(foto – dokumentacija Muzeja pozorišne umetnosti Srbije)
DRVO KOJE RAĐA VEK I PO
Od prvih predstava za kneza Miloša i Teatra na Đumruku do naših dana. O stogodišnjici našeg prvog teatra Borivoje Jevtić beleži: „Posle velike i jedinstvene herojske epopeje, u koju su se bili slili svi mnogostrani osećaji jedne izmučene narodne duše u jednolikom, ali izvanredno ekspresivnom guslarskom desetercu, došlo je pozorište... To je bilo čudo i ostaje čudo. Kao zbir svih umetničkih rodova, pozorište... predstavlja vrhunac umetničkih mogućnosti jednog naroda“
Jelica Stevanović
Prve pokušaje da međ’ Srbe južno od Dunava i Save donese teatar načinio je Joakim Vujić 1835. godine. Predstave je igrao u Kragujevcu, samo za kneza Miloša i njegovu svitu, ali – seme je bilo bačeno!
Ubrzo, na početku osvajanja nezavisnosti od osmanske vlasti, opet u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić, Srbi „iz preka“ koji su pritekli u pomoć sunarodnicima prilikom postavljanja osnova sopstvene države, ponovo pokreću pozorišnu aktivnost. Organizovali su grupu činovnika i đaka u amatersku družinu koja je tokom 1840. održala tri prigodne predstave u čast kneza Mihaila. Knezu su se predstave dopale, te je pozorišnu delatnost svesrdno podržao i kad su sledeće godine Nikolić i Sterija poželeli da uspostave prvi stalni teatar u novoj prestonici, Beogradu. Pre svega, izdao im je potrebne dozvole i naložio Praviteljstvu vlade da im ustupi deo magacina na carinarnici, Đumrukani, koji su mogli da adaptiraju i tu prikazuju predstave. Sagrađena je bina, pa čak i loža za vladara i njegove goste.
Prvi komad koji je prikazala diletantska trupa Teatra na Đumruku bio je Kraljević Marko i Arapin A. Nikolića, 7. novembra 1841, a redovno prikazivanje predstava je počelo Sterijinom „žalosnom igrom u pet dejstva“ Smrt Stefana Dečanskog,16. decembra (4. 12. po starom kalendaru) 1841, u režiji Atanasija Nikolića i uz muziku Josipa Šlezingera. Predstave su igrane dva puta sedmično, četvrtkom i nedeljom. Uz pomoć i podršku državnih vlasti, odmah je raspisan prvi konkurs za glumce i već 26. februara 1842. održana je prva predstava u izvođenju profesionalne trupe sačinjene od zagrebačkih glumaca, od kojih su neki ranije pripadali novosadskom „Letećem diletantskom pozorištu“, te od nekih beogradskih amatera koji su se odazvali pozivu. Iako je rad Teatra na Đumruku zauvek prekinula buna Tome Vučića Perišića i njegovih ustavobranitelja već sredinom avgusta 1842, njegov značaj je neprocenjiv. To je bilo naše prvo stalno, repertoarsko, profesionalno, državno i narodno pozorište: igralo je dva puta nedeljno različite predstave, posle kratkog perioda amaterizma oformljen je profesionalni ansambl, radilo je pod patronatom i uz subvenciju države, a publiku je činilo građanstvo. I još: podstaknut je razvoj domaće dramske književnosti (koja se začudo javila i pre pojave teatra), formirani su fundusi dekora, kostima i rekvizite koji su korišćeni u potonjim pokušajima osnivanja stalnog pozorišta... O stogodišnjici našeg prvog teatra Borivoje Jevtić beleži: „Posle velike i jedinstvene herojske epopeje, u koju su se bili slili svi mnogostrani osećaji jedne izmučene narodne duše u jednolikom, ali izvanredno ekspresivnom guslarskom desetercu, došlo je pozorište... To je bilo čudo i ostaje čudo. Kao zbir svih umetničkih rodova, pozorište... predstavlja vrhunac umetničkih mogućnosti jednog naroda. Srpski narodni duh ne drži se osveštanog reda stvari... On preskače liniju prirodnog umetničkog razvića: književnog, muzičkog, likovnog, i obraća se najpre onom koji je najteži, pošto je najsloženiji – pozorišnom.“ Seme je proklijalo!
Klijanje je nastavljeno: Teatar „Kod Jelena“ radi od maja 1848. do marta 1849. godine (igraju Nikola Đurković iz Pančeva i njegova pozorišna družina), 1851. sastavljen je Pozorišni odbor koji pokušava da uspostavi teatar, 1852. načinjen je bezuspešni pokušaj izgradnje pozorišne zgrade na Zelenom vencu, 1857. predstave u Šopićevom kupatilu daje prvo nemačka družina a potom naši omladinci koji prelaze u Veliku pivaru i tamo sporadično igraju do 1866, osnivaju se novi odbori za stalno pozorište (1861, 1863...).
Najzad, presudnu ulogu igraju dva značajna gostovanja 1867: Nemac Karlo Remaji dolazi sa svojom trupom i ubrzo traži od vlasti dozvolu da osnuje stalno pozorište, što budi srpski inat, a veoma ambiciozno gostovanje ansambla SNP-a iz Novog Sada od septembra 1867. do januara 1868. svedoči o mogućnostima stalnog domaćeg pozorišta i interesovanju beogradske publike. Klijanje je završeno!
U proleće 1868. u Beogradu, koji ima oko 25.000 stanovnika i veliku žeđ za prosvetom, kulturom i naukom, osnovano je Srpsko narodno pozorište, na inicijativu Odbora za stalno pozorište i uz odobrenje kneza Mihaila. U toku leta je formiran ansambl od istaknutih glumaca već postojećih profesionalnih teatara s našeg govornog područja, prevashodno SNP i HNK, te od probranih umetnika iz većih putujućih pozorišnih družina. Prva predstava, Đurađ Branković Karla Obernjika, prikazana je u hotelu „Kod engleske kraljice“, 22. novembra 1868. Istovremeno s pripremama za početak rada teče i akcija za podizanje zgrade: od priloga koje su dali viđeniji građani, među kojima 5.000 dukata daruje sam knez Mihailo, na bivšem turskom placu kod Stambol-kapije počinje gradnja prvog pozorišnog hrama u maju 1868, da bi prva predstava u novoj zgradi, Maletićeva Posmrtna slava Kneza Mihaila, bila održana već 30. oktobra 1869. Nikla je mladica!
Osnovni zadatak mladog teatra bio je podizanje nacionalne svesti. U malom gradu predstave su često imale samo premijeru ili dve-tri reprize, a retki izuzetno popularni komadi, naročito oni s nacionalnim istorijskim temama, doživljavali bi desetak i više izvođenja. Režija u današnjem smislu nije postojala: glumci bi naučili tekst – uveliko se oslanjajući na suflera – a prvi glumac bi na nekoliko proba pokušao da sa suigračima dogovori i uvežba osnovni mizanscen. Igrano je u tipskom dekoru, tipskim ili privatnim kostimima, pod gasnim svetlom. Repertoar su od samih početaka činili komadi značajnih svetskih pisaca, klasika i savremenika (Sofokle, Šekspir, Kalderon, Molijer, Rasin, Goldoni, Kornej, Rostan, Šiler, Gete, Ibzen, Strindberg, Gogolj, Ostrovski, Čehov, Gorki...), kao i svi postojeći domaći tekstovi, naročito Sterijini, a činjeni su i značajni napori na neprekidnom podsticanju savremenog nacionalnog dramskog stvaralaštva. Za vreme Prvog svetskog rata, jedini put u istoriji, Narodno pozorište je bilo zatvoreno tokom sve četiri godine; gotovo čitav muški personal je bio mobilisan i u mnogim logorima su nicala „vojnička pozorišta“ predvođena našim glumcima a koja su igrala popularan ali i veoma zahtevan repertoar. Arhiva i bogata biblioteka dramskih tekstova u sanducima su se povlačili zajedno sa vojskom i narodom put Albanije...
U okviru dramskog teatra, već 1882. osniva se tzv. „muzička grana“, s horom i orkestrom. Ona je učestvovala u izvođenju dramskih predstava, ali zahvaljujući dobrim glumcima-pevačima do Velikog rata je prikazala i preko trideset manjih opera i opereta. Ipak, zvaničnim početkom rada Opere Narodnog pozorišta u Beogradu smatra se premijera Pučinijeve opere Madam Baterflaj, 11. februara 1920. godine, a prva baletska predstava, odlomci iz baleta Krcko Oraščić, Šeherezada i Silfide, održana je19. marta 1923. Drvo se razgranalo!
I nastavilo da lista, cveta, pruža grane širom zemlje i sveta. Više hiljada premijera, generacije i generacije vrsnih glumaca, operskih pevača, baletskih igrača, reditelja, dirigenata, muzičara, koreografa, slikara, vajara, scenografa, kostimografa, dramaturga, lektora... propupilo je, cvetalo i sazrevalo na ovom velikom stablu. Stotine i stotine znamenitih domaćih i svetskih umetnika povremeno je krasilo njegove grane. Nebrojeni posvećenici teatra – sufleri, inspicijenti, krojači, bravari, obućari, stolari, električari, modelari, modisti, frizeri, šminkeri, maskeri, vlasuljari, tapetari, garderoberi, dekorateri, rekviziteri, rasvetljivači, tonci... – i čitave čete drugih stručnjaka – bibliotekari, nototekari, producenti, ogranizatori... – brinuli su i brinu da 150 godina staro stablo bude uvek mlado i rodno. Generacije i generacije Beograđana i njihovih gostiju nalazilo je zaklon pod njegovom krošnjom, u dobru i u zlu. A o korenima su brigu vodili kneževi, popečiteljstva, ministarstva, predsednici države i vlada...
Od budilnika nacionalne svesti, preko učitelja kulture i ponašanja, kasnije profesora jezika, književnosti, filozofije, muzike, odolevajući povremenim pokušajima da bude korišćeno u svrhu političke propagande, Narodno pozorište je uzraslo do svojevrsnog ogledala i čuvara nacionalne i internacionalne kulture i umetnosti, uvek otvoreno ka novim sadržajima i formama. Vek i po odolevajući udarima bombi, ratova, promenama vlasti, državnih uređenja, sistema pa i granica, večitoj nemaštini, ali i unutrašnjim krizama i lomovima.
Drvo koje se dobro neguje, može duuuugo da rađa. Naročito ako se dobro brine o korenu.
Projekat prve zgrade na Zelenom vencu
(foto-dokumentacija Muzeja pozorišne umetnosti Srbije)
Antrifile
Vrh ledenog brega
Svoj jubilej – 150 godina postojanja – Narodno pozorište Beograd obeležilo je s novom upravnicom Ivanom Vujić na čelu. Samo koji dan pre toga smenjen je dotadašnji upravnik Dejan Savić nakon višenedeljnih protesta ljudi iz te kuće okupljenih oko inicijative Nije umetnički ćutati, burnih zbivanja i medijskih napisa.
Sagledavajući sva ta dešavanja i kontekst u kome su se odvijali, Aleksandar Milosavljević u medijima beleži: „Na šta ukazuje kriza koja je potresala NP? Valja se upitati da li je ovde i sada reč o novoj krizi ili su nesumnjivi uspesi koje u poslednje vreme postiže Drama ovog teatra samo doveli do toga da kriza (napokon) postane vidljiva? Biće da je novo samo to što je ansambl Drame sada odbio da ćuti, ali i što su im se u protestu pridružile kolege iz drugih teatara. Pokazalo se da je to, kao i u izuzetno retkim sličnim prilikama, kada je ’razbijen’ zid ćutanja, dovoljno da se javnost zatalasa, pa i da se nadležni prisete za šta su nadležni. (...) U čemu je problem? U nebrizi za osnovnu delatnost Pozorišta, u odsustvu normalne komunikacije između umetnika i rukovodstva teatra (upravnik, Upravni odbor), u rđavom finansiranju produkcije (sumnjivom preusmeravanju novca dobijenog za realizaciju produkcije), u katastrofalnim uslovima za rad umetnika i tehnike, u lošem planiranju koje sprovodi uprava (što ugrožava realizaciju predviđenih i odobrenih premijera, redovni repertoar, a utiče i na rekonstrukciju scena i zgrade), u neadekvatnim odlukama uprave...“
Ističe potom: „Iste ili slične probleme imaju gotovo sva ovdašnja pozorišta. (...) Odgovarajući nedavno na pitanje u dnevnom listu da li bi se poduhvatio posla rukovođenja ovdašnjeg pozorišta, reditelj Nikita Milivojević je bio kratak i jasan: ne pre no što bude promenjen sistem funkcionisanja našeg teatarskog života. Milivojević ima iskustvo rukovođenja Dramom NP, ali i Bitef teatra, režirao je i u našim ’malim’ i ’velikim’ pozorištima, ume da pravi (uspešan) festival, a radio je u ozbiljnim evropskim teatrima. On dakle zna zašto mu ne pada na pamet da rukovodi nekim našim teatrom. U čemu je ovde problem? U uspostavljenu sistema! Neophodno je, dakle, uspostaviti sistem, a ne samo korigovati postojeći.“
Milosavljević napominje dalje: „Iskusniji hroničar naše pozorišne stvarnosti vidi da je situacija u NP tek vrh ledenog brega, i da je najnovija kriza posledica rđave beskonačnosti koja (i) u slučaju našeg teatarskog života traje decenijama. (…) Zainteresovanih za promene koje bi vodile normalizaciji u teatru ima, ali očigledno ne u dovoljnom broju i dovoljno zabrinutih da bi, poput Nije umetnički ćutati iz NP, glasno pitali dokle će trpeti nenormalnost? Da li je tek sad postalo evidentno da uveliko traje proces urušavanja pozorišta kroz promene njihove namene (uz smanjenje glumačkih ansambala i tehnike), da su uspesi naših teatara najčešće zasnovani na entuzijazmu, dobroj volji i naporima pojedinaca, da je postojeći Zakon o kulturi (s izmenama i dopunama) neprimenjiv na pozorišnu delatnost, da nam nedostaje plan vezan za teatarski život (zakon o pozorištu), da sistem finansiranja nije adekvatan, da nas odsustvo brige za pozorište udaljava od sveta, da su domaći teatarski festivali (odavno) postali zamena za redovna (i neophodna) pozorišna gostovanja, da nam teatar rapidno odumire...“
