UMETNOST MORA DA BUDE KAO SEKIRA ZA SMRZNUTO MORE U NAMA
Olivera Milošević
Prvakinja nacionalnog teatra Dušanka Stojanović Glid ne prestaje da nas svakom novom ulogom opominje i oplemenjuje. Tako je i odnedavno sa Klitemnestrom u Elektri Danila Kiša koju je na Sceni „Raša Plaović“ režirala Iva Milošević. Duda je jedinstvena glumica – emotivna, srčana, smela i hrabra da glasno kaže ono o čemu drugi šapuću. Izuzetna moć transformacije, kvalitetan odabir uloga i njen nesvakidašnji pristup svrstava je u red naših najznačajnijih pozorišnih umetnica.
Klitemnestra se u tvom tumačenju tiho, bez buke i besa, susreće sa Elektrom i svojim zločinom, u drami o svireposti koja proizlazi iz trauma i gneva. Kako si razumela tu ženu i tu traumu?
Nije teško razumeti i osetiti tako veliko pesništvo Danila Kiša za koje prof. Mirjana Miočinović kaže da je najbolji proizvod pesničkog dara autora. Ta brutalna tema o otvorenoj mržnji, dugo spremanoj osveti i kratkoj egzekuciji otvara polje potpunog mraka u ljudskoj psihi.
Na tom nesvesnom i podsvesnom planu u kome se ovaj svečani mrak odvija otvorio se u pozorištu novi prostor za mene. Aveti traume kao večni svedoci su u našoj predstavi deca, to jest hor, koji na jedan ritualan način ponavlja reči što ovu tragediju čine zločinom sa predumišljajem.
Klitemnestru sam razumela ženski, roditeljski i ljudski. U starom svetu nema hrišćanstva. Tako da dok strasti i nadasve nagoni vladaju ljudima, praštanje i milosrđe pripadaju prorocima i njihovim najvećim autoritetima – bogovima koji ih gutaju kao žrtve.
A to znači…?
Kada bismo najjednostavnijim jezikom ispričali lanac ovih zločina, on bi ličio na bilo koji današnji masakr u okviru porodičnog, političkog ili socijalnog nasilja.
Dakle, muž Klitemnestrin Agamemnon zbog karijere žrtvuje najmlađu kćer Ifigeniju. Zatim iz tog pohoda dođe sa novom ženom Kasandrom u koju se smrtno zaljubio, potpuno deformisanog ega od uspeha i slave. Tako zaslepljen prevideo je, zaboravio i odbacio mogućnost da je slomio srce svojoj ženi Klitemnestri.
Ona ga sa svojim saučesnikom, novim ljubavnikom Egistom, u stanju rastrojstva ubije sekirom, a zatim otera svoju preostalu decu van zidova zamka kao svedoke njenog tadašnjeg ludila, mahnitosti i obesti. U međuvremenu postane usamljena, nesrećna, mračna, izolovana i oklevetana jer narod mnogo više mrzi žene tirana nego same tirane. Zapravo sve je u toj tragediji sasvim jednostavno.
Kod Danila Kiša u tragediji Elektra ljudska priroda prolazi kroz iskušenje osvete sa mnogo više kolebanja nego kod Euripida, motivi mržnje su mutniji, a čin osvete gotovo besmislen. Gledalac se na kraju pita čemu osveta?
Osveta ima mnoga svoja ruha… Iskušenje i kolebanje je kod sina Oresta, naslednika osećanja koja spadaju u prošlost, u sećanje i propuštene prilike za sreću. Velike drame i teme nas podsećaju da gledaoce treba da trgnemo, da njihovu podsvest pokrenemo da razumeju da život nije samo naš, da se život otima, da je život tajna i da niko ne zna kako će se okončati. Da naša dela nisu zasluga za dobar život, a nedela da uzimaju danak. Da je smrt uvek iznenađenje… A osveta je kao neka nezarasla rana… Kao operacija na otvorenom srcu, kao neka preživljena sramota i odbacivanje u kome živi uvređena duša. Kada se osveta dogodi, namire se računi. Pitanje za auditorijum i treba da bude da li je ovo besmisleno delo bilo neophodno. A zamislite da to proširimo na narode, na ratove, na vere.
Zašto Elektra nije u stanju da oprosti i razume kad od Klitemnestre dobije sve argumente da deluje suprotno?
Pa, ona je kao ekstremna žrtva veoma objektivna, a i samozvana. Njena zavisnost od očeve ljubavi, divljenja, obožavanja i ropskog odobravanja njegovih odluka Elektru stavlja u psihološke studije 20. veka, kao i Edipa. To je fatalna vezanost i seksualna žudnja za roditeljem suprotnog pola i samim tim prirodna mržnja prema roditelju istog. Tako da ona majku naprosto mora da ubije, da prekine permanentni trans samoodricanja, samomržnje, ljubomore, zavisti i mnogih mora koje je osećala. Zato ne može da oprosti. To je izvan moći bilo koje psihoterapije danas.
Antička drama je uvek surova, u vezi sa višim silama, sa sudbinom, bogovima i uvek u vezi sa strašnim zločinima. Uvek je to i uzvišena poezija. Koliko je ovo doba u stanju da razume toliku količinu arhaičnosti?
Pa, čini mi se da tu i nema posebne arhaičnosti. Velika dela su najčešće razumljiva ako se pametno izrežiraju i nadahnuto igraju. Nije teško ući u tu igru podsvesti koju bas gitara Vladimira Pejkovića, koji učestvuje u predstavi, tako snažno podstiče u nama glumcima. Ti zvuci jeze, sumnje, straha, tuge, zle kobi…
Ovoga puta tokom procesa rada otkrila sam da je umetnička trema koju sam imala radeći mnoštvo predstava najčešće imala poreklo u odgovornosti. To sam sada transponovala na publiku. Moja pojava dejstvuje tim mirom, tom hladnoćom, tom slabošću punom privida moći. I tom dramaturškom pozicijom na kraju komada… koja je, kako kažu, penal. Ali nisu svi penali ušli u gol. To deluje suludo, ali sam to osetila svim bićem prvi put u svom umetničkom životu. To je ta pažnja i tišina i svečanost koju tragedija mora da ima. Jer, kako kaže Kafka, „umetnost mora da bude kao sekira za smrznuto more u nama“.
„U reci vremena sve izgleda sitno: sve osim života“, kaže Klitemnestra. Ne implicira li to i potrebu praštanja, potrebu poštovanja života…
Pa šta mi znamo o životu? Mi samo imamo priliku da u pozorištu tvrdimo da ta dva sata širimo iluziju kroz dramsku literaturu da smo nadomak tog saznanja.
Klitemnestra pred samo umiranje kaže i: „Uprkos varljivom prividu kajanja i sumnje, ruše moju dušu. Pred velikom činjenicom smrti sva su ljudska dela varljiva i tašta.“
Paradoksalno je da najveće umetničke domete poslednjih godina postižeš u svojoj matičnoj kući – Narodnom pozorištu – koje je u permanentnoj krizi. Kako objašnjavaš taj paradoks?
Nemam objašnjenje… nekada se stvari događaju uprkos. Ni za jedno svoje ostvarenje poslednjih godina nisam dobila nikakvu naročitu satisfakciju od svog pozorišta, ni neko naročito priznanje. Takav je ovaj period, a kriza u Narodnom pozorištu? Nisam nikada u toj kući, u kojoj sam veoma dugo, doživela da je nema. Tako da je gotovo sigurno da će tako i ostati.
Konkursi za prvog čoveka nacionalnog teatra su propadali, v. d. stanje je dugo vladalo Narodnim pozorištem? Kakve su to igre oko najznačajnije nacionalne pozorišne institucije?
Igre bez granica dobrog ukusa. A sve se svodi na zakon. Razmišljam da možda Dušanov zakonik neko dopuni kako bismo dobili rešenje… Neverovatno je da to ne može da se reši jednom zauvek nekim novodonetim zakonom koje bi podržao Nacionalni savet za kulturu, SANU, sud… otkud znam ko bi sve trebalo, i sama država. Stvari su jednostavne, na tom mestu mora biti neko ko je nesporni autoritet.
Pisala si ministru kulture. Kojim povodom i kakav odgovor očekuješ?
Ministru sam pisala u svoje ime, ne kao deo ansambla. Pismo je u stilu, parafraziraću – da onima koji rade treba podići plate, dati satisfakciju ili vratiti ono što se nekada zvala varijabila, jer ne može 50 ljudi izdržavati 700 onih koji niti znaju, niti ih interesuju proizvodi i dometi kuće u kojoj rade. Očekujem neku reakciju. Jer na platnom spisku Narodnog pozorišta postoje ljudi koji ništa, ali pod milim bogom ništa nisu radili i uradili godinama. Za to vreme talentovani ljudi su bez posla na ulici.
S druge strane, Drama Narodnog pozorišta vredno radi. Poslednjih nekoliko sezona na scenu stižu izuzetna umetnička dela. To je još jedan paradoks?
I to je deo mog pisma ministru. Sve je posledica izbora reditelja i dramskih tema koje je Željko Hubač seriozno birao, opomenut onim što je godinama posmatrao kao dramaturg pozorišta, a to je niz loših i na brzinu donetih odluka, partijskih i rođačkih kompromisa i vraćanja usluga… Pa neka se to zove i naknadna pamet. Hubač je ostvario kontakte i realizovao autorske projekte – Mariju Stjuart Miloša Lolića, Rodoljupce Andraša Urbana, Ivanova Tanje Mandić, Belu kafu Neškovića, Elektru Ive Milošević. Upravo počinju probe Ričarda III u režiji Snežane Trišić, Carstvo mraka u režiji Igora Vuka Torbice, u toku su dogovori sa Jernejem Lorencijem. Svi ovi reditelji traže potentne glumce, mentalno emotivno i fizički spremne, pametne, obrazovane i obaveštene o pozorištu. Tako da svi sindikati, upravni odbori i sve napravljene greške sa zapošljavanjem na silu tu padaju u vodu. Sva njihova nastojanja tu deluju staromodno, to što ne dozvoljavaju goste, traže neke konvencionalne kompromise… Jer reditelji će, nema sumnje, i nadalje raditi sa tom grupom vrednih i ostvarenih koji godinama rade na sebi i koji su, uglavnom, u tim podelama. Njih zato treba izdvojiti i platiti. To još ministar treba da ima na umu.
Znam da je veoma teško kada neko vreme ne radi za tebe. To sam osetila na svojoj koži mnogo puta. I za vreme Ljubivoja Tadića i za vreme Bobe Đurovića… a Dejan Savić je valjda bio nedovoljno upućen, pa je Majka Hrabrost bila incident, a ja u naslovnoj ulozi… a i grad Pančevo je dao novac, pa im nije bilo preskupo.
Ono vreme – ne daj bože da se vrati. Tako da sam našem novom ministru napisala da bi ličnost upravnika morala biti pametna, dobra persona u svakom pogledu koja pozorište i voli i poznaje, ličnost velike erudicije, znanja stranih jezika, širokog duha i modernih shvatanja koji pored sebe s leve stane ima ekonomskog eksperta, a s desne strane probrane ansamble.
Šta novo pripremaš?
Izlazim na Konkurs ministarstva za savremeno stvaralaštvo sa svojim projektom – dramsko-muzičkim manifestom na Kolarcu, zove se Najbolje najgore vreme. To je omaž svim dramskim piscima koji su robovali po tamnicama i pisali drame koje se i danas izvode. Kompozitor je Irena Popović Dragović.
Klitemnestra kaže da je sve besmisleno u odnosu na život. U životu treba uživati. Šta te ispunjava i čini srećnom?
Mnoge stvari me čine srećnom… imam jednu dobru osobinu opažanja kada taj trenutak sreće uhvatim, kada me obuzme i kada ga ne puštam. To me čini posebno zadovoljnom i to što me u javnom poslu koji je pun i osude i divljenja uopšte ne dotiče niti jedno ni drugo. Volim što imam dobar instrument za meru a nije ni kantar ni libela… to je moja intuicija. To me čini vitalnom, vrednom, spremnom, srećnom. To primenjujem u pozorištu, na probama, dok čitam, pišem, kuvam, smejem se… jednostavno dok živim.