Nadam se da mi nagrade neće koristiti da njima krckam orahe
Toliko sam se generacijski prepoznavala u nekim rečenicama Ivanova da me je to čak uplašilo – kaže Nada Šargin, laureat nekoliko priznanja od početka sezone
Posle Gorkog, Brehta, Ace Popovića, Šilera… Nadu Šargin, prvakinju ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, premijerno smo gledali u novom kompleksnom čitanju Čehovljevog Ivanova na matičnoj sceni njenog teatra. U međuvremenu u svojoj biografiji upisala je nagradu za najbolju glumicu za lik Elizabete u predstavi Marija Stjuart na 24. festivalu „Vršačka pozorišna jesen“, zatim Ardaliona za najbolju žensku ulogu za tumačenje, takođe, Elizabete, kao i Zore Šišarke u komadu Bela kafa na 21. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, a ovenčana je i Nagradom „Raša Plaović“.
Nagrade vas sustižu u nizu.
Od kada sam zagazila u glumačke vode imala sam sreću sa nagradama. Više puta do sad mi se dešavalo da dobijam nagrade u nizu. Sada se već i kolege šale na moj račun u smislu: baš te hoće nagrade. Znače mi, naravno, jer su one potvrda truda i vrednog rada. Startovala sam kao i mnogi glumci sa mnogo problema u glumačkom izrazu, neznanja, strahova… Još kada sam upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu bilo mi je jasno da to nije ni početak ni kraj rada nego da ću uvek morati da radim na sebi. Bila sam svesna svih svojih nedostataka i mana na kojima može i treba da se radi i ja to volim da činim. Mislim da su moje nagrade potvrda da nisam ostala na jednom nivou nego da hoću da rastem i dodatno istražujem i svoje i tuđe. Jednostavno, da preispitujem sebe. Međutim, nadam se da mi nagrade neće u budućnosti koristiti samo da njima krckam orahe nego da će se važiti i za neku bolju penziju, ako ne zvučim sad već presmešno…
Šta nas u Čehovljevom dijalogu, replici podseća na stvarnost? Zašto mu se uvek vraćamo kao nasušnoj potrebi, budući da rediteljka Tanja Mandić Rigonat tvrdi da je on pisac egzistencijalnog očaja, odnosno pesnik beznađa?
Ivanov je danas vrlo aktuelan. Toliko ljudi i iz predstave i sa strane je reklo da se baš našlo u liku Nikolaja Aleksejeviča Ivanova. Čitala sam, naravno, Ivanova pre mnogo godina, ipak sada mi je privatno došao u pravom trenutku i spasao me. Kako kaže Milena Marković: „Književnost može da spasi život.“ Da vidimo da je nekome gore ili isto kao tebi. Ne kažem da imam privatnih problema kao Ivanov, ali sam ga veoma dobro razumela. Njegovu muku, pogubljenost… Ivanov se i nasmeje kada mu kažu da ga je upropastila sredina. Nije zapravo samo sredina nego si se i ti prepustio beznađima u sebi, mada okruženje može da uguši pojedinca. Radila sam lik Ane Petrovne, ali sam sve vreme razmišljala o Ivanovu. Ivanov me je inspirisao za rad na mom liku – oboje je ubilo osećanje krivice a da ne znaju ni sami zašto. Toliko sam se generacijski prepoznavala u nekim njegovim rečenicama da me je to čak uplašilo. Zato mi je Ivanov došao u pravo vreme. Nikolaj Aleksejevič nije uspeo da se izvuče iz osećaja krivice zbog nekih svojih propalih ambicija, želja i obećanja. Mnogo je osećao, želeo, sanjao, hteo, radio, obećavao, a onda se strunio jer nije sve bilo kako je zamislio. Onda je počeo da prezire sebe, i što se više pitao šta mu je, a pitao je i sebe i druge, sve više je tonuo u samomržnju i besmisao. Sve to ničemu nije poslužilo sem njegovoj smrti, a nama služi da se zapitamo.
U protekle dve godine u mnogim inostranim pozorištima postavljan je upravo Ivanov: Pariz, London, Njujork, iako je ovaj ruski klasik napisan davne 1887. godine. Koje osećanje je ponovo izbacilo Ivanova na svetske scene?
Osećanje da se nalazimo na nekakvoj prekretnici, da će se nešto desiti… ne znam šta… možda osećaj da će umreti umetnost i svetli pojedinci pod pritiskom novca ili će se desiti još jedna socijalna revolucija. Umetnici Ivanova rade zbog umetnosti. Imaš velike ideale, snove, mnogo radiš, mnoog hoćeš, toliko toga natovariš na sebe… Na kraju mnogi ljudi kada uđu u tridesete-četrdesete godine, kako je i zapisano u Ivanovu, strune se i počinju da odustaju od svega u šta su verovali. Odustanu! Krenu linijom manjeg otpora da rade projekte koji nisu umetnički. Zašto? Zbog novca jer kao umetnici nisu dovoljno plaćeni. Mnoge umetnike danas vidite kako tonu. Već u četrdesetim su u krizi. U tim godinama susrećete velike umetnike koji imaju krizu identiteta, ličnosti. Da li su radili kako treba? Kako Ivanov kaže doktoru: „Izaberi da ti u životu sve bude prosečno, neka sve iza tebe bude što monotonije. Neka bude malograđanskije, sve neka bude osrednje, malograđansko. Nemojte jarke boje, velike ideje.“ Danas slušamo mnoge ljude koji kažu: e, trebalo je da uradim ovo ili ono, vidiš kako ovaj ima i kako je onaj prošao… To je ta kriza identiteta u četrdesetim godinama kada si zapravo najjači i najviše možeš, a ne možeš jer se umetnost ne ceni dovoljno.
Ivanova je Čehov pisao gluvih, osamdesetih godina 19. veka. Priča Ivanova nije opšte poznata kao recimo Hamleta ili Romea i Julije. Koliko je delikatno proniknuti u taj kompleksni Čehovljev svet i približiti ga publici danas?
Rediteljka Tanja Mandić Rigonat je uspela u svom poslu. Mislim da je dobro što je, naravno, zadržala dramsku liniju, ali u predstavi ima i melodramskog momenta koji je uvek publici primamljiv, a ima i humora. Čehov je velik zato što priča o ljudima i stvarima među ljudima koje su u svim vremenima iste, a i svako vreme ima svog Ivanova. Možda Ivanov pre tri-četiri decenije, odnosno u vreme komunizma, nije bio toliko zanimljiv, jer su ljudi pristojno živeli. Nije bilo tih velikih finansijskih krahova. Umetnost je cvetala, ali je u ovim kriznim vremenima Ivanov i te kako aktuealan.
„Cveće se obnavlja svakog proleća, a radost: ne.“ Vaša nova scenska heroina je unesrećena, eterična Ana Petrovna, žena Nikolaja Aleksejeviča, rođena Sara Abramson. Prate je bolest, ljubav, ljubomora, smrt, čamotinja života… Koliko je na sceni zahtevno nijansirati taj lik a da ne upadnete u zamku?
Bilo je teško. Povodila sam se za onim što Čehov piše o njoj. Recimo da ona tako bolesna izađe na prozor gde duva i u vreme kada treba da je u postelji, i kaže mužu: „Hajde da se valjamo po senu.“ A ja sam se kao dete valjala po senu i znam da tu ima mnogo prašine. Znači da Ana Petrovna jeste divna i neobična žena, ali je i nerazumna. Iako zna da je bolesna, Ana odbija da je gledaju kao bolesnika. Shvatila sam zapravo da je ona povišena osoba i da stalno radi nerazumne stvari. Ne samo da bi povratila muževljevu ljubav već i vreme kada je sve bilo lepo, kada je bila zdrava i kada je on nju strasno voleo. Ona stalno žudi za zanosom i pokušava da ga oživi da bude kakav je bio pre. I Ivanov izgovara nekoliko replika o njoj, u smislu da je Ana zapravo pojačana i strastvena, ipak je to žena koja je odbacila sve zbog ljubavi i jednog čoveka. Od toga sam i pošla u građenju lika. Nisam htela da je smirujem, već da joj dajem energije. To me je inspirisalo, a i rediteljka je želela da Ana Petrovna bude življa od svih ostalih Čehovljevih likova. Pravili smo je, zapravo, da ne bude samo melanholična već žena koja gine zbog ljubavi.
„Ima ljudi koji su možda i gori od mene, ali su srećni i ništa ne plaćaju za svoju sreću. A ja sam za sve plaćala, apsolutno za sve.“ Ko su Ane Petrovne naših dana?
Ane Petrovne ima i u muškarcima i u ženama. To su osobe koje gutaju u sebi, koje se razboljevaju zbog osećaja krivice, zbog preosetljivosti. Ima, kako sama Ana kaže, mnogo ljudi koji su grozniji od nje, ali ništa ne plaćaju za to. Mnoge vođe nacističkih logora su recimo doživele i po 90 godina… Ima i ljudi kod kojih organizam reaguje tako da ih emocije razore i da se razbole. U ovom slučaju kako je Ivanovljeva ljubav počela da jenjava, tako je Ana počela da se razboljeva, jer ona je ipak ostavila oca i majku koji više nisu hteli da čuju za nju. Napustila je zbog Ivanova čak i veru. Mislim da je nju pojeo osećaj krivice iako je igram tako da ona to ne želi da prizna ni sebi ni drugima. Mislim da je ona sebe izjela. I zbog roditelja jer ih je napustila, a pogotovo zbog velike ljubavi koju gubi, a nije joj jasno zašto. To je jednostavno život bez ljubavi, koji ju je odveo u bolest i smrt jer ona, sigurna sam, bez te ljubavi i zanosa ne bi ni umela da živi.
„U reci vremena sve izgleda sitno. Sve osim života. Zato mi oprosti.“ Neposredno posle Ane Petrovne uhvatili ste se ukoštac sa još jednom kompleksnom junakinjom: Elektrom po delu Danila Kisa. Zašto je ovo vreme za Elektru? Danilo Kiš je svojevremeno sugerisao da u ovu igru treba uneti punu meru surovosti. Šta biste vi, iščitavajuči ovo delo, zapisali u svojim fusnotama?
Prvo, desilo se da su se ove dve predstave prespojila, a trebalo je da bude otprilike godinu dana razlike između njih. Elektra je aktuelna zbog tog pitanja osvete. Koliko je besmislena i koliko se negde mora stati. Neko mora da stane. Ko će da stane? Ne znam, Elektra neće jer je takav karakter, nju sile mraka, bola, gneva užasno vuku u taj surovi zločin, odnosno osvetu –to za nju nije zločin. Da se osveti posle čega ostaje potpuno prazna, besmislena u životu. Ne radimo Elektru tako što se vezujemo za dnevno politički život, ali novine danas ne mogu ni da pogledam zbog količine krvavih vesti o kojima izveštavaju. Bukvalno se, kao u Elektri, poteže sekira svaki čas. Svakih mesec-dva vidite da je neko nekome sekirom presudio. Zašto? Kako do toga dolazi? Ko je tu koga maltretirao? Kakav je to gnev, bol? Šta se desi da čovek tako nešto uradi svom bližnjem?… Bavimo se svim tim pitanjima. Naravno, u predstavi se to ne vidi. Ne želimo na taj način da budemo aktuelni. Nas zanima čega ima u osveti, za čim ti to žudiš kada te na kraju te osvete ništa ne dočeka. Nas zanima kakav ćeš ti posle toga biti: prazan i mrtav na kraju krajeva, iako si živ.
„Svakom ulogom učim o sebi, kopam i po svetlu i po mraku.“ Kakvu vam je zapitanost posle ruske, Čehovljeve poetike doneo rad na antičkoj junakinji Elektri? Koja zajednička nit spaja, odnosno razdvaja ove likove s obzirom na vreme, okolnosti, trenutak življenja?
Ivanov mi je privatno doneo misao da ne treba da stavljam previše džakova na svoja leđa. Da ću se u suprotnom struniti. Da moram sebe da pogledam u ogledalu realno. Da se preispitam sama u sebi, da su snovi i ideali divni, ali da treba odmeriti svoje snage. Često ne umem to da uradim. I to se može zvati umetničkim zanosom, ili bilo kako, ali u određenom momentu više nemate odgovornost samo prema sebi već i prema nekome drugom. Slažem se da i sredina utiče na to koliko tvoji ideali mogu biti živi, a ova naša sredina je u duhovnoj krizi. Negde u mom mikrosvetu nemam takve boli i gnev kao Elektra da bih nekome na taj način presudila, a posebno ne majci, ali svako od nas ima pojedine odnose u životu koji možda jesu ili nisu bliski, koji ih bole, opterećuje. Radom na Elektri sam potvrdila razmišljanje da je svaka osveta u bilo kom smislu besmislena i da definitivno dovodi do praznine i gubitka duha.
Poslednjih sezona sustizale su vas i druge, podjednako scenski snažne, upečatljive heroine: Elizabeta, engleska kraljica „pod sumnjom“ u drami Marija Stjuart čija vladarska moć raste: gipko i stalno. Ali i Brehtova žilava, samoživa Ivet Potje u drami Majka Hrabrost. Obe su vam donele brojne nagrade… Da li je uvek dobar tekst ključ za dobru predstavu?
Nije. Moraju da se poklope razne stvari. Mora da bude ispred vas i reditelj sa dobrim konceptom, partneri da rade za istu stvar, ekipa…. Može sve da bude genijalno i tekst i reditelj i ansambl i koncept, ali treba imati i sreće. Važno je da se ljudi razumeju, da ima hemije i da se poklopi vreme da bas svi u tom trenutku imaju nešto da kažu na odredjenu temu, pametno da kažu.
Drama Marija Stjuart progovara o slobodi duše koja čoveku daje snagu da se izdigne iznad krhkosti tela. Šta je u fokusu vašeg istraživanja u susretu sa istorijskim junakinjama, u ovom slučaju engleskom kraljicom Elizabetom?
Psihologija i karakter kraljice koja je sa tri godine proglašena kopiletom kada joj je otac i majku izveo na giljotinu, koju je stric pokušao da siluje. Neki tvrde da je to uradio kada je bila devojčurak, a ujedno je želeo da joj napravi dete kako bi se domogao prestola. Kraljice koju je sestra Meri htela da ubije, ali je Elizabeta uspela da izmoli poštedu. Reč je o osobi na koju su stalno spremani i pokušavani atentati, osobi koja ima gene Ane Bolen, Henrija Sedmog i Henrija Osmog, koja je poznavala umetnost i ulagala u nju, u čije je vreme stvorena tajna služba. Žene ekstravagantne, anksiozne koja je po mnogima napravila od Engleske ono što je danas… pa i od sveta… Osobe koja je spremna u svim trenucima da sebe spase, a i da pokori druge.
U toj lepezi scenskih junakinja nekako na drugu stranu izdvajate Zoru Šišarku u Beloj kafi Aleksandra Popovića. Ona vas, tvrdite, leči, jer je zabavna, drugačija, puna ljubavi, topline. Često citirate Popovićevu rečenicu: „Znamo li ko smo.“ Zašto?
Zora je puna života i ljubavi prema životu, ima ona mana oho-ho, ali je zabavna i pokušala sam da je malo zakrivim, no nije išlo, a onda mi je Popovićeva ćerka rekla da ni ne pokušavam jer je njen otac obožavao takve žene. Često se pitam: znamo li ko smo, jer dosta mi pričamo o drugima, zameramo, proglašavamo sebe nečijim žrtvama a da sebe nismo baš najbolje prostudirali. Ne kažem da nam je lako, jer nije, ali mora mnogo da se radi da bi se nekud stiglo, suštinski stiglo.
Koliko danas ima umetničarenja, pretencioznosti, neukusa, banalnosti, podilaženja publici u pozorištu, odnosno na filmu?
Ima, ali meni, budući da mnogo radim, sve izgleda svetlije. Ima ljudi koji ne rade toliko, pa im sve deluje dosta mračno. Moguće da ja na te stvari gledam iz svog ugla. Čini mi se da smo sa ovom novijom generacijom pozorišnih reditelja, od kojih mnogi rade i više od deset godina, kao Boris Liješević npr., dobili malo svežiji izraz. Drugačija je atmosfera, drugačije su predstave i to mi se dopada. Ne kažem da ono pre nije valjalo, jer jeste, ali svežina je uvek dobrodošla. Meni umetnosti nikada nije dosta, i mislim da nije neki veliki problem podilaženje publici, ali uvek može i manje…
Antrfile
Nada Sargin
Antrfile
Jednoglasnom odlukom žirija Nadа Šargin je ovogodišnja dobitnica Nagrade „Raša Plaović“, priznanja koje Narodno pozorište u Beogradu dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama, u sezoni 2015/2016. Nagrada joj je pripala za ulogu Kraljice Elizabete u predstavi Marija Stjuart, po tekstu Fridriha Šilera, u režiji Miloša Lolića.
„Već prvom ulogom u matičnoj kući, a to je bila Zorka u predstavi Mileva Ajnštajn, Nada Šargin je pokazala čudesan dar i istinsku predanost glumi.
Svi naredni umetnički izazovi vodili su je dalje i više. Izdvojićemo: Uršulu u Ribarskim svađama, Ninu u Galebu, Agafju u Ženidbi, Natašu u Na dnu, Šarlotu u Višnjiku, Rosauru u Život je san, Ivetu u predstavi Majka Hrabrost i njena deca, Zoru Šišarku u Beloj kafi i svakako kraljicu svih dosadašnjih uloga – Elizabetu Tjudor. Očit je nesvakidašnji stvaralački napor Nade Šargin u ovoj ulozi jer se bez njega ovako zahtevan i kompleksan lik ne bi ni mogao ostvariti…“, piše u obrazloženju žirija.
Pošto je zahvalila na ukazanoj počasti, Nada Šargin je naglasila: „Raša Plaović je bio glumac koji je bio obrazovan, razuman i vaspitan. Plaović je bio veoma strog čovek prema sebi i drugima. Vodila ga je umetnička savest. Bio je dostojanstven glumac, koji je voleo i gajio srpski jezik i negovao uzvišeni govor ne samo na sceni nego i van nje. Bio je istraživač i uneo je u svoje vreme mnogo novina za glumački izraz. Svoje iskustvo i zanat delio je sa Ljubom Tadićem, Petrom Banićevićem, a za sebe je uvek govorio da će do kraja života ostati učenik pozorišta.“