Sonja Ćirić
LEPO JE DOBITI NAGRADU, BAŠ JESTE
Dok postoji ljubav prema poslu, ljubav zahvaljujući kojoj naš posao postoji, biće i dobrih predstava, i imaćemo šta jedni drugima da saopštimo – kaže Olga Odanović
„Ljubinka Bobić“ najnovije je priznanje Olge Odanović, na listi na kojoj su već upisane i Sterijina nagrada i dva „Zoranova brka“ i „Gita Predić Nušić“ i „Miloš Žutić“… Nagrađena je za ulogu Majka Janje u predstavi Bela kafa, u režiji Milana Neškovića i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda.
Nagradu „Ljubinka Bobić“ bijenalno dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije svom kolegi ili koleginici za ulogu tragalačku, inovativnu i koja predstavlja novu smernicu glumačkog izraza na polju komedije. Ove godine je u nominovano 27 rola.
Pravila novinskog pisanja intervjua nalažu da novinar čitaocima predstavi sagovornika, čak i onda kad je to, kao sad, nepotrebno zato što se zna da je Olga Odanović prvakinja Narodnog pozorišta, da je pre toga bila jedna od najuposlenijih glumica Pozorišta „Boško Buha“, da su njene uloge u takozvanom velikom, klasičnom repertoaru nenadmašne, uostalom isto kao što su nenadmašne i njene takozvane sporedne role, da su je likovi u filmovima i televizijskim serijama učinili popularnom, da kritičari cene njenu glumu, da je odavno u grupi umetnika čije ime garantuje uspeh projekta u kojem učestvuje…
Razgovarale smo opušteno, kao da se poznajemo ceo život, u hladu jedne retko prijatne bašte na Crvenom krstu.
Povod našoj priči je Nagrada, „Ljubinka Bobić“, pa bi trebalo da od nje počnemo.
Lepo je dobiti nagradu, baš jeste. I svako ko kaže da to može a ne mora da mu se desi, mislim da nije u pravu. Lepo je kad postoji neko ko vrednuje vaš rad, pa vam zatim i da ovakvu nagradu. Znate, dobila sam i Sterijinu i druge važne nagrade važnih ljudi naše kulture, ali ovo priznanje se zove „Ljubinka Bobić“, osnovano je u njenu čast, osnovano je da mi, njene kolege nastavimo tamo gde je ona stala. I to je odgovornost. Verujte, nije fraza: zaista mislim da je nagrada odgovornost. Ti sad treba da opravdaš ime nagrade kojom si nagrađen. Nagrada raduje, ali i uznemiri. Već dosta toga sam uradila u pozorištu i normalno je što se zbog svake nagrade zapitam: da li ću moći još nešto novo da dam, i da kroz to što radim iskažem svoj stav.
Vaš lik Majke Janje ima stav, to je…
Čekajte, hoću prvo da kažem nešto što mi je važno. Nas šestoro igra u Beloj kafi: Bane Vidaković, Nada Šargin, Vanja Ejdus, Pavle Jeremić, Nenad Stojmenović i ja. To je timska predstava. Da nismo svi najbolji, sad ne bih dobila „Ljubinku Bobić“. Na našem čelu je Milan Nešković, on je otkriće za mene. Svi ti mladi ljudi imaju energiju, mladalačku, pokretačku, zbog njih je ta redstava tako dobra. Mi se šalimo, pa se na kraju predstave pitamo – ko je večeras bio najbolji. Ja to ne volim, nikad nikog ne mogu da izdvojim.
Hiljadu puta je govoreno o posebnosti načina glume u komediji u odnosu na dramu, ali moraću i ja da vas o tome pitam zato što delujete kao da ne glumite, kao da je to tamo na sceni, ta vaša Majka Janja, isto što ste i vi privatno.
A nisam, naravno. I mnogo mi je drago što to kažete i što iz gledališta sve izgleda lako. Međutim, teško je. Isključivo se bavim istinom na sceni, isključivo me to zanima, autentičnost tih karaktera. Samo ja znam kako se to postiže, ne umem to da stavim u reči i objasnim vam kako to radim. Veoma je kompleksan put postići da vam ljudi u gledalištu, njih 500, veruje. Izuzetno je kompleksan! A to je ujedno i osnova glume. Moj pokojni profesor Milenko Maričić stalno je govorio da moramo da postojimo kao ti ljudi koje glumimo. Mnogo je teško doći do toga, pogotovo kad su u pitanju neke složenije uloge kao što je Majka Janja. Ona je tragikomična, i veoma složena, pri tom je to tekst Ace Popovića koga po senzibiliteu jako volim, razumem ga. Nešković nas je vodio kroz te Acine rezove, on je…
Milan Nešković je specifičan, poseban reditelj, njegova rešenja su nova, što znači da ste imali dvostruko prilagođavanje: liku koji igrate i inovativnom reditelju.
Nešković te vodi neosetno, i ne primećuješ da te kanališe tamo gde misli da treba da ideš. Voli i oseća glumce. Nešković često pominje da sam ga tokom jedne od početnih proba pitala – kaži mi u jednoj rečenici šta mi hoćemo da ispričamo ovom predstavom? Odgovorio mi je: „Bila jednom jedna porodica i – tri tačke.“ I to je bilo to. Mi pričamo o jednom periodu veoma delikatnom za sve ljude. I danas to postoji, da se čovek strasno bori za neku ideologiju, i danas imate ostrašćene ljude, i raspad porodice koji nije ništa manje dramatičan nego što je bio u vreme Informbiroa. Dete vam ode na neku stranu, a vi ste nemoćni da ga zaustavite. I sve se raspe. Volim da se bavim pozorištem koje se bavi nama, našim mentalitetom, nekom istinom, volim kad je pozorište skoro na nivou dokumentarnosti. Uz sve poštovanje drugih vrsta, meni je ovakvo pozorište uzbudljivo. Verujem da umetnik može dosta toga da promeni u stavovima ljudi. I boli me što se ovde već dugo ne prepoznaje da je pozorište edukativno, da ako vi od malena vodite dete u „Boško Buhu“, da će od bajki ono doći do Dostojevskog.
Počeli ste u „Buhi“, ostali tamo 18 godina, i odjednom ste, reklo bi se preko noći, odrasli – postali ste deo Drame velikog Narodnog pozorišta.
Mnogo volim „Buhu“, imala sam sreću da sam igrala u svim podelama, a vi ni u jednom pozorištu ne možete toliko mnogo da igrate kao što možete u „Buhi“. To je druga škola. Na Fakultetu dramskih umetnosti ste ušuškani, zaštićni, a onda diplomiraš i nađeš se među vukovima. Jagoš Marković je moj reditelj, on me je otkrio. Na trećoj godini me je gledao u Medeji, i pozvao da u Pozorištu na Terazijama igram jedan vodvilj. Od tad traje naša saradnja. On je obeležio moj glumački razvoj i prepoznavao u meni razne stvari, i znao kad mi koju ulogu treba dati. Prva moja predstava u Narodnom pozorištu su Učene žene s Oliverom Marković i Cecom Bojković. Kultna predstava! Posle smo radili Gospođu ministarku, Pokondirenu tikvu, Dom Bernarde Albe u Ateljeu 212. Skup u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je u to vreme bila prekretnica i za nas glumce i za Jagoša kao reditelja. Kad pričamo o „Buhi“ ne mogu a da ne pomenem Mandu koji je bio duša i srce „Boška Buhe“. Postoje neki ljudi za koje nema zamene kad nas napuste.
Milorad Mandić Manda vam je bio partner u vašem najnovijem filmu Braća po babine linije Radoša Bajića, partner u seriji Baba se češlja…
Snimali smo nastavak serije baš pred njegov odlazak. Snimali smo, i onda je on otišao. Nedostaje mi kao partner na sceni, partner u seriji, ne znam kako sam završila snimanje bez njega, bez Mande od koga sam naučila mnogo. Deset godina smo snimali tu seriju, počeli 2006. Učio me je kako šta u seriji treba da se radi. Sećam se, prvi kadar je bio loš, katastrofa. Prvih nekoliko epizoda smo ispipavali kako i šta da uradimo. Teško je glumiti mentalitet. Ali, na kraju, ponosna sam na tu seriju. Mi moramo da filmom, svim vrstama umetnosti, čuvamo naš mentalitet, da ga ovekovečimo. U tom smislu mislim da će serija, kako prolazi vreme, postati dokument. Radoš je snimio 101 epizodu, sad će od jeseni biti emitovano 12 novih. Serija ima raznoliku publiku, a koliko sam uspela da saznam, sad je i mladi gledaju.
Kako ste uspeli da vas Zlatana, lik koji igrate toliko dugo u seriji Baba se češlja, ne „zarobi“, da vas ne pretvori u fah-glumicu?
Ne, ne, na svu sreću nije mi se to desilo. Reditelji vas guraju u to, ali vi se onda oduprete. Evo, sad su me zvali za predstavu u Zvezdara teatru. To je tekst Filipa Vujoševića Gozba. Učinilo mi se da sam već igrala takve likove i htela da im se zahvalim na pozivu, ali me je onda mladi reditelj Veljko Mićunović ubedio da nisam u pravu.
Vratimo se Beloj kafi. Predstava nije učestvovala na Sterijinom pozorju, što ne znači da neće. Nedavno je promenjena koncepcija Pozorja, odnosno na njemu će se opet takmičiti samo predstave po domaćem tekstu što je nova šansa za Belu kafu i za novu nagradu.
Drago mi je zbog te promene, sad je Pozorje opet kao što je bilo. Vratila bih sve na staro, mada se ježim kad čujem da neko lamentira nad svojom mladošču. Imamo darovite mlade pisce, a da ne pominjem da se Nušić, Aca Popović i Duško Kovačević ne igraju onoliko koliko zaslužuju, pa da zato njihovi likovi nemaju priliku da prenesu ljudima sve one bitne stvari zbog kojih su i stvoreni.
Replike vaše Majka Janje su izuzetno jake i…
Janja dosta govori, ali je jaka i kad ćuti. Ima scena u kojima samo gleda, ćuti i trpi. Njene rečenice koje ne izgovara a postoje u njoj, veoma su moćne. Bilo mi je važno da ih sama sa sobom proživim. Žene generalno dosta trpe, vide nešto, jasno im je šta je to, ali prećute i istrpe. Zato, kad dođe vreme da kažu, one – kažu. Dovoljno je da kažu tri rečenice, i da to bude – ono pravo. Naplatile su za sve pre toga. Volim Mjka Janju i Belu kafu. Na predstavu uvek dolazim sat i po pre početka, a samo za Belu kafu dođem u šest iako predstava počinje u pola devet. To je zahtevna, precizna predstava i ne smete nigde da pogrešite. I zbog sebe i zbog kolega. Ne sme ni jedna sinkopa da se pomeri zato što joj je Nešković postavio ritam koji je samo njen i kakav joj treba.
Reklo bi se da je vrlo složeno igrati Belu kafu…
Da, pa šta! Zato je Bela kafa dobra predstava. Dok postoji ljubav prema poslu, ljubav zahvaljujući kojoj naš posao postoji, biće i dobrih predstava, i imaćemo šta jedni drugima da kažemo.