Razgovarala: Snežana Miletić
Ugledna glumačka bijenalna nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo – Nagrada „Dobričin prsten” – odlukom Žirija, donetom u decembru prošle godine, pripala je istaknutoj dramskoj umetnici Jasni Đuričić.
U konkurenciji za nagradu bilo je ukupno 10 istaknutih glumica i glumaca: osim dobitnice Jasne Đuričić, nominovani su i Mirko Babić, Vlastimir Velisavljević, Milena Dravić, Sonja Jauković, Mirjana Karanović, Miodrag Krivokapić, Dragan Nikolić, Marko Nikolić i Đurđija Cvetić. Glumac Nebojša Dugalić je, takođe, predložen za ovu nagradu, ali se povukao iz konkurencije, jer je učestvovao u radu Žirija.
Sedmočlani Žiri odluku je doneo 3. decembra 2014. godine, tajnim glasanjem i to većinom glasova, a radio je u sastavu: prof. dr Predrag Bajčetić, reditelj, glumci Nebojša Dugalić, Boris Komnenić, Predrag Miki Manojlović – prethodni laureat (predsednik Žirija) i Radoslav Milenković i teatrolozi prof. dr Ivan Medenica i mr Ksenija Radulović. Jasna Đuričić je 29. laureat ovog visokog staleškog i esnafskog priznanja.
Razgovaramo nedugo nakon snimanja filma „Naše sunce” u Amsterdamu, a nakon jednog celodnevnog predavanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. O osećanjima povodom nagrade napričala se po silnim intervjuima… Jeste, kako ne bi bila iznenađena i što ga je dobila, pa samim tim što je njegov najmlađi laureat, kao i zbog „društva” sa kojim je bila u konkurenciji, kao i „društva” koje je odabralo, od svega toga skače adrenalin…
Jasna Đuričić, glumica i pozorišni pedagog, dobitnica je Dobričinog prstena za 2014. godinu, nagrade koju za životno delo – bijenalno – dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS). Jasna Đuričić nema godine u skladu sa opšte prihvaćenim kontekstom nagrađivanja za životno delo, ali zbir njenih uloga i priznanja ravnopravno je smešta u konkurenciju za ovu nagradu.
Razgovor počinje prisećanjem kako je došla do svega ovoga što danas kao glumica predstavlja u srpskom glumištu… U tom smislu uvek ističe posvećenost kao životnu strast koju je stekla u porodici, a kasnije savladavala u raznim sferama života i usvojila kao jedno od važnih, ličnih, životnih načela.
Ali posvećenost u vremenu površnosti koje živimo često je veliki i težak krst…
Ljudi smo, sastavljeni od raznih materijala, različito vaspitani, pa nam samim tim i ta ljudska disciplina dođe svakom nešto drugo. To je nešto što je oduvek bilo deo mene, prenela mi je moja porodica, vaspitavajući me tako da sve radim predano, temeljno, do kraja… I onda vremenom počne da ti se dopada, produbljuješ osećanja i u nekom trenutku to, kao svetonazor, postane deo tebe, postane toliko tvoje da više ni ne umeš drugačije da razmišljaš i radiš. A čim tako razmišljaš, tako i radiš i ponašaš se. Naravno da izgledaš budalasto u ovim vremenima – oko mene su silni argumenti koji me dematuju – i onda se zapravo sve svodi na sumanutu veru da samo tako vredi raditi, i kad ne veruje niko – tebi ostaje da veruješ. Ne želiš da odstupiš, jer te baš briga šta drugi govore i misle – iskustvo života ti je donelo sigurnost, nećeš da odstupiš od svog svetonazora… A nije tačno da je sve crno, jer, s vremena na vreme, naiđeš na ljude koji razmišljaju kao ti, ili samo razmišljaju, što je opet dosta, pa te to ponese, ubedi da si na pravom putu. Mi stalno živimo u strahu, pretnjama, stalno se priča o bezizlaznoj situaciji, otuđeni smo, ali toliko vremena je posvećeno tome, mediji su zaokupljeni negativnostima, da ne znaju naći drugu vrstu teksta, pa se čoveku učini da je sve tama i mrak. Da ne postoji ništa pozitivno i dobro. Što nije tačno. Dakle, postoje argumenti da su loše stvari – na planeti generalno – nesagledive, ali se malo prostora daje ljudima koji rade dobro i pozitivno, koji se bave ljudima, koji unapređuju čoveka na duhovni način. Mene to samo sada i zanima.
Imala si period sa dosta gorčine, videlo se to i u intervjuima… A onda se odjednom nešto desilo, neki talas optimizma, pozitivnosti te poneo… Ima li to možda veze sa početkom rada na Akademiji?
Ništa nije moja zasluga, ne znaš od čega to zavisi, prošla sam period kada sam nešto sama sa sobom uspela da uradim. Ne mogu tačno da definišem i objasnim, ali uspela sam da podignem ručnu, da stanem i da se saberem… Naravno da je to povezano i sa Akademijom, sa radom sa mladima. Stalno si u kontaktu sa mladim čovekom, ne smeš biti glupav, zatvoren, koriguješ se, osluškuješ, učiš da slušaš drugog, da nije dobro samo ti da pričaš, da nisi samo ti najvažniji… Učiš da detektuješ laž, na svim nivoima… Imalo je to svakako veze i sa mojim životom na sceni, pričama sa kojima sam se susretala, sudbinama, karakterima…
Puno je laži i u pozorištu, čini se da ga one ozbiljno nagrizaju. Sve se svodi na honorare, tantijeme, grantove, trku za nekim evropskim ili budžetskim parama… Previše je pozorišta u kuloarima, premalo na sceni. Kako odolevaš tom farisejstvu?
Strašno je kada laž vidiš u životu, a meni još strašnije kad je ima u pozorištu. Ne delim mišljenje da je pozorište ogledalo društva, koje je puno laži, pa i ono mora da bude lažno ili da ga laž nagriza… Takva razmišljanja pokazuju koliko smo svi mi zajedno zaglibili, koliko je laž ušla u sve ustanove kulture, gde bi prva i osnovna stvar bila negovanje duha. Ovo sad sigurno zvuči „Bože sačuvaj”, ali ja ne mogu sa tim da se pomirim. Znam da je to tako i kida me. Ne teši što je isto i među muzičarima, slikarima, vajarima… Nije dobro, u svakom slučaju. Ja imam poziciju slobodnjaka koji se ne zadržava nigde mnogo što sam oduvek i želela. I upravo to je bila jedna od tačaka koja mi je pomogla da potegnem ručnu. Mogu samo da pretpostavim koliko je danas teško živeti u jednom ansamblu. Ljudi kažu da je jezivo. Ja sam srećna što ne moram da budem deo toga.
Da li primećuješ da sve više mladi ljudi preuzimaju verbalne matrice – tekst o davnim, boljim vremenima, u kom nisu bili „ni u petogodišnjem planu”?
Da, da. I to je deo te naše mračne dubioze. Preuzimanje pogrešnih matrica. Mlad glumac koji uđe u ansambl, za godinu dana postane identičan kao svi oni koji su tu već bili, ne samo da glumački stagnira, nego preuzme vrlo brzo njihove mantre o tome kako ništa ne valja i kako je nekad bilo dobro ili bolje, a sada više nije. Nezadovoljan je, ali ne dovoljno da se pokrene i nešto promeni. Uđe u taj matriks i onda baulja u njemu. Nažalost.
Sigurno sa mladim ljudima na Akademiji razgovaraš i o tome šta će posle, kuda će… Mnogo ih je… Znaš li odmah ko bi mogao biti čovek s kojim ćeš za nekoliko godina stajati na sceni?
Ne, to je individualna stvar, oni se razvijaju, otvaraju, gube i vraćaju. Postoje neki nepatvoreni, izraziti talenti, to se odmah vidi, ali desi se da se neko neočekivano rascveta na drugoj, trećoj godini. Važno je da profesor ima strpljenja za proces i ja se trudim da ih razumem, svakog ponaosob, da imam strpljenja za svako glumačko otvaranje.
Govoriš li danas na ponude češće „da” ili „ne”?
Ne pljušte meni pozivi, ne – uopšte… Čini mi se da sam neko ko je žigosan, ne prihvata me većina, ja sam van, autsajder, a to se ne voli i ne razume. Sem toga, danas kada priča o novcu – koga nema, vlada – sva pozoriša su se zatvorila i gosti više gotovo da ne postoje. I kada je bilo novca – to se preziralo – svaki ansambl misli da ima podelu za čitavu svetsku i domaću dramaturgiju! Dakle, pozivi ne padaju sa neba, možda i zato što se meni sve uvek videlo na licu, apsolutno sve. Valjda me ime obeležilo – da sam vrlo jasna. Možda bi neki i želeli i pokušali da sarađuju sa mnom, ali se boje da pokušaju… Ti živiš svoj život najbolje što znaš, a okolina stvara priče i mnogi ljudi koji te ne poznaju misle da si ti ta priča koju su drugi plasirali… Ja, srećom, imam posla, jer se ispostavlja da me oni koji žele da sarađujemo, a to su sve češće mladi ljudi, ipak nađu. Sad sam u godinama kada dočekujem te mlade, okrećem se njima a ne uzaludnim pričama, kako je nekad bilo.