SUKOBI RAZLIČITIH SVETOVA
Miloš Lolić ponovo očarao Beč, novi komad Martina Makdone, sezona Pinterovih jednočinki...
Aleksandra Jakšić
Posle uspešne majske premijere mjuzikla Lazarus (Dejvid Boui i Enda Volš, po motivima knjige Čovek koji je pao na zemlju Voltera Tevisa) u Folksteatru, Miloš Lolić opet ostvaruje zapaženu režiju u Beču. Sada se latio komada Bernar-Marije Koltesa Borba crnaca i pasa koji je postavio u Burgteatru (premijera 2. oktobar, scena Akademskog teatra). Koltes piše ovaj tekst nakon putovanja po brojnim zemljama Crnog kontinenta, kada upoznaje Afriku drugačiju od one koja se prikazuje turistima – Afriku devastiranu neokolonijalizmom. On slika svet kontrasta – odnos Evrope i Afrike, belaca i crnaca, muškaraca i žena, bavi se temama koje su i sada, 40 godina nakon nastanka dela, više nego aktuelne. U nemačkom prevodu reč crnci u naslovu drame promenjena je u crnčuge, što je danas gotovo zabranjen termin zbog diskriminatorskog i uvredljivog značenja. Ovu reč Lolićeva postavka ističe kako bi se od nje distancirala, jer u Koltesovoj drami manje se radi o boji kože, više o ugnjetavanju i eksploataciji. Korišćenje ove reči u umetničkom kontekstu ima za cilj da otkrije i dekonstruiše strukture koje se nalaze iza nje, da preispita kolonijalnu prošlost Evrope i njeno postkolonijalno prisustvo. Šta znače progres i prosvetljenje, ugnjetavanje i pretnja, i čega se zaista plašimo. Kritika ističe Lolićeve snažne prizore i metafore, kostimografska rešenja Jelene Miletić, te odlični glumački četverac.
I Martin Makdona, britanski dramski pisac, scenarista i reditelj, laureat nagrada „Lorens Olivije“, BAFTA, Oskar i Zlatni globus, može se reći vrlo omiljen u srpskom teatru budući da su kod nas igrane čak četiri njegove drame, a Sakati Bili Narodnog pozorišta u Beogradu je bila ujedno i prva njegova premijera na neengleskom govornom području, u svom novom komadu (satirično) obrađuje temu rasizma i evropske kolonijalne eksploatacije Afrike. Mračna i uvrnuta bajka A Very Very Very Dark Matter praizvedena je u londonskom Bridž teatru (Bridge Theatre). Radnja je smeštena u devetnaestovekovni Kopenhagen i fokusirana na njegovog najpoznatijeg stanovnika – Hansa Kristijana Andersena. Inspirisan karakterom čuvenog pisca (patio je od hroničnih fobija i patološkog narcizma, očajnički željan potvrde svog talenta), Makdonin zaplet leži u tome da je pravi autor bajki Pigmejka iz Konga koju Andersen drži zatočenu u kavezu na tavanu svoje kuće.
„Gardijanov“ kritičar zapaža: „Veza između književnog plagijatorstva i genocida je nategnuta, ali Makdona cilja na to da su kroz istoriju mnogi glasovi nestali, da su ostali u prošlosti, zaboravljeni, da bi potom bili podizani spomenici tiranima poput belgijskog kralja Leopolda Drugog“, odgovornog za genocid nad deset miliona ljudi u Kongu. Pored teme drame, i maštovite scenografije tavana iz noćnih mora, kritika hvali glumu oskarovca Džima Brodbenta u ulozi H. K. Andersena.
Sukob različitih svetova nalazi se i u središtu Šekspirove tragedije Antonije i Kleopatra. Osnovna tenzija u ovoj drami razvija se između dionizijskog načela (strast, čulnost, životnost), otelovljenog u Kleopatrinom Egiptu, i onog apolonskog (red, racionalnost, pragmatičnost), oličenog u Oktavijanovom Rimu. A iza svega stoji promišljena politika osvajanja. Sajmon Godvin režira „izvanrednu i epsku“ postavku ovog dela na sceni „Olivije“ Nacionalnog teatra u Londonu, „prepunu strasti i zabluda“. Naslovne uloge tumače vlasnik srpskog pasoša Rejf Fajns i Sofi Okonedo. Ova Šekspirova tragedija igra treći put u ovoj kući, u prethodnim produkcijama glumili su Alan Rikman i Helen Miren (1998), odnosno Entoni Hopkins i Džudi Denč (1987).
Ostrvska kritika je složna u vrlo pozitivnoj oceni „velike i spektakularne“ predstave. Svakako izdvaja glumački par kao srž postavke. Njih dvoje su „jednostavno izvrsni kao ljubavnici koji iskušavaju sudbinu previše puta. Fajns je sjajan na čvrst, vojnički način, ali Okonedo krade šou svaki put“, piše „Tajms“. Fajns i Okonedo su, pored hvalospevnih kritika, dobili potom i „Ivning standard“ nagrade za najbolju mušku, odnosno žensku ulogu.
Povodom decenije od smrti Harolda Pintera Džejmi Lojd kompani (Jamie Lloyd Company) pokrenula je jedinstven projekat – sezonu Pinterovih jednočinki koje se izvode od 6. septembra do 23. februara sledeće godine u pozorištu nazvanom po slavnom nobelovcu. Program Pinter at the Pinter realizuje se u sedam predstava koje pored 20 jednočinki (Ljubavnik, Mesečina, Proslava, Nastojnik, Rođendan…) obuhvataju i poeme, skečeve, monologe. Sve je počelo svetskom premijerom Pinterovog novootkrivenog satiričnog skeča The Pres and an Officer u kom predsednik SAD naređuje nuklearni napad na London misleći da se radi o prestonici Francuske. Imajući u vidu da je pisac umro pre deset godina, tekst pruža gotovo proročku viziju opasnosti koja nastaje kada se ultimativna moć nađe u rukama narcističke neznalice. Ovaj svojevrstan anarhistički atak na predsedništvo izveden je uz komade Još jedno pred odlazak, Novi svetski poredak, Gorštački jezik, Pepeo pepelu, napisane od polovine 1980-ih kada Pinter pravi zaokret od eskapističkog apsurda do političkog pozorišta u kom je dominantna tema kršenje ljudskih prava. Nobelovac je uvek bio fasciniran korenima moći; on snažno kritikuje modernu svetsku istoriju i politiku, pokazujući raspon drame ugroženog čoveka pred moći i nasiljem.
Još jedna zapažena Lolićeva režija u Beču (Foto: Georg Soulek, Burgtheater)