Vukica Strugar
MALI POZORIŠNI CARIGRAD
Nismo skliznuli u udobnu provincijsku fotelju repertoarskog dopadanja publici, već smo u neudobnoj stolici formiranja potreba publike za visokom estetikom – kaže Zoran Stamatović
Narodno pozorište Užice je u ovu pozorišnu sezonu krenulo Boing boingom i smehom, naravno i aplauzima publike na izvođenju te komedije Marka Gamoletija u režiji Slobodana Ljubičića.
Leti ka razvijanju i ostvarivanju svojih potencijala. Ili, kako to kaže čelnik pozorišta Zoran Stamataović: „Naše mogućnosti su na nivou značajnih dostignuća u regionu, to je naš ogledni prostor i cilj nam je da igramo u celom regionu i da iz regiona dovodimo predstave.“
I jezik brojki govori svoje – jer do sada su „preleteli“, i to ne retko visokom klasom, sedam decenija teatra i dvadeset godina prestižnog festivala „Bez prevoda“. A to, između ostalog, pobuđuje osvrt na početke.
„Teatar sam ustanovio“, rečenica je koju je pre jednog i po veka izgovorio Stojan Obradović, a onda je i zapisao u autobiografiji koju je nazvao Život i priključenija Stojana Obradovića ili sebe samoga opis. Ovo je ujedno i početak jedne zanimljive knjige, pod nazivom Tragom užičkog teatralnog društva Slobodana Radovića, koja se pojavila povodom pozorišnog jubileja.
U njoj otkrivamo da je „teatar ustanovio“ jedan od viđenijih ljudi 19. veka: pisar, činovnik, sudija, dopisnik „Srpskih novina“ i Srpskog učenog društva, ali i – glumac. U Užicu je Stojan Obradović osnovao i čitaonicu s fondom, što je i početak umetničkog života u gradu na Đetinji, koji je profesionalni teatar dobio 1945.godine, a pola veka kasnije postao i domaćin prestižnog Jugoslovenskog pozorišnog festivala.
„Užice je bilo mesto kroz koje su najumniji ljudi išli od Dubrovnika k Istanbulu i natrag. U njemu su se odmarali i verovatno, u vreme mira i dokolice, razmišljali kako bi trebalo da izgleda taj njima interesantan prostor“, kaže Zoran Stamatović, direktor užičkog Narodnog pozorišta. „U jednom od takvih trenutaka 1856. godine nastalo je Čitalačko društvo, a u njemu i Teatralno društvo. Dakle, prapočeci profesionalnog rada pozorišta sežu od sredine devetanaestog veka. Bez značajnih materijalnih davanja države, građanstvo Užica sakupilo je novac i za svoje potrebe osnovalo Biblioteku i Pozorište. Mislim da se ništa nije promenilo ni danas, i da mi moramo, pre svega, sami stvoriti potrebu za bibliotekom, pozorištem, kulturom. Verujem da je pozorište brana primitivizmu i divljaštvu i te 1856. i ove 2016. godine.“
Devetnaesti vek u Užicu se završavao besedama, recitacijama, predavanjima, predavanjima i izvođenjem kraćih dramskih dela. I književnik Milutin Uskoković (inače autor nedeljne užičke hram boginje) tih godina je razmišljao „kako da zaviri u pokretni hram Talije“, a Užice nije zaobišao ni glumac pustolov Bogoboj Rucović – „pod škiljavim svetlima elektrike, na improvizovanoj pozornici Janjića kafane, prisutni su se oduševljavali romantičnim glumcem koji je igrao maksima Crnojevića“.
„Ako je 1900. godine (kada je puštena u rad hidrocentrala „Pod gradom“ – prva u Evropi koja je radila po Teslinom principu naizmenične struje) bilo pametnih ljudi koji su shvatili da polifazne struje mogu da pokrenu razboj u Tkačnici, da osvetle Užice, da to ne postoji nigde u Srbiji, već negde na dalekoj Nijagari, ako je tada Užice moglo da gleda tako daleko, pre Beograda, što i danas ne bi postojao taj intelektualni potencijal koji bi u raznim oblastima i delatnostima pokretao ovaj grad i približavao ga centrima Evrope? Mislim da postoji, da je u pojedinim trenucima uspavan, da pozorište i druge ustanove kulture upravo tome služe.“
I kasnije čuvena Maga Magazinović, prvi susret s putujućim pozorištem imala je u rodnom gradu, a početkom dvadesetih godina u grad je dolazio i popularni beogradski glumac Dobrica Milutinović i poznati violinista Vladimir Slatin. Neće Užičani još dugo čekati na gostovanje Čiča Ilije Stanojevića i dela ansambla Narodnog pozorišta u toj istoj Janjića kafani. Već sledeće godine u gradu je podignuta zgrada Koloseum s bioskopskom salom i pozornicom za koncerte i pozorišne predstave. Bogat kulturni život prekinut je Drugim svetskim ratom.
„Ponosni smo na antifašizam koji je duboko utisnut u pore Užica, a koji je osim slobodarske tradicije doneo i umetnički zamah čak i u tom najnesrećnijem, ratnom trenutku. S prvim danima Užičke republike, septembra 1941. formirana je Umetnička partizanska četa koja tokom dva meseca trajanja slobodarskog perioda izvodi domaće i sovjetske pisce: Mati, Knez Ivo od Semberije, nekoliko Nušićevih komada, Kako se kalio čelik, Početak bune protiv dahija… Jedan od glumaca u tom trenutku je Milutin Čolić (kasnije osnivač Festa) koji će posle rata biti na čelu pozorišne kuće, a zaslužan je za dobijanje adekvatnog prostora u kome je i danas naše sedište. Zgrada NP Užice deo je ambijentalne celine Trga partizana koji je otvoren uz najveće počasti 1961. godine. Bio je to pravi graditeljski i urbanistički poduhvat koji i danas ubira nagrade kao remek-delo arhitekte Stanka Mandića. Zahvaljujući toj zgradi, Užice je postalo domaćin Jugoslovenskog pozorišnog festivala 35 godina kasnije“, otkriva Stamatović.
A kako je, uopšte, došlo do ideje da se u ovom malom gradu osnuje jedan veliki festival na kome će se, u godinama koje slede, pojaviti najznačajnija imena srpske i nekadašnje jugoslovenske scene?
„Te 1996. godine upravnik Branko Popović sugerisao je ministarki kulture Nadi Popović Perišić da Užice ima prostorne uslove za prijem velikih predstava iz tad već razbijene Jugoslavije, da može da nadomesti upražnjen prostor prestankom rada Sarajevskog MESS-a i nekih drugih festivala. I festivalske baklje su upaljene! Najpre smo se radovali kreacijama nastalim u beogradskim i novosadskim pozorištima, biserima iz Sombora, Niša, Zaječara, Užica, ali i mediteranskom dahu koji je stizao sa crnogorskim predstavama. U skladu sa imenom, Jugoslovenski pozorišni festival je od 2007. godine postao regionalni, a u njegov koncept Bez prevoda udobno su se smestile i predstave iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pozorišne daske su ponovo uspele, kao i u antičkom vremenu, da budu mudrije i dalekovidije. Postale su naše tarabe na kojima je zapisana svojevrsna istorija!“, ističe direktor užičkog teatra.
Za proteklih dvadeset godina Festival je ugostio više od 150 takmičarskih predstava i onih u čast nagrađenih. Svakog novembra pozorišna sala bi se najčešće punila do poslednjeg mesta, jer i u najsiromašnijim godinama publike je bilo u obilju: „Da je u tim predstavama bila upečatljiva po jedna rečenica, gest, da je samo po jednom zašuštao unikatan kostim ili nas oduševio neobičan zvuk, bilo bi dovoljno da kažemo da nam je Jugoslovesnki pozorišni festival obogatio živote. Podstakao je domaće glumce da se bore za Ardalione (prestižnu nagradu ovog festivala), izašao je iz zgrade i podstakao da se obnove ploče na Trgu, ofarbaju šahtovi, da se smišljaju specijalni muzički sadržaji i usluge po kafićima, da dame pripreme posebne kostime i frizure, da se osećamo svečano, da provetrimo misli, da sedam dana delimo radosti i brige regiona i procenimo gde smo. Neka deca su stasala uz njega i zahvaljujući tim iskustvima formirala neko šire, drugačije razmišljanje. Kako Ljubomir Simović kaže oni ’sa prozora Gimnazije vide Pariz i London’, a ovde, na sceni ovog pozorišta, vide druge velike festivale, pisce i aktere.“
Takva želja za stvaralačkim doživljajem i uvek „velike oči“ za čaroliju teatra, nije slučajna. Tokom prethodnih decenija u užičkom Narodnom pozorištu deo karijere su provodili ili su tu gostovali mnogi značajni umetnici: „Na užikoj sceni pojavljivali su se umetnici o kojima se i danas može govoriti u superlativima. Bilo je izuzetnih i snažnih umetničkih ličnosti, kakve su bez sumnje: Dara Čalenić, Živka Matić, Rejhan Demirdžić, Fredi Fazlovski, Mihailo Foro, Lidija Bulajić, Matilda Špilar, Milutin Nović, Milojko Topalović Pendo, Sanda Štorf, Ilonka Dognar, Petar Lazić, Stojanka Pejić, Ana Križanec, Jovan Jojić, Desa Bogdanović. Među njih ubrajamo i glumce koji i danas plene pozorišnom scenom: Toma Trifunović, Zoran Karajić, Danica Krljar, Ivan Tomašević, Aneta Tomašević, Slobodan Ljubičić, Momčilo Murić, Divna Marić, Ana Milosavljević, i najzad, akteri srednje i mlađe generacije: Igor Borojević, Goran Šmakić, Vahidin Prelić, Tanja Jovanović, hadži Nemanja Jovanović, Bojana Zečević, Biljana Zdravković, Dragana Vranjanac, Ivana Pavićević, Vladimir Kurćubić, Andrijana Simović, Tijana Karajičić, Biljana Prokić. Neka u ovom svojevrsnom analu ostane zabeleženo da je NP Užice brojčano bilo najsnažnije od 1966. do 1972. kada je ansambl brojao preko 30 glumaca, o čemu danas možemo da maštamo…“
U dugoj istoriji pozorišnog života bilo je i uspona i padova, i značajnih i prosečnih ostvarenja, pa i onih kada su se ovdašnje predstave mogle takmičiti a najboljim i najprestižnijim ostvarenjima svoga doba.
„Najveće uzlete užičko pozorište doživelo je 70-ih godina učestvovanjem na BITEF-u, s predstavama Balada o luzitanskom strašilu (1968) i Lomača (1969). Usledilo je gostovanje na Bijenalu u Veneciji s predstavom Sluga dvaju gospodara (2007) i ponovo na BITEF-u, kao i najnovijim nastupima na Sterijinom pozorju predstavama Hromi ideali (2016) i Nečiste sile (2016). To su važni trenuci u istoriji užičkog pozorišta i to su predstave iskoraci iz pozorišnog trenutka Srbije i tadašnje Jugoslavije… Urbana arhitektura Užica, koja je nastajala od 1945. godine, formirala je generaciju ljudi koji su razmišljali ispred svog vremena… Trenutno smo zastali i voleo bih da počnemo svi da Užice „vučemo“ brže nego što vuku ostali na području naše osiromašene države. Ovde je rođeno mnogo značajnih ljudi na koje smo ponosni: na rodonačelnika gradskog romana Milutina Uskokovića, akademika Ljubomira Simovića, oskarovca Stojana Stiva Tešića, književnika Mišu Stanisavljevića, teatrologa dr Milenka Milosavljevića, jednog od osnivača Užičkog pozorišta (a kasnije i FEST-a) Milutina Čolića, pisca Ljubivoja Ršumovića i druge.“
Direktor užičkog teatra naglašava da je ova kuća imala u svim etapama svoje zvezdane trenutke i padove: „Bilo je takvih i u mom mandatu, ali se trudimo da te sinusoide ublažimo, poravnamo i što više usmerimo naviše. Ovo pozorište se razlikuje od mnogih drugih po iskoraku ka novom, ka mladom autoru i afirmaciji ljudi koji će napraviti rezultat i otići da rade u druga pozorišta i u svet. Mislim na glumce poput Tome Trifunovića i njegovih sinova Sergeja i Branislava koji su stasali u Užicu, našeg uspešnog Ivana Bosiljčića, a pre svega na reditelje koji su prve uspehe postigli ovde, a sada rade diljem sveta i vrlo su priznati, kao što su Saša Lukač ili Milan Nešković. Srbija je mala, ali pozorišno intertesantna, a Užice je mesto drugačije od ostalih. “
Jedan od imperativa kuće, kako naglašava Stamatović, jeste da i u repertoarskom, ali i u tehničkom smislu idu napred. Zato, od 2013. godine teku radovi na rekonstrukciji kompletne zgrade koja se odvija u fazama, a svaka faza završava se uoči Festivala.
„Do sada su obnovljene fasada, krov, potkonstrukcija, izolacija, osposobljen je galerijski prostor u kome se već formira ’Muzej u nastajanju’ sa scenografijom, kostimima, fotografijama i vizuelnim identitetom predstava koje su se nalazile na repertoaru ove kuće. U narednim periodima preostala nam je rekonstrukcija atrijuma i velike sale, a svi ti radovi daju nam motiv za brže približavanje evropskom teatru.“
Ali da li ovo pozorište ima osnova da teži (ne samo u tehničkom smislu) evropskim standardima, kakav repertoar i estetske domete mogu da postignu ne bi li ušli u krug evropske pozorišne porodice…
„Osnovno u evropskom teatru je težnja ka neverbalnom činu i nova čitanja klasičnih dela poput Šekspira, Molijera i slično. To za nas nije novost. To smo već radili i bili predmet nerazumevanja, ali smo ponosni što uvek ima pameti da se prihvati nešto novo. Mislim da naša repertoarska politika nije skliznula u udobnu provincijsku fotelju dopadanja publici predstavama Moj brate, Veliki brate već obratno. Sedimo na neudobnoj stolici formiranja potreba publike za dobrim teatrom i visokom estetikom. Trudimo se da postavljamo klasike, a paralelno s tim da radimo dela vrednih, mladih pisaca, s tim što mesto u prvom planu čuvamo za zavičajne pisce. U dva navrata postavljali smo dela Milutina Uskokovića, Dobrila Nenadića, Ljubivoja Ršumovića i to ćemo raditi i dalje. Planiramo da realizujemo Baba Goju Stojana Stiva Tešića.“
Užice je mali grad, ističe čelni čovek teatra, oslabljene privrede i materijalnih mogućnosti i zato pozorišni ljudi moraju da znaju gde idu pre nego što formiraju sopstvene ciljeve.
„Svesni smo da su naše mogućnosti na nivou značajnih dostignuća u regionu, jer je to naš ogledni prostor. U tom smislu su ZKM i Gavela iz Zagreba, JDP i NP iz Beograda, SNP Novi Sad –
pozorišta od kojih možemo učiti. Cilj nam je da igramo u celom regionu i da iz regiona dovodimo predstave. Našim festivalom i kvalitetom predstava obrazovali smo publiku, tako da ovde ne prolaze predstave niskih umetničkih kvaliteta. Dolazili smo do Nemačke, Moskve i Čikaga, nešto na osnovu saradnje s našim ljudima koji žive tamo, nešto na festivalima. Svojim kvalitetom zaslužili smo učešće i na Bijenalu u Veneciji i zato bih voleo da i država na nas računa kada je reč o međunarodnim gostovanjima.“
Izbor naslova, savremena igra i režija, visoki estetski standardi, glavni su preduslovi za bilo kakav ambiciozniji plan. Kakav repertoar je u dugoročnom planu užičkog teatra?
„Želimo da provociramo brže, bolje i kvalitetnije. Uvek moraš biti savremen, a to si i kada čitaš Šekspira, Molijera, Čehova na nov način, kroz oko mladog reditelja, scenografa, kostimografa. Mi smo to radili oduvek, u međuvremenu se razvila polemika da li se kroz nova čitanja ’kvare’ dela klasika, da bi to danas postao jedini trend. Pre 15 godina smo radili Molijera u aluminijumu, s kostimima i porukama koje su bile antiratne i značajne u tom trenutku, jer se to bilo pitanje ticalo prosečnog građanina ove zemlje i okruženja. Igrali smo Šekspira u silikonskim kostimima i perikama koje ne priliče Šekspirovom dobu nego našem, ali smo kroz to delo promovisali ljubav, razgovor i sporazumevanje, talenat, znanje, vrednoću i marljivost. Dakle, one poruke zbog kojih je Šekspir svevremen i savremen.“
Antrfile
JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL „BEZ PREVODA“
„Festival je obeležio dve decenije postojanja i njegov najveći uspeh je kontinuitet nesmanjenog interesovanja publike, kritike i gostiju, kao i sve više fakulteta koji u Užice dovode studente na svojevrsnu praksu. Osim redovnog programa, JPF čini i raznovrstan prateći program sastavljen od promocija knjiga, debata, performansa… Imamo ideju da JPF (koji nećemo menjati jer se pokazao uspešnim u svakom smislu) odvojimo od NP Užice i to je tehničko pitanje koje ćemo rešavati s osnivačem u kontinuitetu. Naša želja je da osnujemo posebno pravno lice koje će se baviti festivalima: da uz postojeći Jugoslovenski pozorišni festival oformimo Festival igre i Dečji festival…“
antrfile
ČIST DUH NA ČISTIM ULICAMA
„Nisam od ljudi koji žale ’za starim dobrim vremenima’. Voleo bih da budemo mesto u koje se rado dolazi. Možemo to postići marljivošću, oživljavanjem Starog grada, hidrocentrale, nastojanjima da kroz naš grad teče najčistija reka, da pijemo najčistiju vodu, da imamo dobar vazduh, čiste ulice. Ta vrsta čistoće uslovljava i čistotu duha i način razmišljanja koji dominira u pozorištu i drugim ustanovama kulture. Pod Starim gradom uređeno je najlepše šetalište u Srbiji. Video sam slična i u Pirotu, Zaječaru, na Adi u Beogradu, u Novom Sadu, Zagrebu. Oni imaju modernije staze, ali mi imamo prirodne lepote klanca reke Đetinje. Svi ti prostori (Stari grad, Rajski otoci, kanjon Đetinje, plato kod centrale „Pod gradom“) interesantni su za klasični, ali i plesni i neverbalni teatar. To podrazumeva određene materijalne uslove, mobilnu tehniku, prošireni ansambl (što ne možemo da ostvarimo zbog važećeg zakona), ali postojanje tih ambijenata otvara mogućnosti novim generacijama.“