Milica Kosović
Loše okolnosti su obeležile moj rad na festivalu
Elementarna ljudskost, ne samo kao evropska tradicija humanizma već kao koncept čiste ljudskosti i civilizacijskih tekovina, temeljno je dovedena u pitanje – kaže Anja Suša
Rediteljka Anja Suša predstaviće se ove jeseni poslednji put u svojstvu selektora Bitefa, funkiji koju je tokom protekle decenije obavljala u saradnji s Jovanom Ćirilovim. Anja Suša koju u narednom periodu čekaju režije novih predstava najpre u zemljama Skandinavije odlučila se na ovakav „radikalan“ potez praktično na sredini mandata, obrazlažući ga odnosom države prema kulturi i ovom festivalu, odnosno zato što je, „Jovanovim odlaskom Bitef postao glineni golub u zabavnom parku srpske kulture“.
Tematski okvir ovogodišnjeg, jubilarnog 50. Bitefa svodi se na katastrofu izbeglica, zatvaranje granica, evropski izolacionalizam. Pozvane predstave ne tretiraju ove teme samo na direktan način. Do kakvih spoznaja su došli umetnici propitujući njihove uzroke?
Po mom mišljenju, uglavnom do istih – a to je da je elementarna ljudskost, ne samo kao evropska tradicija humanizma već kao koncept čiste ljudskosti i civilizacijskih tekovina, koje su ponos zapadne civilizacije a kojoj i mi kulturološki pripadamo, temeljno dovedena u pitanje. Nije važno u kom kraju sveta živite, danas ste svuda podjednako ugroženi i o tome, na različite načine, govori većina predstava u selekciji.
Bitef je oduvek bio jedinstveno mesto susreta i umetničke razmene između Istoka i Zapada. U jubilarnom 50. izdanju Bitef stiže „Na leđima mahnitog bika”. Zašto tvrdite da je bik koji na svojim leđima nosi Evropu: pomahnitao?
Pogledajte kako izgleda Evropa u kojoj danas živimo. Kao tizer za neki film katastrofe. Sve je više ekstremizma u svakom pogledu, a granice su vidljivije nego ikada, kao i razlike među onima koji se nalaze s jedne ili druge strane žice. Bika, kog Evropa u antičkom mitu uspešno kroti, treba, čini se, ponovo zauzdati, inače nam, sasvim izvesno, sleduje apokalipsa.
U savremenoj umetnosti sve je prisutnija hibridizacija formi, žanrova i stilova. Dokle se stiglo u tom nepresušnom traganju za „novim pozorišnim tendencijama“?
Već sam mnogo puta objašnjavala relaciju između Bitefovog slogana koji navodite i programskih načela kojima smo se rukovodili Jovan Ćirilov i ja. Na različite načine smo tragali za novim značenjima ovog slogana koji je nastao davne 1967. godine na talasu neoavangarde koja je dominirala na prvim izdanjima ovog festivala. Mngo puta sam pokušala da objasnim, tokom vremena koje sam provela na mestu selektora Bitefa, da navedeni slogan ima više istorijsko-emotivnu vrednost nego programsku, jer se odnosi na jedan segment ili pravac pozorišne umetnosti koji je postojao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i koji je danas deo slavne prošlosti. U tom smislu, ne mislim da je Bitefov zadatak u poslednih dvadesetak godina bio da po svaku cenu pronalazi „nove pozorišne tendencije“ jer to u današnjem svetu brze komunikacije nije ni moguće, već da se fokusira na dobro i relevantno savremeno pozorište koje je u aktivnoj relaciji s kontekstom u kom nastaje. Uvek je, naravno, lepo kada naiđete na nešto što se može definisati kao „novo“ makar za nekoga, ali to Jovanu i meni nikada nije bio primarni cilj već pre privlačna mogućnost. Na prethodna dva izdanju Bitefa sam pokušala da ovom sloganu dam novi smisao i moguće tumačenje, time što sam ga podvela pod posebni deo celokupne selekcije, s namerom da se skrene dodatna pažnja na neke nove teatarske fenomene koji su u nastajanju i procesu definisanja. Ove godine smo različitim terminima izvođenja predstava pokušali da sugerišemo da neke predstave više pripadaju „glavnom toku“ savremenog pozorišta dok su neke malo eksperimentalnije i smelije. Možda će Ivan Medenica pokušati nešto treće u budućnosti. Mislim da je jedan od kvaliteta Bitefa i činjenica da ovaj festival nikada nije mirovao, kako u propitivanju svoje okoline, tako i u propitivanju samog sebe.
„Radeći sa Jovanom, neprestano sam učila i mnogo toga naučila, a pre svega, da nikada ne treba odustati od potrage, čak ni kada je put neprohodan a noć veoma tamna.“ Po čemu pamtite druženje s Jovanom Ćirilovim?
Po mnogo čemu. Mi smo bili saradnici potpuno različitih temperamenata i pripadali smo različitim generacijama, ali smo se uvek odlično razumeli i međusobno uvažavali. Poznajem veoma malo pozorišnih ljudi, ne samo kod nas, koji imaju takvu širinu duha, radoznalost, čak glad za neprekidnim saznavanjem i skromnost, kakvu je imao Jovan. On je bio, zbilja, redak i veoma važan čovek za jugoslovensku i srpsku kulturu i izuzetno zanimljiv u neposrednoj svakodnevnoj komunikciji.
Svojim senzibilitetom i profesionalizmom doprineli ste negovanju tradicije avangarde i novuma koji Bitef donosi. Po čemu ćete pamtiti svoju bitefovsku fazu?
Loše okolnosti koje su obeležile moj rad na Bitefu u poslednjih nekoliko godina nemaju nikakve veze s festivalom i njegovim izuzetnim timom koji bi, bez problema, mogao da radi bilo koji svetski festival. U tom smislu, pamtiću svoje vreme na Bitefu kao dragoceno profesionalno iskustvo koje mi je pomoglo da izoštrim svoju ideju o teatru, ne samo kao kuratorka već i kao umetnica. Sve loše je, uglavnom, vezano za efemerne političke delatnike koji su se nekako obreli u kulturi i koji su svojim činjenjem, kao i nečinjenjem, doveli festival na ivicu egzistencije. To je prilično dug i složen proces koji traje već godinama. Srećom, nije baš lako uništiti instituciju s tolikim trajanjem i takvom međunarodnom reputacijom kakvu ima Bitef. Ali pošto po prirodi nisam zlopamtilo, verujem da će osećaj izmrcvarenosti koji me je pratio u poslednje vreme, ubrzo biti zamenjen samo lepim uspomenama – kako to obično biva – i da će svi elementi koji čine građevinu mog sećanja dobiti realne proporcije.
Odustajanje je stvar teške depresije ili priklanjanje nihilizmu koji je u suštini vrsta filozofije slabosti. Povukli ste se na polovini selektorskog mandata i pored toga što ste još mnogo toga mogli da date Bitefu. Šta je, zapravo, presudilo da donesete ovakvu odluku?
Ne vidim sebe kao depresivnog nihilistu i moram priznati da me je nasmejala ova formulacija. Svako ko me malo bolje poznaje, ne bi lako mogao da spoji mene sa pojmom „filozofije slabosti“ štagod to značilo. To je, stvarno, gotovo apsurdno. Naprotiv, vidim sebe kao osobu punu energije koju želi da investira pametnije nego do sada i tamo gde će se vratiti na dobar način. Iza sebe već imam desetogodišnje iskustvo (veoma uspešnog) rukovođenja jednom pozorišnom institucijom i desetogodišnji rad na velikom međunarodnom festivalu. U oba slučaja, čini mi se da sam dala daleko više nego što mi se vratilo (pri čemu, naravno, ne mislim na materijalnu dobit). Mislim na radost koju donose poštovanje i uvažavanje nečijeg rada, koji onda stvaraju novu motivaciju. To u Srbiji nisam dobila i žao mi je što je tako. To sam, srećom, ipak doživela, ali na drugim mestima na koja sam odlazila kao srpska rediteljka – još jedan apsurd. Budući da nisam mazohista, odlučila sam da se okrenem profesionalnim mogućnostima koje me čine spokojnijom i srećnijom, a to je, pre svega, moj rediteljski rad, koji mi je poslednjih godina doneo mnogo uzbuđenja i radosti.
Dve naredne godine radićete na novim predstavama u Švedskoj, Sloveniji, Poljskoj… O kakvim novim izazovima je reč?
Trenutno u Gradskom pozorištu u Helsingborgu privodim kraju predstavu Urnebesna tama nemačkog autora velike međunarodne reputacije Volframa Loca, zatim u oktobru počinjem novu predstavu u Gradskom pozorištu u Upsali gde radim francuski tekst Sam kraj sveta Žan-Lik Lagarsa, a krajem januara ću na velikoj sceni Gradskog pozorišta u Geteborgu početi s probama Čehovljevog Višnjika. Sledećeg leta me očekuje rad u pozorištu „Republik“ u Kopenhagenu, a posle ove skandinavske faze imam i dva poziva iz dva pozorišta u Sloveniji, koji još uvek nisu smešteni u vremenske koordinate. To je ono što za sada znam.
Pozorište je, kako kaže, Alen Badju, više umetnost mogućnosti nego ostvarenja. Odlaskom s mesta selektora Bitefa, kako tvrdite, prestaje i svaka vaša formalna relacija sa srpskom kulturnom scenom. Zašto?
Pa, prestaje u formalnom smislu, jer više nemam nikakvu sinekuru, a zbog višegodišnjeg odsustvovanja iz domaćih pozorišta, nemam ni rediteljski kontinuitet u Srbiji. Da nije tako, možda bih bila više nostalgična kada sam daleko, ali ne mogu da kažem da je tako. Trenutno mi odgovara baš ovakav život i zapravo mi ne pada na pamet da se žalim. Ako bude dobre prilike da ponovo radim u Srbiji, sa zadovoljstvom ću je prihvatiti, ali neću da lamentiram nad činjenicom da je trenutno nema – jer bih time pokvarila i umanjila sve drugo dobro što mi se dešava, što mi pak donosi mnogo zadovoljstva.