Život je često vodvilj
Sve te naše velike izjave, ozbiljnost, pozitura, želja da se prikažemo većim i pametnijim, zapravo su, kad gledaš sa strane – težak vodvilj. Teška smejurija – kaže Nikola Đuričko koji svom bogatom glumačkom opusu dodaje novu ulogu, u Fejdoovom vodvilju Hotel „Slobodan promet“
Jelena Kovačević
Divno, biće to pravi užitak, trljam ruke otkako smo se dogovorili da razgovaramo za „Ludus“. Ali kako da strukturiram ovaj intervju, o tome još pojma nemam, i samoj sebi sam čudna jer se ne brinem… Nikola Đuričko je pre nekoliko meseci izneo glavni lik u najpoznatijem političkom kalamburu Darija Foa, Slučajna smrt jednog anarhiste u režiji Maje Maletković, a sad s rediteljem Borisom Liješevićem proba novog Fejdoa. Igra Pingla, junaka koji je okosnica vodviljskog zapleta u komadu Hotel „Slobodan promet“. Našli smo se odmah posle probe.
Znaš li da mi je unapred drago što ćemo se dalje družiti? Pitala sam se zašto, pa sam smislila da je to zato što si glumac par excellance – s tobom će uvek biti zabavno. Hoće li?
Hvala ti. Radio sam na tome. To je vrlo važan segment moje igre. Ne volim kad vidim da se glumci mnogo „znoje“, da se vidi njihov napor, čak ni u teškim dramskim stvarima. Ne da ne volim nego mislim da nije dobro. Kao kad gledaš šustera pa ti se čini da to može svako. Puna su im usta eksera, onda uzmu čekić s magnetom i samo paf-paf-paf. A kad to sam pokušaš, prvo progutaš šaku eksera, drugo, opališ se po prstu – to uopšte nije lako. On je majstor svog zanata, i zato to deluje lako. Trudim da budem majstor svog zanata. Lakoća je u ponavljanju, vežbanju… tu se stiče lakoća.
A ja sam stekla utisak da zbog te lakoće, ili zbog svesti o njoj, donosiš nešto novo u način glume. Ili, da ne preteram, igraš na savremen način, trezveno i samosvesno. Možeš li se složiti?
Da, čovek treba vremenom da razvije svoj stil. A ja se bojim da ne bude manir. Lepo je kad čovek može i sebe da iznenadi. U stvari, što manje razmišljam, sve bolje igram. Čini mi se da je najvažniji moj osećaj. Treba da razumeš, da sve pročitaš, sve otpratiš – o komadu, o vremenu, ali to ti zapravo neće ništa pomoći kad izađeš na scenu.
Nas su učili po Stanislavskom. Mislim da on nije, u punom obimu, primenjiv na neke pisce. Recimo, na Šekspira. Da li je za Jaga bitno ko su mu roditelji i poreklo? Jeste, ali ti ništa ne znače. Drugo, njegova linija: zadatak je obavljen, a on nastavlja dalje još dva čina. I šta se tu desilo, on ne može da zaustavi zamajac koji je pokrenuo. Ima nečeg artificijalnog u tome. Zatim, vreme ne može da bude tačno – on kaže: sad je pola pet, a dvadest minuta kasnije kaže: evo, izbija ponoć! Sve se desi u dvadeset minuta! Po Stanislavskom i u naturalističkoj glumi ne može tako. A desi se, mi to igramo, mi razumemo i znamo da igramo. Stanislavski se teško primenjuje na Fejdoa.
Koliko ti ta znanja pomažu, a koliko odmažu u radu na Fejdoovom komadu?
Gluma istine, trenutka, poluprivatnog načina vrlo je primenljiva na određene stvari. Ali ona prosto nekim žanrovima ne pomaže.
Pariz je „zezanje na trojku“. Radost pozorišta je što si stalno u novom žanru. Sad važe nova pravila, potpuno novi svet i novi stil. Koliko god znali da se Fejdo igra brzo i iskreno – to su sve lepe reči. Ti to moraš da postigneš: to treba zaista sažvakati i izvesti. Pa ipak, kad čučne, kad se smestiš, i kad se nasloniš na genija, on te odveze kuda je on hteo. To je Unko (Slobodan Unkovski) uvek govorio. Najbolje je da se nakačiš na piščev voz i onda stigneš tamo kuda je on pošao. Ako kreneš – sad ćemo mi Fejdoa da igramo kao dramu – namučićemo se. I na kraju će nas Fejdo odvesti u vodvilj uz svu našu želju da to pretvorimo u dramu, ili ne znam u šta. Ili, da hoćemo da Šekspir bude laki mjuzikl – on će neminovno da te odvede u tragediju ako je on rešio da to bude tragedija. Kad god smo pokušavali da vršimo tu vrstu nasilja, uvek smo se loše proveli, uvek smo se slupali, i nikako nismo uspeli da se iskobeljamo. Najbolje je uvek bilo da se naslonimo na pisca ako je dobar, jer on će nas odvesti tamo gde hoćemo, i samo nemojmo da mu mnogo smetamo.
I ovaj jeste dobar dramatičar.
Ovaj jeste odličan, matematičar, neverovatan dasa. Sve replike za koje odmah kažem: ja ću ovo da štrihujem, ovo mi je bez veze, ovo mi ne treba – desi se, posle sledeće probe – e, ovo moramo da vratimo. Zašto? Hiljadu i jednu liniju je imao u glavi taj dasa. To uopšte nije šala. Tako da treba biti pažljiv.
Kako onda radite Fejdoa?
Sve je manje-više napisano i vrlo je striktno, nema viška koraka. Mi pokušavamo da „uštinemo“, da bismo mogli da budemo u lepom vremenu, a da ne moramo držati ljuti tempo koji ne može da se prati. Ali je teško išta izbaciti jer, šta god izbaciš, poruši ti se kućica. Fejdo je pisao skoro arhitektnoski. Svi su šrafovi tu, svi su stubovi tu, a kad pomisliš: pa čemu ovaj stub služi, višak je, makneš ga i sruši ti se cela kuća. Sve ima neki (unutrašnji) razlog zašto se dešava.
Pretpostavka je da je Fejdo u svojoj glavi prošao sve moguće verzije i da je imao razlog zašto se odlučio za baš ovu verziju, koju je napisao.
Na prvoj probi mi je delovalo da si uhvatio vetar: ovaj lik sam ja.
Dobro, mnogo mi je lakše da sebe doživim kao neuspelog švalera, nego kao zastavnika koji hoće da otruje svog gospodara. Mislim da je vodvilj žanr za koji imam lepe pripreme, a to je ta lakoća i brzina. To jesu moje i mane i vrline.
Dakle, to što sam videla na prvoj probi traje nadalje?
Nije, mi probamo. Boris je istraživač, on nema kalup u koji pokušava da ugura Fejdoa, nego pokušavamo da ga radimo, da nam se on javi iz sveg znanja koje sad imamo. Bilo je faza kada smo probali ovo i ono, ali znaš kako je to super u pozorištu kad svi vide da ne ide. Sufler, dekorateri provaljuju da nije dobro. Ne moraš ni da ih pitaš. Nekako, svi u sobi znamo – ne valja. Isto kao što, drugi put, svi znamo evo, sad su uboli – tačno se vidi da smo na dobrom tragu. Za mene je najstrašnije u pozorištu kad uvežbavamo grešku, vidimo da ne valja, a vežbamo tu stvar. E, to je već nasilje nad mojim organizmom.
Dobra ste ekipa?
Dobri smo. Dosta je lagano i veselo. I Gagi (Dragan Jovanović) je tu, on igra mucavca Matjea. Tek to će da bude sumanuto. Drago mi je da nas dvojica ponovo igramo zajedno. Igrali smo poslednji put zajedno Kandida (premijera 2008).
Nameće se poređenje dva Fejdoa u JDP-u (iako ih je bilo još), Buba u uhu i Hotel „Slobodan promet“. Kako gledaš na činjenicu da si u ulozi sličnoj onoj koju je igrao Nikola Simić?
Nikola Simić je vrlo specifičan glumac (jako mi je teško da kažem bio. Još uvek možemo da ga vidimo, kao da je još uvek sa nama). On je igrač poznat po brzini, što je odlično za vodvilj. Buba u uhu je doživela i svoju renesansu, pa je postala uvežbani kalambur, pa se vraćala, doživljavala ovo i ono. Ali mislim da je vrlo teško da se sad poredimo s njom. To je bilo drugo vreme i oni su to igrali rekordno, koliko beše, petsto godina.
Četrdeset tri…
To je izašlo pre nego što sam se rodio. Mi ne možemo da se poredimo i ne bih voleo da se poredimo. Ne bi bilo pošteno i mislim da su nam nulte šanse da mi „nadgornjavamo“ Bubu u uhu. Ovo će da bude druga generacija i odlično je da taj Fejdo „izbija“. I kad se pitamo: zašto vodvilj danas, da li nam to treba, kakve to veze ima s nama, neverovatno je koliko ima veze. Ima nekog moraliteta u celom komadu, nečeg smešnog, a opet tragičnog – u želji likova da se maknu iz svojih malih života. Ima nečeg egzistencijalističkog, a ima i samo zabavnog, pozorišnog. U toj brzini – ima mnogo stvari koje Fejdoa čine vrlo zanimljivim. Ne možeš da kažeš: ovo neće niko da gleda, ni mi ne vidimo ništa u tome, nego baš obrnuto – što više kopamo, sve nam se više čini da je prava ideja raditi Fejdoa.
Zar nije Fejdo jedan poziv hajde da se igramo?
To svakako stoji, i što se mene tiče, meni je to dovoljno, hajde da se igramo. To je odličan početak svakog pozorišta. Pa će iz toga da ispadne neminovno neko ogledalo čoveka i ispašće katarza. Daće bog, pa ćemo tu i tamo da uhvatimo nešto. Mislim da čovek, šta god da gleda, neminovno vuče paralelu s današnjim vremenom. Neminovno gledaš iz svoje vremenske kapsule.
Pomenuo si moralitet koji postoji u samom komadu. Kakav je tvoj odnos prema njemu? Da li je to konzervativizam sa scene?
Nije. Ima nečeg neosuđujućeg u tome. Imam utisak da se Fejdo malo smeje tim likovima, ali i on je takav lik, nije odvojen. To su naše komšije, obični ljudi, nisu zlikovci. Oni žele da se izvuku iz kolotečine svojih života, da dožive romansu ili švaleraciju. E, tu počinje zaplet, pošto oni nisu ti romantični švaleri i tu nastaju razne peripetije. Baš zato što su dragi i dobri, što su nevešti, zato su i smešni.
Već mi je smešno…
Da su zli ljudi koji rade nešto zlo, a život ih kažnjava, mi se ne bismo smejali. Mi bismo osećali zadovoljstvo i pravdu da se njima desi tako nešto, a mi se smejemo zato što znamo da je to život. Kako sam danas užasno zgodan, vidi kako lepo hodam, i onda se oklizneš. Eto, to je Fejdo. Vidi kako mi se dopada ova devojka, ona se okrene – ono neki čovek. Nikako im se ne da prilika da nešto izvedu. I još nešto smo primetili u komadu: nikad neću poverovati u duhove, a dva čina kasnije – ljudi, video sam duhove. Sve te naše velike izjave, ozbiljnost, pozitura, želja da se prikažemo većim i pametnijim, zapravo su, kad gledaš sa strane – težak vodvilj. Teška smejurija. Život je često vodvilj.
Antrfile
TEŠKO JE RAZDVOJITI GLUMCA OD ČOVEKA
Čini mi se da je teško razdvojiti glumca od čoveka. Ne verujem u tezu da neko može biti dobar glumac, a loš čovek. Jer ako si loš čovek, onda ne uživaš sve kapacitete glume. Recimo, ako neko ne oseća empatiju prema drugima, kako će je osećati prema nekom liku? Kako ćeš da igraš nekog ko je slab? Primećujem ponekad bolest kod nekih kolega – njima su uloge produžetak njihovog ega i oni jako lepo i s radošću igraju kraljeve i pričneve, ali prosjake, kukavice i slabe ljude ne mogu da savladaju, jer, tobože, to nemaju u sebi. Mislim da tako propuštaš čitavu lepezu koju čovek nosi, a čovek ima i hrabrosti i kukavičluka, to je jedna ista stvar. Ima ljubavi, ima mržnje, ima nerazumevanja drugih, ima nerazumevanja sebe, ima čista glupost, esencijalna… Kad čovek razume sve, i razume sebe (kad je sa sobom koliko-toliko dogovorio neke stvari), može u punom kapacitetu da se bavi glumom, razume likove i njihove nijanse i onda da razume partnera s kojim igra, zna šta bi njemu prijalo, i kako njemu da podigne loptu da on smečuje, kako da ga nagovoriš da budete prijatelji. Ako nisi spreman da čuješ druge, budeš s njima, u njima tražiš inspiraciju i radost, onda pozorište nije mesto za tebe.