TE 1976. KADA SAM ROĐEN, LJUBINKA BOBIĆ JE DOBILA „ZLATNOG ĆURANA“
Milica Kosović Morao sam da pronađem formu kako da upakujem Aleksu da bude komičan jer mislim da suštinski njegova pojava danas nikome nije smešna. Meni su svi ljudi koji se više bave tuđim životima no svojim – Alekse. Ako pogledate na koji način pojedinci provode svakodnevicu, svoje živote, videćete da se više bave tuđim životima, špijuniranjem… – kaže Miloš Đorđević
Dramski umetnik Miloš Đorđević dobitnik je bijenalne nagrade „Ljubinka Bobić“ za 2017. godinu, priznanja koje UDUS dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje u oblasti komedije. Đorđević je šesti laureat ovog staleškog priznanja, a nagrađen je za ulogu Alekse Žunjića u Nušićevom „Sumnjivom licu“, u režiji Andraša Urbana i produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu i lik Rubeole u predstavi „Udaj se muški“ Dunje Petrović, u režiji Marije Lipkovski i produkciji organizacije ISPAD. Vredno priznanje uručeno je aktuelnom dobitniku 10. novembra 2018, posle izvođenja „Sumnjivog lica“na Sceni „Raša Plaović“. U konkurenciji za nagradu bila su glumačka ostvarenja premijerno izvedena u Srbiji od 1. septembra 2015. do 31. avgusta 2017. godine. Petočlani žiri radio je u sastavu: Olga Odanović, predsednica, Rada Đuričin, Dušanka Glid Stojanović, Goran Jevtić i Irfan Mensur, a razmatrao je 13 nominovanih glumačkih ostvarenja. Odluku da Đorđeviću dodeli „Ljubinku Bobić“ doneo je većinom glasova.
„Ljubinka Bobić“ je zapravo ženska nagrada u muškom svetu. Koliku radost vam je „Lјubinka“ pričinila, koliko vas obavezala? „Ljubinka“ mi je pričinila ogromnu radost s obzirom na to da je jedna od najvećih nagrada za komediju kod nas. Dodatno me je obradovala jer nosi ime koleginice iz kuće, pronašao sam tim povodom i zanimljiv podatak. Te 1976. godine kada sam rođen, naša heroina Ljubinka Bobić je dobila „Zlatnog ćurana“. Zato volim da kažem da ništa nije slučajno, sve ima svoje zakonitosti. O dramskoj snazi Ljubinke Bobić slušao sam još na fakultetu, učio sam o njoj na predmetu Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Slušali smo i gledali neke njene video-snimke. Tada sam bio iznenađen njenim savremenim scenskim izrazom. Gledajući ponovo te snimke, pomislio sam: pa ova nagrada potpuno pripada meni, jer imamo sličan način igre. Igra Ljubinke Bobić je zaista bila savremena, duhovita i hrabra. Nosila je sve ono što piše i u statutu ove nagrade, što meni i te kako imponuje. Kada se bavite u većoj meri komedijom, neprestano se u vama budi nesigurnost. Prozivaju vas i vi se, hteli to ili ne, često preispitujete da li ste na pravom putu. Ovakve nagrade koje dolaze od mojih kolega potvrđenih komičara ipak mi govore da sam na dobrom putu.„LjubinaBobić“ mi imponuje zato što je velika, značajna nagrada jer nosi ime koje samo po sebi ima specifičnu težinu. A da obavezuje, to je svakako dodatna komponenta, daje mi sigurnost da mogu da se uhvatim ukoštac s novim glumačkim izazovima.
Nušićeve replike iz „Sumnjivog lica“ odavno su ušle u narod. Kakav odjek imaju danas? Zašto mu se uvek vraćamo kao nasušnoj potrebi? Ima li ovo društvo snagu, želju da se menja? Nisam siguran da naše društvo ima snage za promene. Možda mi imamo želju da se menjamo, ali o tom pitanju ništa ne činimo. Nekako kao da nas ne samo Nušić već i drugi naši velikani iz različitih oblasti stalno podstiču da idemo dalje. Mi ih kao slušamo, uvažavamo, ali niko praktično ništa ne čini da njihove reči sprovede u delo.
Koliko je delikatno kroz ovaj antologijski komad progovoriti o sadašnjem trenutku? Kojim vremenom putuje vaš Aleksa Žunjić? Moj Aleksa Žunjić svakako putuje drugačijim, zanimljivim i karakterističnim putem imajući u vidu da je ovu predstavu režirao Andraš Urban, koji nije klasičan reditelj i čiji je pristup radu u pozorištu malo drugačiji. Samim tim je i ovo čitanje „Sumnjivog lica“ bilo apsolutno današnje i savremeno, ono govori o aktuelnom trenutku. A ovaj moj Aleksa je, bojim se da kažem, čovek, pojedinac kakvih danas ima i te kako. Živimo u svetu prepunom dvojnika Alekse Žunjića. Raznih Aleksa!!! Živimo u vremenu u kojem se toliko ljudi bavi sudbinama i svakodnevicom drugih ljudi. Svako od nas u svakom trenutku može na deset prstiju da nabroji koliko Aleksa zna. Morao sam da pronađem formu kako da upakujem Aleksu da bude komičan jer mislim da suštinski njegova pojava danas nikome nije smešna. Meni su svi ljudi koji se više bave tuđim životima no svojim – Alekse. Ako pogledate na koji način pojedinci provode svakodnevicu, svoje živote, videćete da se više bave tuđim životima, špijuniranjem. Kada slušate razgovor dvoje ljudi na ulici, čujete da oni razgovaraju o tuđim životima, o događajima iz komšiluka. Retko neko nekoga pita: kako si, šta ima novo kod tebe… Mnogo više je prisutno pitanje: da li si video kako su se oni sinoć posvađali… Strašno mi je što danas Alekse više nisu čudaci koji se pojave među nama pa se od njih sklanjamo, već su svuda oko nas.
Kako ste bojili, oblikovali Nušićevog Aleksu Žunjića, a kako Rubeolu? Koliko je delikatno u isto vreme nositi ova dva junaka u sebi. Gde se prepliću, gde beže jedan od drugog? I Aleksa i Rubeola su sastavni deo mene. Sve svoje likove, posebno komičnog karaktera, tražim u sebi. Ipak obojica su različiti i suštinski, zato što je Nušićev Aleksa mnogo dalji od realnosti i mnogo je sredina u kojima se nalazi. Njegova funkcija je luđa i u komadu i u čitanju Andraša Urbana. Zato su i glumačka sredstva intenzivnija, drugačija. Bilo je zanimljivo tražiti ih, i pronaći odgovor kako bio on danas funkcionisao u okruženju u kom se nalazi. Rubeola je prizemniji, bliži realnosti, tužniji, ali na neki životni, iskren način. On želi da, trudeći se da obavlja svoj posao najbolje što može u saradnji sa svojom majkom, dođe do životnog uspeha. Kao glumac štitim i branim njegove stavove jer oni jesu životni, iskreni i normalni. Međutim, Aleksa Žunjić nije neko iza koga bih privatno kao Miloš Đorđević mogao da stanem, iako ga kao glumac branim na sceni. Rubeolu bih i ovako mogao da odbranim. Obojica su ono što najviše volim u pozorištu, zbog čega se i bavim komedijom – bistri, jasni, krajnost, nose u sebi dovoljno patologije. Uvek sam govorio da ne volim da igram u smislu: izađi na scenu, budi normalan i jak čovek. Nikada me nije uzbuđivalo normalno na sceni ma koliko čudno zvučalo.
Živite s mnogim likovima, negujete ih u sebi, čuvate od zaborava. Ipak, da li je gluma i jedno veliko čekanje? Jeste čekanje, ali kako sam u srednjim godinama, sa iskustvom sam shvatio da nije samo gluma čekanje. Budući da sam i roditelj i suprug i prijatelj, rođak ... stalno ste na nekim stanicama, negde kasnite, nekad vam prevoz stigne na vreme, ali stalno nešto čekate. I lepo vam je što čekate. Neki put se zabrinem kada nemam šta da čekam.
Iza nas su burni događaji u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kojim putem ide nacionalni teatar? Nadam se da će naše pozorište konačno krenuti pravim putem. Da možemo svi mi koji smo njegovi članovi da stanemo iza imena ove kuće, poštujući sve one koji su tu bili pre nas i one koji će kasnije doći. Verujem da će se u nacionalni teatar vratiti ono što se odavno izgubilo i zbog čega smo i dospeli u ovu situaciju, a to je da je predstava ono zbog čega ova kuća postoji. Ušli smo u fazu kada je u ovoj kući sve postalo važnije od predstave. Sve je važnije od umetnika, kao da dolazimo da služimo nečem sporednom, a ne boginji Taliji i Kući. Moraju umetnička ostvarenja da postanu prioritet. Antrfile Nagrada „Ljubinka Bobić“ ustanovljena je 2005. godine u znak sećanja na znamenitu glumicu, a dosadašnji laureati su: Jelisaveta Seka Sablić, Anita Mančić, Daniel Sič, Goran Jevtić i Olga Odanović. Priznanje se sastoji od bronzane plakete s likom Ljubinke Bobić (rad akademskog vajara Marine Nićiforović), unikatne diplome na pergamentu (rad akademskog slikara i scenografa Geroslava Zarića) i novčanog iznosa. Dodelu Nagrade „Ljubinka Bobić“ pomažu Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.
NAGRADA „LJUBINKA BOBIĆ“ za 2017. MILOŠU ĐORĐEVIĆU OBRAZLOŽENJE ODLUKE ŽIRIJA
Miloš Đorđević je glumac velike harizme koji publiku naprosto isceljuje radošću. On to čini dve decenije predano, uporno, istrajno, strasno, dosledno, energično i nadasve nadahnuto.
Ljubinka Bobić – diva ratnog siromaštva. Kraljica bez krune ... i carica bez zlata. Najveća inspiracija u vremenu u kome živimo i mi danas ... gde su nakinđureni samo prostaci. Srećno zaljubljena u pozorište, sa mnogo puta slomljenim srcem. Ali publika hronično bezmerno zaljubljena u nju. U njenu infantilnu dubinu i preozbiljnu ludoriju.
Nagrada „Ljubinka Bobić“ je jedno od najvećih priznanja koja greju sve one ohlađene delove duše ... pogotovo u ovom trenutku kada obeležavamo 150 godina nacionalnog teatra, u kome je Ljubinka Bobić ostavila svoj duh.
Miloš Đorđević je Ljubinkin mili dečko, prepun slobodne mašte i hrabre ekspresivne umetnosti. Izvrnute radosti i naopačke nasađene tuge ... koja narod koji gleda predstavu diže iz sedišta ili ga goni da nepoznatom gledaocu pored sebe saopštava svoje razloge što se neobuzdano smeje.
E to je ono pozorište koje publika obožava. Da izađe iscrpljena od smeha, a zatim upitana kako taj čovek sa tolikom lakoćom to čini. Čini njegov talenat i rad i zabrinutost za smisao ... i dugogodišnje dometno tumaranje po lavirintima koje umetnost glume iziskuje i insistira.
Komedija počiva na poznavanju mračnije strane ljudskog duha. Pa upravo suprotno rasvetli slučaj i edukuje publiku da se nasmeje sopstvenim zabludama o moralu, ljubavi ... i svim onim pitanjima koje velika dramska literatura poklanja i onima koji su na sceni i onima koji su u gledalištu.
