Vukica Strugar
NAŠI KULTURNI BRENDOVI SAMO SU POJEDINCI
Kulturna diplomatija je posebno važna za male zemlje i države koje su imale turbulentnu prošlost
Govoreći o tome koliko kultura utiče na oblikovanje slike jedne zemlje u svetu i na međunarodne odnose, dr Maja Vukadinović, kulturolog i docent na Akademiji lepih umetnosti i multimedija, podseća i ističe da je kulturni identitet bitan činilac sveukupnog identiteta zemlje.
„Zato je strateški pristup izgradnji dobrih kulturnih odnosa preduslov za uspešnu diplomatiju, a kultura i politika se na ovom polju prepliću. Često se kaže da je kulturna diplomatija sredstvo ’meke moći’, koja poprima sve veći značaj u doba novih tehnologija“, napominje Maja Vukadinović i dodaje: „pristupi oblikovanju slike, ali i ugleda, jedne zemlje posredstvom kulture zato su različiti. Preko nje se promovišu vrednosti koje društvo podržava i za koje se zalaže. Mogli bismo to da kažemo i ovako: pokažite koje su vaše najznačajnije kulturne institucije i stvaraoci, kakav je odnos države i celokupnog društva prema njima, pa ćemo vam reći ko ste.
Mudro postavljena i sprovedena kulturna diplomatija posebno je važna za male zemlje i države koje su imale turbulentnu prošlost kao što je Srbija. Prvenstveno malim zemljama nedostaje vidljivost i prepoznavanje globalne javnosti. Nedovoljno informacija, a posebno cirkulisanje informacija pogodnih za stvaranje predrasuda, može dugoročno da utiče na negativnu sliku jedne zemlje…“
Uočavate li primere dobre kulturne diplomatije neke zemlje, uprkos njenoj „nepopularnoj“ politici i položaju u svetu?
Stručnjaci koji su do sada pisali o kulturnoj diplomatiji obično navode primer Brazila i Kube, kao zemalja koje su posredstvom kulture unapredile svoj imidž, a donekle i poziciju u međunarodnim odnosima. S druge strane, imamo Azerbejdžan, koji se intenzivno bavi kulturnom diplomatijom tako što, uglavnom u drugim zemljama, podiže spomenike, parkove i fontane. Ipak, nema utiska da ih ostale zemlje zbog toga posebno respektuju, niti da je njihova kultura postala globalno prepoznatljiva. Nasuprot, Norveška i Švedska ulažu u kulturu u svojim zemljama, ali i u njenu promociju u svetu. Međutim, pošto se radi o malim državama, bez obzira koliko su njhovi kulturni proizvodi vredni, stiče se utisak da većina običnih građana ne zna dovoljno o njihovom stvaralaštvu, pogotovo savremenom. Suština je da bogate zemlje i uređena društva koje prepoznaju značaj kulture, nisu same dovoljno prepoznate jer je američka kultura, pre svega popularna, ono što većina običnih građana poznaje. Tu je i jezik veoma važan: mali jezici, jednostavno, teže dolaze do konzumenata. Ako pak govorimo o velikoj zemlji, jeziku i kulturnoj tradiciji kao što je slučaj s Rusijom – velika prepreka za afirmaciju njene kulture jeste odnos prema politici u globalnim okvirima. Ostala je jedino neupitna ruska klasika u svim oblastima.
Kakvu je ulogu odigrao Bitef u vreme svog nastanka i da li je danas uspeo da održi stečeni ugled proteklih decenija?
Bitef je sredinom šezdesetih, ali i kasnije, predstavljao verovatno jedan od najuspešnijih kulturnih simbola tadašnje Jugoslavije. Ovaj festival je bio i ostao dragocen most koji povezuje najnoviju pozorišnu produkciju sveta, naše umetnike i publiku. Mogućnost da gledaoci, ali i pozorišni stvaraoci, steknu uvid u najaktuelnije teatarske tokove posebno je bila važna na početku kada se saznavalo, otvorenih očiju otkrivalo i upijalo, razmenjivala iskustva…
Nimalo nije neobično što je Bitef, s Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim – kao svojevrsnim kulturnim ambasadorima – vrlo brzo stekao međunarodnu reputaciju i postao kulturni brend.
Danas, u znatno nepovoljnijim društvenim, a posebno finansijskim okolnostima, naš najznačajniji internacionalni pozorišni festival i dalje je mesto dijaloga i susreta raznih pozorišnih svetova. Mada je sada veoma teško pred beogradsku publiku dovesti najrelevantnija imena svetske pozorišne scene, to nimalo ne umanjuje značaj i ugled Bitefa.
Ako rekapituliramo, svakako se promenio odnos publike, pa i samih pozorišnih stvaralaca prema Bitefu. Savremenu publiku, naviklu na sva moguća „čuda“ i pozorišne eksperimente, mnogo je teže zaintrigirati nego ranije. Ipak, festival i danas ima vrednu i probranu publiku – divno bi bilo da ima još više mladih.
Uz Bitef, Fest i Bemus (u poslednje vreme i Festival igre) imamo li jos neki kulturni brend? Da li su šezdesete i sedamdesete godine bile najplodonosnije i zbog odnosa države prema kulturi, materijalne podrške, pa i razumevanja njene uloge u stvaranju imidža zemlje?
Verujem da naši najveći kulturni brendovi danas nisu toliko institucije koliko pojedinci. Znatno manja ulaganja u kulturu nego zlatnih šezdesetih i sedamdesetih, a još više neprepoznavanje strateškog značaja kulture od strane države, utiču na to da je veoma teško od nule stvoriti međunarodno prepoznatljiv kulturni brend. Ne postoji dovoljno razvijena svest o vrednosti kulture, pa ni o njenoj ulozi u jačanju imidža zemlje, kao što je to bilo u vreme bivše Jugoslavije. Zato je mnogo toga prepušteno ličnoj inicijativi i agilnim pojedincima.
Pored toga, danas je neophodno poznavati tehnike marketinga i primeniti ih u kreiranju kulturnog brenda – bez obrira da li to radi država ili pojedinac. Festival igre je i na ovom polju dobar primer.
U međuvremenu, promenila se celokupna geopolitička, društvena, pa i kulturna mapa sveta. Šta bismo danas mogli da uradimo u umetnosti i kulturi što bi nas izdvojilo, činilo prepoznatljivim i osobenim?
Pojedini reditelji, dramaturzi i glumci prepoznati su pre u regionu ili na evropskim scenama nego kod nas. Bojim se da kao društvo nismo dovoljno svesni koliko vredne umetnike imamo.
Dar je naša prepoznatljivost. Trebalo bi da više obraćamo pažnju na talenat mladih, da ulažemo u kreativnost i inovativnost u kulturi. Trebalo bi da s ponosom promovišemo „nove pozorišne snage“ – u zemlji i svetu. Najtalentovanije možemo da stipendiramo i tako damo zamajac njihovoj budućoj karijeri. Država bi mogla veći deo budžeta da odvoji za rezidencijalne boravke i programe mentorstva, kako bi mladi iz prve ruke videli šta i kako se radi u drugim zemljama, a potom stečeno iskustvo preneli u Srbiju.
Kakvu predstavu o Srbiji danas imaju drugi, a kakvu mi? Koliko one odudaraju jedna od druge?
Malo je informacija, a nisam sigurna ni koliko se može razdvojiti kultura Srbije od zemalja bivše Jugoslavije. Takođe, Balkan i jeste jedno zajedničko kulturno podneblje gde se prepliću mnogi uticaji. Setimo se već čuvenog dokumentarnog filma Čija je ovo pesma, gde se ljudi u pet-šest balkanskih zemalja bili ubeđeni da je pesma Ruse kose, curo imaš upravo s njihovog podneblja! To je i priča o malim razlikama i velikim sličnostima, pa često ni u samim zemljama obični građani nisu sasvim sigurni u poreklo neke pesme ili mita. Ponekad se nešto sebi „pripisuje“ iz neznanja, a ne nadmenosti. Male zemlje često imaju potrebu da sebi izgledaju značajnije nego što jesu, i često produkte sopstvene kulture prikazuju u superlativima, ne sagledavajući ih realno. Pa i očekujući da im drugi narodi pripišu isti značaj…
Šta bi danas mogli biti naši najjači aduti da li ih uopšte uočavamo na pravi način?
Obrazovanje u oblasti kulture jedan je od naših aduta. Kada diplomiraju na nekom od naših umetničkih fakulteta, na kojima predaju vrsni stručnjaci i dokazani profesionalci, mladi mogu da na temelju stečenog znanja grade karijeru – pođednako u zemlji i inostranstvu.
Imamo izvrsne kreativce u svim segmentima kulture. Mnogi od njih su preduzetnici u kulturi i to je jedna od naših šansi. Danas će mnogo više postići oni koji imaju preduzetnički duh i oslanjaju se na svoje potencijale pre nego na pomoć države – jer nje, najčešće, i nema, pogotovo za nezavisnu scenu. Ovde, pre svega, mislim na brojna udruženja civilnog društva, ona koji se projektno finansiraju, a rade odlične stvari o kojima se mahom nedovoljno zna. Verujem da, recimo, mnogi ne znaju šta radi Dah teatar, a osvojili su brojna svetska priznanja… Generalno ne uočavamo prilike koje bi mogle da doprinesu boljoj poziciji na kulturnoj mapi Evrope, pa i sveta. Kod nas se mnogo toga u kulturi radi ad hoc, bez plana i stategije – to predstavlja ogroman problem.
Koji su postulati dobre kulturne diplomatije? Da li nam je potrebna strategija i ko bi u sadašnjim okolnostima mogao da bude njen idejni tvorac i nosilac?
Strategija kulturne diplomatije nam je apsolutno neophodna. Ovako, kulturna politika – pa i odnos prema kulturnoj diplomatiji – menjaju se sa smenom ministara. A rekla bih da ljudi koji su danas na vlasti, kao i pojedini pre njih, nemaju razumevanja za kulturu, niti ih ona suštinski interesuje. U političko-kulturnoj kombinatorici važno je samo zadržati mandate i pripadajuće privilegije, a kultura sama po sebi nije bitna. Zato nikakve, pa ni strategije kulturne diplomatije nema. U idealnim okolnostima, idejni tvorci strategije trebalo bi da budu stručnjaci koji se razumeju u kulturnu politiku, uz podršku profesionalaca iz različitih oblasti kulture i stručnjaka za međunarodne odnose.
Šezdesetih ili sedamdesetih, kada su nastajali Bitef i Fest, država je bila svesna značaja kulture za imidž zemlje. To je podrazumevalo odgovarajući budžet, ali i tretman zaposlenih u kulturi.
Zato nije iznenađenje što su se pojedini„pravi ljudi“ našli na pozicijama u kulturi s kojih su mogli da rade ono što najbolje znaju. Uz podršku države, naravno. Tako su Bitef i Fest izrasli u festivale svetskog renomea zahvaljujući viziji Mire Trailović, Jovana Ćirilova i Milutina Čolića. Njihov ogroman trud i posvećenost ne bi mnogo značili da društvo nije prepoznalo važnost prvorazrednih kulturnih manifestacija za ugled zemlje.
Da li nam uz novac danas nedostaju i ideje, dugoročni planovi, kao i autriteti čija se reč ne bi dovodila u pitanje?
Verujem da nam ideje ne nedostaju. Osim novca, za aktivnosti u domenu kulturne diplomatije prioritet je dugoročni plan. Ali, pre i posle svega, treba da izgradimo svest da kulturom možemo mnogo toga da promenimo. Taj proces dugo traje i oslanja se na vrednosti za koje se kao društvo zalažemo.
Potrebna nam je zajednička vizija koja će se planski sprovoditi u delo. Možemo da nastavimo i dalje ovako, prepušteni inicijativi pojedinaca i oslanjajući se na izdvojene primere dobre prakse – ali to nije kulturna diplomatija. U vrednosnom kolapsu koji je obeležio protekle dve decenije, izgubili smo i svest o autoritetima čija reč se ne dovodi u pitanje – bez obzira da li se radi o institucijama ili pojedincima. S druge strane, u istom tom vrednosnom haosu, mnogi autoriteti su se „uprljali“ ili nemaju značaj kao ranije. Takođe, mnogi nesporni autoriteti, ljudi velikog formata, nažalost, više nisu među nama. Sve ovo ne znači da autoriteti danas ne postoje. Pitanje je samo koliko smo spremni da čujemo ono što imaju da nam poruče.
A šta bi to mogli da nam poruče, od čega početi?
Trebalo bi da obnovimo i ojačamo rad naših kulturnih centara u inostranstvu. U nekim novijim periodima istorije postoje svetli primeri centara u Parizu ili Njujorku, na primer, ali je dana sve uglavnom na ličnoj inicijativi ambasadora ili konzula, pa i njegovom afinitetu prema kulturi. S obzirom na postojanje takvih institucija kod nas (Francuski kulturni centar, Gete institut, Britanski savet, Servantes, Italijanski institut za kulturu) kao i ozbiljnih aktivnosti koje sprovode pojedine ambasade na polju kulturne diplomatije – mnogo više mi „upijamo“ i saznajemo o drugima nego oni o nama. Ali upravo ovi primeri trebalo bi da i za nas budu poučni i korisni.
Koliko je nužan kulturni „konsensuz“ oko nekih neupitnih vrednosti i da li bi se oko ijedne mogli sloziti? Ako bi, šta bi to bilo?
Definitivno, Tesla je ličnost oko koje se ne bi sporili. Manastiri, takođe, jer su naši, autentični, kao i freskno slikarstvo u njima. Gotovo sve ostalo podlaže, na ovaj ili onaj način, uplivu politike, ideološkim predznacima ili ličnim afinitetima.
Plaćamo li cenu, kao u svemu, tako i u kulturi, odsustva „čistih kategorija“ i relativizovanja apsolutnih standarda i vrednosti?
Uticaj tržišta i pretvaranje kulture u robu, kao i njen medijski tretman, doveli su do toga da je veoma teško odrediti šta je zaista vredno. Kad uđete danas u knjižaru, šareniju i bleštaviju od tržnog centra, naći ćete zajedno svetske klasike i „voditeljsku književnost“, koja se čak i više promoviše! Neko ko nema izgrađen ukus, tinejdžer koji ne voli školsku lektiru, pre će se opredeliti za laku literaturu – jer je to popularno i medijski promovisano. Sve sadržajnije i ozbiljnije knjige činiće im se dosadne i možda nikada neće ni poželeti da pročitaju Tolstoja, Šekspira ili Servantesa…