo grad“, a i kako se sve okončalo – zbog besparice. Za dve godine, koliko je bilo aktivno Građansko pozorište, odigrane su predstave po komadima Matije Bana Boj kosovski, Sterije Zla žena i Ženidba i udadba, i Steve Jeftića Četiri miliona rubalja.
Leskovčani su pokretali razna amaterska pozorišta, dok 23. avgusta 1926. nije osnovan prvi profesionalni teatar – Leskovačko gradsko pozorište. Otvoreno je 10. oktobra u Sali hotela „Pariz“ predstavom Iva Vojnovića Smrt majke Jugovića. Angažovani su profesionalni glumci, Dragan Jovanović, Carka Jovanović, rediteljka Olga Ilić, a nešto kasnije i cela porodica Radivoja Dinulovića (on uvodi modernu laku komediju stranog porekla koju je publika začas prigrlila). Ali se kuburilo bez sredstava, mršavog fundusa i bez sistematskog pripremanja repertoara. U takvim uslovima pozorište je izdržalo do aprila 1929. godine.
Narodno pozorište, osnovano u ratnim uslovima 1944, naslednik je leskovačke pozorišne storije, sažete u dva dela.
Godine 2014. grad Leskovac uložio je sredstva i za pola godine rekonstruisana je pozorišna zgrada. Svake sezone ansambl Narodnog pozorišta iznese tri premijere na večernjoj i tri na dečjoj sceni. (U pozorištu je angažovano, što stalno zaposlenih što „ugovoraca“, oko pedeset ljudi.) Leskovčani i dalje rado idu u teatar, ali život u XXI veku nije lak ni u stvarnosti ni u pozorištu. Sala je puna, premda za dečje predstave ulaznice staju 100 dinara, dok su za večernje oko 300. Svoj jubilej proslaviće uz novu premijeru – rade Rucanteovu Mušicu. Režiju potpisuju Ivica Klemenc (odgovoran i za scenski pokret) i Stanislav Grujić, a igraju: Nikola Šćepanović, Nataša Stanković, Maja Janković, Nenad Mitrović, Suzana Grujić, Petra Dimitrijević i Filip Radivojević.
Čestitamo!