HUMOR, TRADICIJA I NOVE ESTETIKE Institucionalna pozorišta moraju da budu ekspeditivnija, kao i da preuzimaju više inicijative kada je u pitanju dolaženje do neke nove, nestandardne publike – kaže Minja Bogavac, čelnik Šabačkog pozorišta
Milica Kosović
Dramska autorka, pozorišna umetnica, rediteljka i pesnikinja Milena Minja Bogavac ove jeseni došla je na čelo Šabačkog pozorišta posle uspeha na poslednjem Sterijinom pozorju s komadom „Jami distrikt“. Još u vreme studija na FDU u Beogradu skrenula je na sebe pažnju smelim dramskim iskorakom. Iza nje su brojni dramski tekstovi: „Dragi tata“, „Crvena“, Bajka o elektricitetu“, „Pipi Dugočarapić“, „Pola-pola“... U svoju biografiju upisala je i nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo, „Josip Kulundžić“ za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“, dve godišnje nagrade Malog pozorišta „Duško Radović“, nagradu „Anđelka Mihić“ za umetničko delo koje se koristi feminističkim teorijama itd. Od 2001. radi u organizaciji Bitefa, a od 2016. članica je Upravnog odbora Bitef festivala.
Vaše predstave se nisu mnogo igrale u Šapcu. Da li vas je iznenadio poziv da dođete na čelo tamošnjeg pozorišta? Poziv iz Šapca doživela sam kao iznenađenje decenije! Do pre samo šest meseci jedva sam znala gde se ovaj grad nalazi i u njemu mi je jedino bilo poznato upravo pozorište… Pre više od deset godina tu sam radila predstavu sa rediteljkom Bojanom Lazić. Posle toga sam dolazila samo nekoliko puta, na predstave i na sastanke Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, sa kojom sam sarađivala kao selektorka Festivala „Joakim Vujić“. Nekom neshvatljivom igrom slučaja, moje predstave nisu čak ni gostovale u ovom gradu… Da mi je početkom ove godine neko rekao da ću živeti u Šapcu i da će rad u Šabačkom pozorištu biti najveći izazov u mom dosadašnjem profesionalnom životu, ne samo da ne bih poverovala već bih tu osobu proglasila ludom. Ali eto... Život je ovde odstupio od principa aristotelovske dramaturgije i u julu se dogodio malo verovatan obrt. Em sam došla u Šabac, em sam i osmislila pozorišnu sezonu čija je vrednosna i idejna okosnica: lokalpatriotizam. Dakle, nisam samo odlučila da postanem Šapčanka, već i da razvijam lokalpatriotska osećanja, kako kod originalnih Šapčana, tako i kod sebe same.
Kakav je to spoj: Šabačko pozorište –Milena Bogavac? Kakav je to spoj, utvrdićemo tačno, do kraja sezone. Sada smo još na početku, a početak je, kao i svaki početak, izazovan. Kad sastavim spisak svega što smo dosad uradili, čini mi se da nismo počeli bez uspeha. Šabačko pozorište spada među teatre sa izrazito dugom tradicijom, što je činjenica dostojna svakog poštovanja. Ipak, i pored poštovanja koje gajim za istoriju ove institucije, u pozorišnom smislu nisam tradicionalistkinja. Svako ko prati moj rad zna da sam oduvek bila okrenuta inovativnim pristupima u izvođačkim umetnostima, savremenoj tematici i postmodernoj estetici… Idealno bi bilo kada bismo se, u ovom spoju, Šabačko pozorište i ja našli na pola puta. Tako da sačuvamo sve ono što je tradicionalno dobro, ali i da se otvorimo ka novim praksama, i u umetničkom, i u produkcionom smislu… Cilj mi je da, hvatanjem u korak sa savremenom pozorišnom praksom, unapredimo ugled i dostojanstvo tradiciji ove kuće. Veliki deo repertoarske politike koju sprovodim temelji se na snažnom povezivanju pozorišta i zajednice u kojoj ono nastaje, a moja dosadašnja saznanja o toj zajednici govore mi da bismo mogli dobro da se slažemo. Šapčani su skloni kontriranju, to jest preispitivanju dominantnih obrazaca mišljenja. To su izrazito vredni ljudi, veoma preduzimljivi, ali su i ljudi s mnogo duha. Gaje specifičan smisao za humor, u čijoj osnovi je satira, a skloni su i da se šale na sopstveni račun samo zato da bi posle mogli i na tuđi… Vole da se prave važni kad su u nečemu prvi, što govori da su, u suštini, skloni inovacijama. Vrlo su urbani: Šabac je više grad nego mnogi veći gradovi Srbije … a to su postigli tako što razumeju značaj kulture, u koju ulažu veći procenat svog budžeta nego ijedan grad u državi. Na kraju, tradicija ovog grada je izrazito slobodarska. Sve su to osobine koje beskrajno cenim… I zato mi se čini da ćemo biti dobar spoj. Bićemo gradsko pozorište, u pravom smislu te reči. Pozorište koje je grad i grad koji je pozorište!
U kakvom stanju ste zatekli pozorište? Šta će činiti okosnicu vaše repertoarske politike? Okosnice mog repertoara su: mladi, zajednica i društveni angažman. To su, ujedno, i stvari koje su ovom pozorištu nedostajale. Šabačko pozorište nikada nije bilo loše, o čemu svedoče brojni uspesi, kritike i nagrade na festivalima… Moji prethodnici, Zoran Karajić i Aleksandar Stanković, vodili su ovu instituciju odgovorno… Ipak, lagala bih vas kada bih rekla da nemam potrebu da promenim mnoge stvari u Šabačkom pozorištu. Dosad sam pretežno radila na nezavisnoj sceni i jedna vrsta komocije i inercije, kojima su institucionalna pozorišta sklona, s moje tačke gledišta čini se nedopustivom. Mislim da institucionalna pozorišta moraju da budu ekspeditivnija, kao i da preuzimaju više inicijative kada je u pitanju dolaženje do neke nove, nestandardne publike. To su pravci oko kojih se posebno trudimo.
Koje naslove ćemo gledati u vašem izboru? Nakon premijere predstave „Pretposlednji panda“ Dina Pešuta, u adaptaciji Marije Ratković i režiji Maksima Miloševića, očekuju nas „Novogodovštine“ šabačkog pisca Vladimira Simića, „Bela griva“ u režiji Irene Ristić i dečja predstava „Zašto zvezde ne padnu sa neba“ koju će raditi koreografkinja Jovana Rakić Kiselčić, u saradnji sa spisateljicom Tijanom Grumić. Sledi naša koprodukcija sa Sterijinim pozorjem, a u pitanju je praizvedba komada „Bacači prstiju“, za koji je Iva Brdar dobila nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na konkursu Pozorja. Ovu predstavu će režirati Bojan Đorđev, a kostim i scenu radiće Siniša Ilić i Maja Mirković – najpoznatija šabačka pozorišna umetnica. Budući da je Maja svoje prve kostime radila baš u Šabačkom pozorištu, nova premijera će za nas biti povod da organizujemo i retrospektivnu izložbu naše najznačajnije, savremene kostimografkinje. Nakon toga slede „Pisma iz Avganistana“ Branka Golubovića, humanitarnog radnika i muzičara, frontmena Goblina – najpoznatijeg šabačkog muzičkog sastava svih vremena. Ovo će biti mala produkcija, hibridna forma između koncerta i predstave. Tu je kraj ove sezone. U sledećoj produciramo praizvedbu komada „Šumadija“ Filipa Vujoševića, u režiji Maje Pelević i predstavu „Omladina bez boga“ u režiji Anje Suše. Ovo će biti Anjin povratak na lokalnu, pozorišnu scenu i to je predstava od koje mnogo očekujemo… Takođe, imaćemo prvu predstavu Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta, koji čine naši volonteri i volonterke. Ovaj klub smo oformili u avgustu, a njegovi članovi su mladi ljudi iz Šapca koji su od avgusta uključeni u sve naše aktivnosti. Planiramo i klasičnije naslove, ali ne bih da o tome govorim pre vremena.
