Migrantska kriza u glavnoj ulozi
Aleksandra Jakšić
To što se dave pokušavajući da se domognu evropskog tla ne sprečava migrante u pokušajima da pobegnu iz svojih zavičaja, pa šta ćemo da uradimo s tim u vezi? Upravo to Anders Lustgarten pita publiku u Lampeduzi, svom poslednjem komadu koji je doživeo premijeru prošle godine u londonskom Sohou, a potom počeo da inspiriše mnoge reditelje, tako da je moguće pogledati više inscenacija istog diljem Starog kontinenta. Praizvedbu je režirao Stiven Atkinson, a nastala je u produkciji liverpulske kuće „Unity theatre“ i Festivala „High Tide“, gde je pomenuti reditelj umetnički direktor.
Anders Lustgarten, najpoznatiji britanski „politički“ dramski pisac, usredsređuje svoju pažnju na globalne fenomene i događaje. Posle bavljenja masakrom Kurda u turskom gradiću Roboski u drami Šrapnel, te promišljanja o Zimbabveu posle Mugabeovog režima u Crnom Isusu, sada se okrenuo masovnim migracijama, tj. migrantskoj krizi koja već duže potresa Evropu u komadu Lampeduza. Gardijan ga je ocenio kao dosad najbolji Lustgartenov rad, hrabar, smeo, potresan.
Lampeduza, rajsko ostrvo u italijanskom delu Mediterana, postala je mesto očaja, simbol izbegličke muke ljudi sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike. Dva lika obraćaju se publici koja sedi u nekoliko koncentričnih krugova oko scene, što doprinosi intimnosti i zgušnjava atmosferu mučnih priča. Dva monologa se prepliću: jedan italijanskog ribara sa Lampeduze o njegovim ekonomskim problemima i transformaciji njegovog života kada ga vrtlog izbegličke krize uvuče u sudbine ljudi koji stižu preko mora – njegov ulov se razlikuje od ulova njegovih predaka jer on izvlači tela utopljenika, migranata koji su okončali život u plavoj grobnici 21. veka. Druga priča stiže od mlade žene mešanog, kinesko-britanskog, porekla koja plaća studije u Lidsu radeći kao uterivač dugova. Od vrata do vrata susreće se s poražavajućim socijalnim posledicama vladinih mera štednje, i sluša kritike na račun imigranata u UK.
Siromaštvo i očaj teme su ovog komada, a Lustgarten im daje konkretne, realne obrise. Očigledno se temeljno pripremao, te vrlo precizno piše o sudbini davljenika u hladnoj vodi. Stefano će reći da je prihvatanje stradalih kao hvatanje „masne, kvrgave kese za đubre koja vam klizi kroz prste“. Denisina priča je takođe veoma živopisna – tako saznajemo kako je njenoj staroj i bolesnoj majci oduzeta socijalna pomoć, budući da je proglašena radno sposobnom na osnovu toga što se trudila da ostavi dobar utisak pred službenicom koja je preispitivala njen status, te se doterala.
Pisac povlači paralele između Stefana i Denis – oboje se bave ljudima u ekstremnim situacijama, tj. u životnoj krizi. Oba lika su zapravo učesnici, doduše nenamerni, u brutalnosti režima, njihov posao je da sprovode društvene odredbe, bez ikakve moći da stanje promene. Stefano čeka da mu nadređeni narede kada da krene u spasilačku misiju iako se ljudi dave na njegove oči, dok Denis prikuplja dugove od ljudi koji bukvalno nemaju ništa. Ipak, ovo je drama o preživljavanju i nadi. Stefano će se sprijateljiti sa mehaničarem iz Malija dok ovaj čeka suprugu, a Denis će se zbližiti s Portugalkom, samohranom majkom u dugovima.
Poenta komada Lampeduza je da iza opšte katastrofe leži individualna briga i saosećajnost, i podseća na reči Harolda Pintera (Lustgarten je inače laureat nagrade koja nosi ime čuvenog pisca), izrečene u njegovom poslednjem TV intervjuu: „Mislim da je život divan, ali je svet pakao.“ Ta kontradiktornost je vrlo dobro prikazana u režiji Stivena Atkinsona. „Sat i po koji opisuje tačno šta sve nije u redu u Evropi u kojoj živimo“, zaključuje pozorišni producent iz Lidsa Milan Govedarica.
Usledile su produkcije na Malti februara ove godine ansambla „Spazju kreativ“ u režiji Hermana Greša, te u nemačkom teatru „Sauspilhaus Bohum“ u martu, u viđenju Olafa Kruka.
Hekuba, izbeglica prvi je komad izveden u antičkom teatru na nenaseljenom grčkom ostrvu Delos posle više od dve hiljade godina. Drama zasnovana na dva Euripidova monologa govori o kraljici Hekubi, koja po padu Troje u zarobljeništvu i izbeglištvu oplakuje smrt supruga i dece. Ova tragična heroina iz grčke mitologije postala je antiratna ikona budući da njena patnja ogoljava sve strahote sukoba.
„U ovom pozorištu, zaboravljenom spomeniku kulture, postavili smo svevremenu priču s ciljem da pocrtamo problem koji direktno pogađa sve nas u Sredozemnom moru: neprilike rata i izbegličkog života“, izjavio je za „Al Džaziru“ Dimitris Atanasulis, direktor odeljenja za anitkvitete Kiklada, inače koproducenta predstave.
„Prošle godine smo se suočili s tim strašnim događajima, deca su se davila u našem moru. Razmišljao sam o ljudima koji su izgubili sve. Kako mogu da se prilagode novonastalim okolnostima? Kako žive svi ti ljudi koji su izgubili decu i rođake u Egejskom moru, a sada su negde u Evropi. Da li će ikada biti u stanju da nastave svoj život, da žive normalno?“, objasnio je svoje razloge za postavku drame reditelj Nikos Karageorgos i dodao da se upravo Hekubina priča bavi adaptacijom posle strašnih promena.
„Sirijci sada to doživljavaju. Mnogi ljudi na svetu takođe, kao i Grci u prošlosti. Kako se izboriti s tim da si ostavio život u kom si imao porodicu, posao, a sada si na nekoj klupi u stranom gradu?“, nastavlja Karageorgos.
U prvoj sceni predstave Hekuba, izbeglica glumica čita reči Sirijke, sada smeštene u Austriji, koja je prošle godine uputila potresno pismo Ujedinjenim nacijama opisujući strahote ljudi što beže od rata. „Ukoliko evropske zemlje zaista žele da nas prihvate, što to ne urade legalno, putem ambasada? Da li je ceo svet slep i ne vidi šta se dešava?“, kaže ona.
Ostrvo Delos je inače rodno mesto Apolona i Artemide, a sada u celosti arheološki lokalitet. U ogromnom antičkom teatru izgrađenom od mermera u 3. veku, 300 ljudi je gledalo predstavu prvih dana septembra u postavci bez scenografije, svetlosnog i zvučnog sistema.