Tokom ove sezone nizom programa biće obeležen jubilej – 70 godina Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Izveden je Cankarev Kralj Betajnove, omaž premijeri kojom počinje uzbudljiva avantura JDP-a, a uskoro će biti objavljena i monografija koja tekstom, bogatom dokumentacijom i fotografijama rezimira prvih sedam decenija postojanja jednog od najznačajnijih teatara ne samo na prostorima države čije ime je deo naziva ovog pozorišta
Aleksandar Milosavljević Ime je znak
Iako države koja je deo imena Jugoslovenskog dramskog pozorišta više nema, ovaj teatar i danas reprezentuje kulturni prostor iz kojeg je svojevremeno nastala pokojna država. Na taj način JDP potvrđuje da kultura predstavlja ozbiljnije temelje od politike. I ma koliko je tačno da nam politika određuje živote, Jugoslovensko dramsko, ne samo svojim imenom no i kompletnom svojom tradicijom koja i dalje isijava iz njegovih predstava, indirektno ukazuje na efemernost političke sfere. U tom smislu se i u ovom slučaju potvrđuje tačnost tvrdnje nomen est omen. S druge strane, da su politički razlozi prevagnuli, a to se moglo dogoditi nekoliko puta za poslednjih 70 godina, JDP bi verovatno imalo drugo ime i bilo bi deo drugog teatra. Srećom, nije, pa tako danas u ovoj državi i njenom glavnom gradu postoji veća raznovrsnost. Najpre repertoarska. No specifičnost JDP-a nije samo utemeljena na drugačijem repertoaru i drugačijem tretmanu dramske literature nego i na vazda živoj tradiciji koja se u ovom teatru, uprkos svim menama i neprestanoj dinamici, prenosi s jedne na drugu generaciju glumaca, ostalih zaposlenih i angažovanih, stvarajući uvek prepoznatljiv teatarski ton koji se tokom proteklih decenija ugradio u repertoar, baš kao i u celokupnu tamošnju atmosferu. I upravo će to, čini se, biti jedna od temeljnih odrednica po kojoj i danas prepoznajemo predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Ujka Vanja JDP ( foto: Nenad Petrović)
Između umetnosti i politike
Ipak, pokazaće se i da politika nije sasvim beznačajan faktor u povesti JDP-a, a u tom smislu priča o njegovom nastanku nije zanimljiva jedino sa stanovišta afirmacije konkretnog kulturnog prostora. Ispostaviće se, međutim, da su političke okolnosti poslužile kao svojevrsna „scenografija“ uspostavljajući čvrst okvir, ali su umetnički razlozi ipak mnogo snažnije odredili sudbinu ovog teatra. Ispod teksta Dekreta vlade FNRJ od 29. jula 1947, u kojem je pisalo: „Osniva se pozorište pod imenom Jugoslovensko dramsko pozorište...“, potpisao se Josip Broz. No sve što se događalo pošto je teatar osnovan, otvara pitanje da li je Tito uistinu znao kakvo pozorište osniva. Priča započinje godinu dana ranije, kada je Bojan Stupica, boraveći u SSSR-u, posetio Moskovski hudožestveni akademičeski teatar. Vrativši se u Jugoslaviju, reditelj je 11. novembra 1946. Komitetu za umetnost i kulturu FNRJ predao Elaborat o Centralnom teatru Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Tako je trebalo da se zove novo pozorište.
Pozorišna reprezentacija Jugoslavije
Pišući o prvih 25 godina JDP-a, Slobodan Selenić zaključuje: „O osnivanju ovog pozorišta odluku nije doneo kolektiv stvaralaca, nego je ’odluka doneta’ i to odluka koja je, po mnogim svojim osobinama, tipska i birokratska posledica mehaničke logike po kojoj će se najbolje pozorište dobiti ako se najbolji umetnici iz svih pozorišta okupe na jednom mestu.“ Način na koji je teatar formiran zaista je obeležen birokratskim tonom i političkim prilikama: Stupica je bio ovlašćen da okupi najbolje glumce Jugoslavije, što je logično s obzirom na centralni karakter institucije koja će reprezentovati teatar višenacionalne države. Od političara se ni tada nije moglo očekivati da razumeju tako „tanane“ probleme poput govora glumaca sa scene, ali je zato očekivano da glumci, uprkos svom maternjem jeziku, savladaju dijalekat i govornu fakturu jezika kojim će se ubuduće govoriti u predstavama novog pozorišta. I problem je rešen – fanatičnom vežbom. Fanatizam prepoznajemo u sećanjima osnivača JDP-a: napustili su matična pozorišta oduševljeni što stvaraju teatarsku reprezentaciju Jugoslavije. Entuzijazam obnove ratom opustošene zemlje preneo se i na adaptaciju pozorišta kod Manježa, ali još više na probe. I to tri predstave kojima je otvoren teatar – Cankarevog Kralja Betajnove, Čehovljevog Ujka Vanje i Goldonijeve Ribarske svađe. Sve ih je paralelno režirao Stupica, projektant zgrade Teatra i nadzornik građevinskih radova. Probe su držane u crkvi kod Bajlonijeve pijace, današnjem Bitef teatru. Na probama su glumci govorili na srpskohrvatskom, ali su na drugarskim večerima pevali pesme i recitovali poeziju na maternjim jezicima – uvek zajedno i uglas. Tada je formiran deo kolektivnog duha JDP-a. Drugi deo će nastati kroz repertoar i umetnički profil teatra. Da Država ima precizne zahteve od JDP-a bilo je jasno i 3. aprila 1948, kada je pre početka Kralja Betajnove dr Ivan Ribar, predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, u govoru rekao: „Otvaranje JDP-a, prvog našeg državnog pozorišta saveznog značaja, ima u kulturnom životu naše zemlje, u stvaralačkim pregnućima naših naroda, dvostruki smisao. Od večeras, naša prestonica slobodnih, ravnopravnih i ujedinjenih naroda, dobila je još jedno pozorište, ognjište kulture u kojima će hiljadama naših radnih, srećnih i ponosnih građana, pod stvaralačkom sugestijom pozorišne umetnosti, oplemenjivati svoj život, čeličiti svoju svest i učiti se ljubavi prema životu, čoveku i lepoti...“ Dodao je: „Pažnja i ljubav, koje je naša narodna vlast, u ime osvešćenog naroda, poklonila ovom pozorištu i njegovim pregaocima, kao što poklanja i svim ostalim oblastima kulturnog života, mora se, u svesti svakog njegovog člana i u svesti teatra kao jedinstvenog umetničkog organizma, pretvoriti u odgovoran put prema samom sebi i svojim sposobnostima, u časnu obavezu prema celom narodu i njegovoj kulturi.“
Profesionalizacija teatra i akademizacija stila
Da nešto s JDP-om nije uredu – barem sa stanovišta namera vlasti – bilo je jasno već nakon prvih premijera. Milan Dedinac, perjanica tadašnje kritike, sasekao je Stupičine režije (izdvojivši Ribarske svađe zbog društveno angažovanog prikaza života obespravljenih ribara), a onda je 13. jula 1948. održana tribina na kojoj su preovladali dogmatski partijski stavovi, a odjeci te diskusije će postati razlog prvog odlaska Stupice iz JDP-a i Beograda. Problem nastaje zbog različitih shvatanja „modela“ MHAT-a. Sukobili su se ideja centralnog državnog pozorišta kao ideološke govornice i Stupičina potreba da JDP, poput MHAT-a Stanislavskog i Nemirovič-Dančenka, postane prostor ozbiljnog umetničkog stvaralaštva. Stupica je bio viđeni komunista, blizak Titu. Svedoci vele da mu je umeo reći i neprijatne istine o stanju u kulturnom životu, i tada bi ga oslovljavao s „gospodine predsedniče“. Kažu da ga je Tito slušao a katkad i poslušao. Stupičina pozorišna strast bila je jača od političkog pragmatizma. Zato je u prvih 10 godina rada JDP-a imperativ profesionalizacija teatarskog čina i akademizacija stila. Stupica 1958. piše: „Napravili smo veliki korak unapred u trenutku kada smo se udaljili od starih metoda rada, koje su dotad primenjivane kod nas – kad je unapred bilo fiksirano sve... Puni smo bili želje da se otarasimo mana lenjosti, ustajalih navika, šablona, banalnosti i vulgarizacije – tako smo bili puni te želje da nam nije bilo teško odreći se svakog klišea (...) Često je stvaralačka strast rodila zanos jači od trezvene pameti, no taj zanos nam je omogućio da se bez straha približimo nepoznatom u našoj umetnosti, sa izvesnom naivnom radoznalošću bez koje nema prave umetnosti. Kako god smo vredno čeprkali po teoriji, nismo izgubili kompas – teorija je sredstvo, ne smisao u našem radu... Toliko smo zavoleli probe da smo između avgusta 1947. i aprila 1948. zaboravljali da ćemo jednom morati dati i predstave.“ Jednom posejano seme profesionalizma i odnosa prema JDP-u kao najreprezentativnijem domaćem teatru i danas je zaštitni znak ovog pozorišta. No ma koliko temperamentan i slobodouman bio, Stupica nije JDP-u darivao modernistički senzibilitet. To je baština Dedinca, onog koji je pisao normativne kritike o Stupičinim režijama, ali i nekadašnjeg nadrealiste. Kroz prepletaje energije reditelja-graditelja i senzibilitet nadrealiste usmerenog ka iskoraku iz klasičnog, razvijao se repertoar JDP-a, zasnovan na svesnom izboru najboljih umetnika, ali i majstora svetla i tona ili biletara. Ovi elementi karakterišu najblistavije trenutke u povesti JDP-a, a te tačke povezuju Stupicu, Velibora Gligorića, Dedinca, Elija Fincija, Miroslava Belovića, Milana Đokovića s Vojom Brajovićem, epohom Jovana Ćirilova, možda najznačajnijom za uspostavljanje kontinuirane, jasne repertoarske politike, Gorčinom Stojanovićem, Brankom Cvejićem i današnjim danom, kad JDP vodi Tamara Vučković. I u istoriji JDP-a je bilo i posrnuća, ali je, uprkos besparici, sumanutim zakonima, požaru, borbi za nove zgrade i scene, kao i okolnostima koje ne idu na ruku teatarskoj umetnosti, očuvana linija istraživanja i modernističkog odnosa prema domaćoj i inostranoj klasici, te novoj domaćoj i svetskoj drami. Ova konstanta je i jedna od najznačajnijih vrednosti s kojima JDP stupa u budućnost.
Antrifile
Premijere u jubilarnoj sezoni
Poslednja ovogodišnja premijera u jubilarnoj sezoni ovog pozorišta bila je 8. decembra – „Ujka Vanja“ A. P. Čehova u režiji Egona Savina sa Branislavom Lečićem u naslovnoj ulozi. Publika je višeminutnim ovacijama ispratila glumce sa scene. „Čehov je uveo vreme u dramu i dramu u vreme“, kazao je reditelj i dodao: „Njegovi likovi pitaju se može li se promašeno prenebreći a proteklo nadoknaditi. Zanosimo se da vreme koje je nepovratno prošlo, koje je donelo godine i umor, može u jednom trenutku postati nestvarno, da se može početi iznova sa tačke na kojoj je sve pošlo pogrešnim putem. Ali očekivana budućnost ne dolazi, novog života u stvari nema. Možete poboljšati društvene uslove koliko hoćete, ali će uvek biti ljudi čije će nade ostati izneverene, ambicije neostvarene, ljudi koji će se očajnički zaljubljivati u žene koje ih ne vole, koji neće umeti da iskoriste priliku koja im se pruža. Neki će više voleti beskorisnu lepotu i sopstvenu žrtvu nego korist ili dobit.“ Savin napominje i da je „Ujka Vanja“ priča o isticanju vremena, kako se godine naših života pretvaraju u mesece i dani u sate i minute, a zatim se ulivaju u beskrajnu reku vremena. Uz Branislava Lečića kao naslovnog junaka, Astrova igra Nenad Jezdić, Jelenu Andrejevnu Marija Vicković, Serebrjakova Bogdan Diklić, Sonju Milica Gojković (odnedavno stalni član JDP-a), Telegin je Dubravko Jovanović a Marina Aleksandra Nikolić. Zanimljivo, predstava „Ujka Vanja“ bila je drugi naslov, druga premijera u tada novoosnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bilo je to 6. aprila 1948, režiju je potpisao Bojan Stupica a u podeli su bili Marija Crnobori (Sonja), Milivoje Živanović (Astrov), Strahinja Petrović (Ujka Vanja), Tomislav Tanhofer (Serebrjakov), Sava Severova (Jelena Andrejevna), Mlađa Veselinović (kočijaš), Karlo Bulić (Glas Jefima)… U međuvremenu taj komad nije rađen u JDP-u. Za ovih sedam decenija Egonov „Ujka Vanja“ je osmo Čehovljevo delo postavljeno u ovom pozorištu. Prethodna premijera ovog teatra u jubilarnoj sezoni bila je „Vrat od stakla“ Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića. Premijera 5. oktobra ispraćena je ovacijama, kao i svako sledeće izvođenje. Ova pozorišna priča, koja kroz život jedne građanske porodice, čije tri generacije žive pod istim krovom, govori o društvu i istoriji, ali i o ljudskoj duši, i u kojoj je posle 17 godina ponovo na scenu stala Vesna Trivalić (ostale uloge tumače Jelisaveta Seka Sablić, Anita Mančić, Milica Gojković, Dragan Mićanović, Irfan Mensur, Marko Janketić, Slobodan Tešić, Bojan Lazarov, Miloš Samolov i devojčica Ana Čarman) doslovce je osvojila i zagrebačku publiku na gostovanju 3. novembra. Kako su mediji zabeležili, na početku predstave te večeri u pozorištu „Gavela“ sala je zaista bila premala da primi sve zainteresovane. Za karte je vladalo, malo je reći, veliko interesovanje. Stolice su se unosile i u parteru i na balkonu dokle god je bilo prostora za njih, ljudi su sedeli i po stepenicama... U kasnijim razgovorima, u bifeu pozorišta, govorilo se i o tom neverovatnom interesovanju, mogućnosti da predstava ponovo gostuje, činjenici da na matičnoj sceni spisak zainteresovanih za karte broji preko pet hiljada imena. Među reakcijama glumaca iz Hrvatske bio je i komentar Ksenije Marinković: „Izuzetno mi se dopada, izuzetno. Posebno mi se sviđa što smo u poslednje vreme svi počeli da svodimo račune u odnosu na ono što nam se dogodilo i što nam se događa kao posledica, prepoznajemo se u svakom detalju svih tih čudnih pitanja kao što su: gde je budućnost, gde su i šta su prava, vlasništvo, smisao života, šta to bi s nama...“ Glumica Doris Šarić Kukuljica je istakla: „Pod velikim sam utiskom kao i cela publika. Oko mene su bili komentari koje dugo nisam čula a mene je oduševilo sve od izvanrednog teksta, preko fenomenalne glume, do sjajne režije. Čudesno su nas suočili s prošlošću, sadašnjošću, pitanjima o vremenu u kome živimo. Tema je i hrvatska, i rekla bih svih ljudi na ovim prostorima – beznađe, depresija koja se provlači kroz sve pore života. Uzmimo samo taj krevet u kome muškarac u svojim zrelim, najsočnijim godinama prespava život. Svi smo barem nekoliko dana preležali u krevetima skrivajući se i od sebe i od svega oko sebe. Pa, kako su dočarali taj čovekov poriv da preradi prošle događaje i smesti ih tamo gde mu je lakše. I taj elan. Sve skupa nosi ono što u teatru najviše volimo – prepoznavanje, a ono nas duboko takne i nasmeje i rasplače... Lepo je da je predstava i duhovita, jer smehom se i branimo i lečimo. Evo sad je upravnik ’Gavele’ rekao da je mogao da proda još ne znam koliko predstava, što govori da se dobar glas brzo širi i što jeste dokaz o uzajamnom interesovanju.“ Nataša Janjić je dodala: „Predivno. Čehov na naš način. I kako nas s pozornice sustiže taj naš život između sporta i revolucije u nemogućoj borbi za svakodnevicu, ti ponori u koje upadamo, tražeći samo malo sopstvenog života. Drago mi je da sam videla predstavu, bila svedok događaja večeras.“ A prva premijera u jubilarnoj sezoni, izvedena 3. aprila, rađena je po komadu kojim je pozorište i otvoreno – „Kralja Betajnove“ Ivana Cankara režirao je Milan Nešković, a glumačku ekipu čine: Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Milena Živanović, Anđelika Simić, Nebojša Milovanović, Nikola Rakočević, Mihailo Janketić, Jasmina Avramović, Mina Obradović, Vučić Perović, Stefan Timotej Kalezić i Đorđe Teodosić.
