Razgovarala: Olivera Milošević
Novele u knjizi „Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša nastale u ravni ukrštanja činjenica i imaginacije, surove istorije i sugestivnog pripovedanja, govore o stradanjima u komunističkim gulazima u Sovjetskom Savezu. Kišova knjiga je velika priča o strašnom iskustvu života u istoriji i sa totalitarnom ideologijom u drugoj polovini XX veka.
„Grobnica za Borisa Davidoviča” bila je povod za jednu od najvećih polemika u istoriji srpske književnosti, iz koje je proistekla i Kišova briljantna knjiga „Čas anatomije”. Objavljena prvi put 1976. godine, „Grobnica za Borisa Davidoviča” prevedena je na sve veće svetske jezike, a o njoj su pisali neki od najpoznatijih pisaca druge polovine XX veka, poput Josifa Brodskog, Milana Kundere, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija ili Vilijama T. Volmana. Istražujući stradanje pojedinca u represivnom sistemu u jednom od najznačajnijih dela naše knjiženosti 20. veka, reditelj Ivica Buljan u predstavi koju smo gledali na 48. Bitefu ispituje granice tela.
Zašto ste odabrali da režirate „Grobnicu za Borisa Davidoviča” Danila Kiša?
To me prati jako, jako dugo i spada u ona dela kojima se čovek vraća i u različitim periodima života ih doživljava na različite načine. Kada me je Andrej Nosov pozvao da radim predstavu za Hartefakt, najpre smo želeli da to bude neki savremeni tekst. Pokazalo se da je „Grobnica” možda najsavremeniji tekst, od onih koji izdržavaju testove svakog vremena. A u današnjem vremenu, sa nataloženim značenjima od sedamdesetih, kada je objavljeno do danas, recepcija tog dela se promenila. Svaka generacija ima pravo da prema takvim kanonskim delima duha uspostavi svoj odnos. Naš odnos prema ovom Kišovom tekstu bio je takav da smo bdeli nad njim. Nije nam palo na pamet da pravimo klasičnu adaptaciju, da to pretvaramo u dijaloge ili strogu pozorišnu formu, već smo hteli da ga predstavimo u izvornom obliku romana, da pokažemo njegovu istinsku lepotu sa svim socijalnim, političkim i drugim elementima koji i danas imaju izuzetnu vrednost.
Kakav je bio vaš rediteljski pristup u građenju predstave?
Struktura ovakvog teksta, koja je izuzetno slojevita, nosi najpre priču o revolucionaru koja je u isto vreme i panorama društva Evrope od kraja 19. veka do skoro 50-tih godina 20. veka. Tema, koju otvara Kiš u ovom romanu, počinje još u 14. veku. On kreće od priče koju je pronašao u jednom arhivu u Bordou o progonu Baruha Nojmana i ciklično je prenosi u pomenuto razdoblje 20. veka; priče o čoveku, koji po cenu života, ne želi odustati od vlastite biografije. To je jedan paralelni slalom koji slika unutrašnji otpor pojedinca prema represivnom sistemu, ali govori i o tome koliko je, u stvari, istorija ciklična, kako se stalno ponavlja i kad bismo znali bolje protumačiti ono što je bilo ne bismo tako uporno pravili uvek iste greške. Tako da, ako nam se činilo da je pre dvadesetak godina Evropa imala neku svetlu perspektivu, danas se nekako ponovo nalazimo u teskobi veoma sličnoj predrevolucionarnom vremenu.
Taj istorijski luk nam daje za pravo da kažemo šta u današnjem vremenu izaziva toliko nedoumica i strahova vezanih za budućnost civilizacije i koliko je mogućnost izlaska iz krize izvesna u revoluciji. Revolucije su, naročito nestankom pravih levih društvenih pokreta, postale nemoguće, ali nam Kiš kaže da se revolucija skriva u samom čoveku, u njegovoj želji za promenom i izbegavanjem svega što je nacionalizam i dogmatizam. Tu je, takođe, i ono što se skriva u časti pojedinca prema društvu i drugim ljudima i želja svake nove generacije da svet postavi na novim, drugačijim temeljima. Te dve različite linije su nama dale mogućnost da u okvirima današnjeg teatra testiramo pozorište koje je prožeto verbalnim, ali i te kako i iskustvom vizuelnog performansa. Analiza teksta, koja je krenula sa jedne strane, bila je obogaćena današnjim pogledom na telo, na mesto izvođača na sceni. Tražili smo amalgam koji spaja bogatstvo teksta i savremen pristup teatru.
Bitef je ove godine prvi put tematski određen, povod je stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata, ali je ideja da se prođe kroz čitav 20. vek i da se ukaže na to koliko prošlost određuje našu sadašnjost. Kako vi razmišljate na tu temu i kako vaša predstava odgovara na to pitanje?
Kišov roman „Grobnica za Borisa Davidoviča” nam nudi perspektivu budućnosti. On, nalazeći u prošlosti neke mutne i teške momente – kao što je progon Jevreja u 14.veku u Francuskoj i progon revolucionara u 20.veku, nudi odgovor gde je rešenje. Kada bismo tu misao projektovali na naše vreme ili na budućnost, odgovor bi bio u internacionalzimu, u onome što bi bilo određenje čoveka, ne jezičko i nacionalno, već prihvatanje pojedinca u njegovoj punoći, u želji da promeni svet, da briše te nepostojeće granice koje smo sami stvorili. Pogled na period Prvog svetskog rata govori nam koliko je Evropa bila uzburkana, kao što je to i u ovom trenutku. Čak je i geopolitičko područje o kojem govori Kiš, ta razmeđa između Rusije i Ukrajine kao jedan neprestani izvor sukoba, a izvor je sukoba zato što na tom prostoru žive različiti narodi sa različitom prošlošću – Rusi, Jevreji, Kozaci i drugi, podjednako problematično i pokazuje da je jednostavno nemoguće defisnisati putem granica kakve su odredile imperijalističke sile. Šta bi onda bilo rešenje? Pa, rešenje je u pogledu Novskog na svet, u internacionalizaciji i slobodi svakog pojedinca, kao i u tome da se ne smemo prepustiti dogmatskoj ideji. Novski i strada zbog toga što njegova revolucionarna strast i želja za boljim svetom nailazi na prepreku u njegovom krugu, od strane revolucionara. Oni ga osuđuju, a on, za razliku od njih, nikada ne prestaje da živi časnu ideju. Kasnije su se revolucionari, vidimo to i na primeru Jugoslavije, odenuli ili u nacionaliste ili u dogmate različitih oblika. Taj Kišov moralni integritet u današnjem vremenu, pogotovo, mladim generacijama služi kao podsetnik na moguće perspektive budućnosti.
U isto vreme kad je Bitef u Beogradu u Zagrebu je Festival svjetskog kazališta, čiji ste jedan od inicijatora. Kako biste napravili paralelu između dva festivala?
Festival svjetskog kazališta je nastao u trenutku kad je zagrebačka scena bila zasuta rezultatima Tjedna suvremenog plesa. Tada smo shvatili da postoji praznina u nečem što je postdramski teatar zasnovan na tekstu, ali i oplemenjen savremenim izazovima. Naš festival je na neki način oslonjen na Bitef. Razlika je u tome što smo odredili da nećemo prikazivati predstave iz Hrvatske i regiona, već dela majstora svetske scene koji su označili pravce u teatru poslednjih decenija, a koji kod nas nisu bili i one kompanije koje imaju iskorake u nove perspektive teatra.
Šta vama lično znači Bitef?
Bitef je referentna tačka svakog pozorišnog čoveka koji je na ovim prostorima osvestio svoje mesto u teatru. Čak i kada nismo bili direktni svedoci i kada nismo gledali predstave na neki način nasleđujemo ono što je Bitef šezdesetih uneo u jugoslovenski prostor, a to je pružena ruka avangardi. Ako pogledamo prošlost Bitefa, posebno šezdesete i sedamdesete, vidimo koliko je to bilo značajno mesto za savremeno pozorište. Bitef je odredio žestok odmak od tradicionalizma, od konvencionalizma u svakom pogledu i pokazao predstave koje su kasnije generacije, svesno ili nesvesno, integrisale u svoj rad. Tako da, u svakom od nas koji radimo ovaj posao, posebno koji se opiremo tradicionalnoj ideji teatra, Bitef je integrisan u naš unutarnji svet. Uticaj Bitefa bio je neuporedivo veći ranije, danas u vremenu intenzivne komunikacije važno je uspostaviti odnos prema snažnoj Bitefovoj savremenosti. Bitef nikada nije promovisao konvencionalni teatar, uvek je bio topos avangarde. Na Bitefu je pozorište uvek mesto koje istražuje svet, a ne pokazuje ga onakvim kakav postoji.
.