Najdraži mi je aplauz za ulogu Bajazita
Nikada nisam bio poslušan, ali sam uvek radoznao i spreman za razgovor i dogovor s rediteljima – kaže Zoran Karajić, glumac i upravnik Šabačkog pozorišta, čija je bogata umetnička karijera dosegla jubilej: pet decenija
Vukica Strugar
Glumac i upravnik Šabačkog pozorišta Zoran Karajić u proteklih šezdeset pet godina života i pola veka karijere imao je kuću putujuću. Živeo je u Nišu, Skoplju, Kruševcu, Beogradu, da bi se u svojim zrelim godinama vratio rodnom Šapcu. To što je s petnaest godina izašao na scenu i na njoj ostao do današnjih dana samo je jedan od kurioziteta. Kada se okrene iza sebe, pedantno sumira: preko sto šezdeset uloga u teatru, šest snimljenih filmova, devet TV serija i desetak radio-drama na Radio Beogradu. U svoj opus i umetnički angažman „upisuje“ i rad sa sedamdeset dva reditelja i učenje tekstova više od sto pisaca. Kaže i da je „sticajem okolnosti i ne baš svojom voljom“ na čelu šabačkog teatra već dvanaest godina,pa je zbog toga zanemario glumački poziv.
Najvećim upravničkim uspehom smatra činjenicu da ga sugrađani više ne pitaju „ima li večeras nešto u pozorištu“, već „šta je na repertoaru“. Kad podvuče crtu (ispod koje je za sobom ostavio i dvadesetak glumačkih priznanja) Zoran Karajić je zadovoljan čovek. Između ostalog, i zato što je u njegovom mandatu završena rekonstrukcija kuće, a posle nje je Malu scenu „dobio“ Branivoj Đorđević, Galeriju Vladislav Lalicki, a Pozorišni klub – Boris Kovač. I, konačno, što je uspeo da vrati časno ime Ljubiše Jovanovića u šabački teatar, dajući ime velikog umetnika Velikoj sceni…
Pola veka ste u teatru, kad vam je bilo najlepše?
Kruševac, Vidovdan 1988. godine. Predstava Lazar, veliki knez, u režiji Nebojše Bradića. Ponovo gostujem u gradu u kome sam započeo teatarsku avanturu. Igram Bajazita, Muratovog sina, vojskovođu i budućeg sultana. Knez Lazar je Ciga Jerinić, Milica – Maja Dimitrijević, Obilić je mladi Lepomir Ivković. Protagonisti su sjajni i poznati glumci. A meni zapade da u Lazarevom prestonom gradu igram neprijatelja. Eh, hude li sreće glumačke. Iziđoh pred deset hiljada Kruševljana, deset hiljada vatrenih navijača kneza Lazara i kosovskih junaka. Nikom ne bih poželeo da u tom trenutku bude na mom mestu. Ne znam kako sam izgovarao monolog i odigrao ono što sam smislio. U ušima mi je bubnjalo, mada je u gledalištu bio muk. A onda se odjednom prolomio aplauz. Nisam mogao da verujem. U Kruševcu, na Slobodištu, prvi aplauz dobija Bajazit. Dugo mi je trebalo da shvatim da sam aplauz dobio ja, Zoran, a ne turski vojskovođa. Nisu me zaboravili moji Kruševljani.
U Užicu, jednoj od vaših dragih glumački stanica, preživeli ste trenutke koje biste radije da zaboravite?
Užice devedesetih. Grad u kome sam doživeo najsvetlije trenutke u svom poslu i odigrao repertoar za tri glumačke biografije. Pozorište, kome sam se dao potpuno, bez ostatka. Predstava je Uskokovićev Čedomir Ilić, u režiji Nađe Janjetović. Sva je od finog tkanja, paučinasta, krhka, nežna… Čedomir sam, naravno, ja. Predstave, poput svakog živog stvora, imaju rođenje, svoje trajanje i na kraju odlaze, umiru. Tako je i Čedomir, posle nekoliko godina, polako počeo da odlazi u prošlost. Nismo ga igrali skoro godinu dana, a onda je jednog jutra osvanuo na rasporedu. Rekli su mi da neki važni ljudi žele da vide predstavu, među njima i Vida Ognjenović. Tražio sam da se organizuju probe, tvrdio da takva predstava ne može da se igra posle velike pauze, pretio da neću doći ako ne budu bar tri probe. Nisu ih organizovali jer je pozornica bila prebukirana, a i neke kolege nisu baš bile raspoložene. Vida Ognjenović je došla na predstavu, ja nisam. Nema opravdanja, čak ni umetničkih.
Počeli ste sa Ćopićem u Kruševačkom pozorištu. Pozorište je imalo dvadeset, a vi petnaest godina. Kako su se slagala dva tinejdžera?
Ćopić me je pratio svih ovih godina. I danas još uvek igram monodramu Bog te mazo, povremeno i u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Stigao sam do 1126. izvođenja i ne nameravam da se zaustavim… Svi smo bili mladi tada. I Ljiljka, i Andra, i Mala Ljilja. Posle su došli Toma, Milija, Duka. Mi smo generacija koja je vaskrsla Kruševačko pozorište, ukinuto čuvenim dekretom iz 1958. godine. Vodio nas je Moša Bradić, ali su temelj teatra bili čuveni Čika Bora Mihajlović, rodonačelnik kruševačkog pozorišnog plemena koje je haralo beogradskim i drugim scenama i veliki Jovan Bata Putnik. Oni nisu bili mladi, ali samo po godinama. I terali su nas da letimo u visine u koje sami sigurno ne bismo smeli.
Bila je to prilika da igrate pisca iz sopstvene lektire. Otkud da se tako rano nađete na pozornici?
Voleo sam poeziju. I govorio je, ne samo na školskim priredbama. Moja buduća koleginica Ljiljana Đoković me je pozvala u pozorište. Tamo me je sačekao Čika Bora i rekao mi: „Sada stani, skini kapu, ulaziš u hram u kome ćeš se učiti plemenitosti, dobroti, svemu onome što je potrebno da bi ostao pošten i častan.“ Ušao sam i ostao u tom hramu, evo, 50 godina. U njemu i živim.
Ako izuzmemo iskustvo, po čemu se najviše razlikovao teatar vaše mladosti od zrelog doba?
Po veri u teatar i njegovu misiju. Većina nas, iz tog vremena, iskreno je verovala da smo u stanju da menjamo svet i da je to naš zadatak i krajnji cilj. Igrao sam u više od 170 gradova i mesta bivše Jugoslavije, pa i u selima i naseljima.
Iako niste igrali u trupi, ipak ste, na neki način, bili putujući glumac. Možete li uporediti duh sredina u kojima ste živeli i radili? Šta su bile njihove specifičnosti?
Kruševac je grad u kome sam prvi put stao na scenu. U vreme mog detinjstva i mladosti Lazarev grad je imao dva književna časopisa, izuzetne pesnike, prozne pisce, slikare, muzičare. I svi smo se družili, vodili beskrajne razgovore o umetnosti, o životu, o smislu i besmislu trajanja – naravno, u kafani. U Užicu sam odmah prepoznao nešto što me je zauvek vezalo za tu sredinu. To je najpre čojstvo i viteštvo, a onda izuzetan dar za kazanu i napisanu reč. Nigde nisam sreo bržu i britkiju misao, smisao za doskočicu, oštar (ponekad čak i surov humor) kao u Užicu i užičkim mehanama. Tu sam proveo svoje najmuževnije godine, stvorio porodicu, živeo i stvarao punim plućima. A onda sam se vratio u svoj rodni grad, u Šabac gospodara Jevrema. U grad pravog, nepatvorenog gospodstva u svakom smislu, pa i u umetosti. U grad izuzetne pozorišne tradicije, između ostalog. Šapčani idu na premijere u Beograd i Novi Sad, koji su tu, u komšiluku. Stvarati i igrati za takvu publiku je ne samo čast i priznanje nego i ogromna obaveza. Šabačke kafane su posebna priča. Najjednostavnije rečeno, moji čivijaši baš umeju da uživaju i da se vesele. Pominjem kafane, jer se u njima najlakše mogao uočiti duh i prepoznati mentalitet svakog grada. Danas su Kruševačko, užičko Narodno i Šabačko pozorište u samom vrhu produkcije teatara južno od Save i Dunava. To verovatno nema veze sa mnom, ali prija, stvarno.
Za koju ulogu biste rekli da vam je došla u pravo vreme – ne samo kad je o godinama reč već i afinitetima, skrivenim željama?
Raskoljnikov je bio prekretnica. Dva puta sam igrao Zločin i kaznu. U Kruševcu sam bio Razumihin, prijatelj Raskoljnikova, 1973. godine, a osam godina kasnije u Užicu zaigrao sam Raskoljnikova. Dostojevski je bio i ostao moj pisac za sva vremena.
Da li vas je neka uloga mimoišla, a baš ste nju priželjkivali?
Dugi niz godina sam išao iz projekta u projekat, tako da nisam imao vremena za želje.
Igrali ste velika dela klasične književnosti (što nije uvek slučaj s glumcima u unutrašnjosti), je li vam nedostajao savremeni tekst?
Da, najviše sam igrao u klasiku, ali sam u njoj uvek tražio i nalazio ono što je savremeno i prepoznatljivo u ovom vremenu. Zato, valjda, to i jeste klasika. Danas se, često, čak i najveća dela klasične dramske književnosti koriste samo kao motiv za konstrukciju sopstvene priče i odnosa prema temi komada.
Imate zavidan opus i za glumca u metropoli. Osećate li se zbog toga privilegovanim?
Nisam o tome razmišljao, samo sam radio. Zvali su me u metropolu kad sam bio mlađi. Nisam otišao. Imao sam sreću i sa upravnicima. Umeli su da me prepoznaju, obuzdaju, isprate, usmere, razumeju. Momir Bradić i Lale Milosavljević, naročito.
Deo vaše biografije i iskustva je rad sa čak 72 reditelja. Od kojih (i kakvih) ste najviše naučili?
Nikada nisam bio poslušan. Ali uvek radoznao i spreman za razgovor i dogovor. Pokušavao da u okviru rediteljske ideje pronađem sopstvena sredstva i put kojim mislim da bi trebalo da idem. Sa onima koji po svaku cenu pokušavaju da isteraju nešto što su pripremili kod kuće teško sam nalazio zajednički jezik. Oduvek sam voleo da se upuštam u nepoznato, u avanturu, u posao čiji se rezultat ne zna unapred. Najlakše je raditi sa zahtevnim i maštovitim rediteljima.
Da li ovako veliko i raznoliko iskustvo nadomešta Akademiju? Šta ne može da se nauči u školi, a može (jedino) na sceni?
U našem poslu uvek se kreće iz početka. Baš zato što je taj posao efemeran, bez konačnog i trajnog rezultata. Bar u teatru. Ipak, učitelji su vrlo bitni. Moji su bili: čika Bora Mihajlović, Bata Putnik, Brana Đorđević, Maks Janković…
U kom ste se kostimu i ulozi osećali najudobnije?
Igrao sam Vojceka i Prospera, Salijerija i Mokinpota, Beketovog Vladimira i Kalimaka, Trigorina i Kafku, Jerotija, Mitku, Jovču… ali sam najviše voleo Melanholičnog Žaka u As you like it. Neverovatno, ali istinito.
Kažete da ste učili tekstove 109 pisaca. To je cela jedna biblioteka,bkoji vam je omiljeni pisac ubnjoj?
Pored Dostojevskog, Bihner, Čehov, Beket, Vajs, Bojić. Nušić, Aca Popović, Ljubomir Simović, Duško Kovačević…
Gotovo četvrtinu glumačke karijere proveli ste u upravničkoj stolici. Šta vam je dao, a šta oduzeo (u glumačkom poslu) ovaj angažman?
U upravničku stolicu sam seo skoro mimo svoje volje: da sprečim da u nju sedne pogrešan čovek. Mala pozorišta su krhka. Mogu da propadnu, strune se, odu bestraga za jednu sezonu. A onda im treba bar decenija da pokušaju da se vrate. Veliki teatri su mašinerije u kojima je mnogo lakše zameniti pojedine šrafove. U malim pozorištima skoro sve zavisi od malo ljudi i od vitalnog je interesa ko će da izabere i vodi taj mali tim. Mislio sam da se kratko zadržim na mestu upravnika, da budem neko prelazno rešenje. A onda sam iz najbolje namere uleteo u rekonstrukciju… Kao glumac malo igram u svom pozorištu, retko gostujem u predstavama drugih pozorišta, snimam samo ako posao ne zahteva više od jednog do dva vezana dana.
Šabačkom teatru je oduzeto i vraćeno ime Ljubiše Jovanovića, barda srpske scene. Kako ste se osećali u prvom, a kako u drugom slučaju?
Vratio sam Ljubišu u Šabačko pozorište. Velika scena nosi ime Ljubiše Jovanovića. A gde je glumcu mesto nego na sceni. Centralno mesto u foajeu zauzima bista velikog glumca.
U svom bogatom opusu upisali ste i nekoliko istorijskih ličnosti – Svetozar Marković, Radovan Dragović, Dimitrije Tucović. Da li je glumačka odgovornost veća kada se igraju stvarni junaci?
Igrao sam i Andrića, i Crnjanskog, i Čehova. Odgovornost je podjednaka za sve uloge. Kada su istorijske ličnosti u pitanju, uvek mi je važnija njihova misao od pukog podražavanja. Najteže je igrati nacionalne heroje, junake. Tu svako ima svoju sliku, koja je jedina tačna, apsolutna. Bio sam dva puta knez Lazar – jednom je to bio energična prznica, autokrata bez kompromisa i bez pardona, drugi put razboriti, mudri vođa, svestan okolnosti i svoje sudbinske određenosti. Oba su podjednako moja.
Da ste reditelj koju biste ulogu dodelili Zoranu Karajiću glumcu?
S njim ne bih radio, jer mnogo voli da svodi, da pojednostavljuje. A pozorište je lepše kad šljašti, kad je đinđuvasto.
Šta za ovih pola veka smatrate svojim najvećim uspehom?
To što se moj cilj, moj razlog za postojanje i opstajanje u teatru polako, ali neumitno ostvaruje. A to je da se i u pozorištu, kao i u književnosti, muzici, slikarstvu može vrhunski stvarati i van metropola. Samo to neko treba da vidi i prepozna. U Evropi je to normalno. Na početku je to izgledalo kao borba sa vetrenjačama, sve van Beograda je bio potpuni mrak. A danas Sombor, Subotica, Užice, Kruševac, Šabac nisu samo iskre nego luče koje taj mrak ozbiljno razbijaju. Ali ta prokleta sumnja, pokretač svega, ipak ostaje. Jer ko pogodi cilj, promašio je sve ostalo! Gde li sam u svemu tome ja, gde sam bio, šta sam radio…
