Glavni program 50. Bitefa – Na leđima mahnitog bika

Ovaj svet je prepun strave! Ovaj svet je san bez jave!

Dan prologa

KANTOR DOWNTOWN

Teatr Polski Bidgošč, Poljska

Reč je o multimedijalnoj scenskoj instalaciji, prevashodno svojevrsnoj „rekonstrukciji“ kultne predstave Mrtvi razred čuvenog poljskog reditelja Tadeuša Kantora, koja je bila jedan od najvažnijih događaja u Bitefovoj istoriji. Ova „rekonstrukcija“ kombinovana je s bogatim video-materijalom: intervjuima s poznatim, ali i manje poznatim američkim umetnicima koji su bili deo njujorške avangardne scene iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Instalacija je rođena iz potrebe da se sačuvaju uspomene na rituale „iznajmljenog ostrva“, kako je filmski umetnik i performer Džek Smit zvao Donji Menhetn, gde je cvetala andergraund umetnost u tom periodu. U ovim intervjuima pokreću se, na dirljiv i pametan način, brojna pitanja u vezi sa sudbinom avangarde, položajem nezavisne umetničke scene danas, karakterističnim stilom života i njegovim posledicama… Radi se, takođe, i o pokušaju da se dokaže da je kontrakultura zajedničko nasleđe, koje je iznad svih geografskih i nacionalnih granica, te da je neophodno pronaći alternativu avangardi u savremenoj kulturi i javnom diskursu.

Ideja projekta jeste da se Tadeuš Kantor predstavi u širem kontekstu avangardne izvođačke umetnosti sedamdesetih godina prošloga veka, što je posebno značajno pogotovo danas kada ovakva umetnost bledi, a savremeni teatar očajnički traga za novim izrazima, nemoćan da bude angažovan. U društvu Elen Stjuart i Džeka Smita, Tadeuš Kantor je mogao da stvori tradiciju koja ne samo da neće postati žrtva kulturne amnezije već će prerasti u inspiraciju sadašnjim i budućim traganjima za alternativnom, eksperimentalnom, nekonformističkom umetnošću i pozorištem. U predstavi Kantor Downtown ličnost Tadeuša Kantora je inkorporirana u raznoliku, raznobojnu, anarhističku, subverzivnu, „queer“ i feminističku tradiciju njujorške scene, a on se pojavljuje na sceni kao umetnik u stvarnom i virtuelnom dijalogu s drugim umetnicima. Naš um i sećanja dovode se u pitanje predstavljanjem kako kritičke, tako i nostalgične priče o poljskom i američkom avangardnom pozorištu, zahvaljujući značajnom doprinosu američkih izvođača koji su na njujorškoj eksperimentalnoj sceni bili prisutni tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka.

Autori: Jolanta Janičak, Joana Krakovska, Magda Mošijevič i Viktor Rubin (24. septembar, 21:30, Bitef teatar, 1h 20’)

 

6 & 7

Plesno pozorište TAO, Peking, Kina

Posle trijumfalnih nastupa u Londonu, Parizu, Berlinu i mnogim drugim svetskim metropolama, najveća senzacija savremene kineske plesne scene, Plesno pozorište Tao, nastupa i na otvaranju 50. Bitefa. Suprotno očekivanju da će se na Bitefu, kada je o azijskom pozorištu reč, prikazati neke od tradicionalnih izvođačkih formi s ovog kontinenta, predstava 6 & 7 je izrazito savremeni, visoko konceptualni, potpuno apstraktni, ritmičko-repetitivni i, paradoksalno, minimalistički i vizuelno omamljujući scenski spektakl. Ipak, nije potrebno mnogo napora da se iza ovog vrlo apstraktnog i asketskog scenskog izraza prepoznaju i osete univerzalni, takođe asketski duhovni principi taoističke kulture, kao što je, recimo, princip jina i janga.

U koreografiji osnivača i koreografa Plesnog pozorišta Tao iz 2014. godine, 6 & 7 čine prva dva dela trilogije Tao Jea, Prava linija. Oba dela, ponaosob, sastoje se iz nastupa šest, odnosno sedam plesača, odevenih u belo, odnosno crno, koji nastupaju u pravoj liniji. 6 se zasniva na pokušaju da se prikaže povratak osnovnom primalnom porivu „da se krećemo“ kao ljudska bića. Linija prostora se postepeno raspliće u namernom uvijanju i savijanju. Telesni pokret poprima kompletan holistički smisao kroz igru plesača koji apsolutno svaki pokret – od kičme, preko udova pa sve do najsitnijeg mišića – sprovode u istom smeru: iznutra ka spolja. U ovom procesu obični pokreti tela zgusnuti su u najosnovnije pokrete. Dizajn svetla, koji potpisuje poznata švedska vizuelna umetnica, putem osvetljenja koje teče i prepliće se, stvara zadivljujuće dinamičnu igru svetla i senki. 7 sadrži zvuke plesača koji pokušavaju da udahnu glas samom pokretu. „Oblikovanje glasa“ koje prati ovu predstavu dočarava inspiraciju i izdisaj, unutrašnje i spoljašnje, iluziju i stvarnost. Ovo hrabro odustajanje od muzičke podloge koja prati igru plesača vuče korene iz Tao Jeove duge i posvećene meditacije na temu dualiteta i njegovih vežbi „oblika glasa“.

Koreografija: Tao Je (25. septembar, 19:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 25’)

 

URNEBESNA TAMA

Burgteatar, Beč, Austrija

Somalijski pirati, zapadni vojnici, srpski švercer u afričkoj džungli, papagaj koji govori, zapadni mistici – svi su oni, u energičnom, duhovitom i teatralizovanom izvođenju četiri sjajne glumice, deo panoptikuma naše civilizacije koja je stigla do završnog stepena autodestrukcije. Mladi nemački pisac Volfram Loc dobitnik je mnoštva prestižnih nemačkih nagrada, a privukao je posebnu pažnju upravo dramom Urnebesna tama, pre svega zbog ove produkcije u režiji jednog od najmarkantnijih evropskih reditelja. Odličan tekst, koji se (auto)ironično poziva na amblematičnu knjigu Džozefa Konrada Srce tame i na kultni film Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, tematizuje aroganciju savremene zapadne civilizacije u percepciji „drugosti“ koja, pogotovo u današnjoj Evropi, proizvodi nerazumevanje i agresiju. Postavljajući pitanje o smislu savremene civilizacije, Loc pokreće i pitanje o smislu savremenog pozorišta: da li je ono mesto pobune ili malograđanskog konformizma. Kao što Loc kaže na kraju svog manifesta o „Nemogućem teatru“: „Ništa nije onako kako jeste“… Savet: nikako ne napuštati salu tokom pauze!

Somalijski pirat na Zemaljskom sudu u Hamburgu moli za razumevanje za svoj napad na teretnjak MS Tajpan i tuguje zbog gubitka prijatelja Tofdaua. Stariji vodnik Pelner i podoficir Dorš patrolnim čamcem zalaze duboko u prašumu Avganistana. Njihov zadatak: likvidacija poludelog potpukovnika. Put ih vodi sve dublje u zbrkani svet neukrotive vegetacije, u kolonijalnu prošlost i neokolonijalnu realnost koje su nerazmrsivo prepletene. Sve se više udaljavaju od takozvane civilizacije, prodiru u divljinu i mrak. Kada se u priču neočekivano vrati pirat utopljenik Tofdau i u pomrčini moli za pomoć, ubija ga stariji vodnik Pelner. Jer u ovoj priči nema više mesta za tuđine. Lakrdijaški i precizno, ironično i u isto vreme krajnje tužno, Volfram Loc opisuje našu nesposobnost da razumemo nepoznato: grozote dalekog rata, tuđu kulturu, drugog čoveka, čak i same sebe.

Režija: Dušan David Paržižek (26. septembar, 19:30, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2h)

 

SAOSEĆANJE. ISTORIJA MITRALJEZA

Šaubine am Leniner Plac, Berlin, Nemačka

Proslavljeni nemačko-švajcarski autor i reditelj Milo Rau dolazi na Bitef s relativno kamernom predstavom Saosećanje. Istorija mitraljeza u produkciji čuvenog teatra Šaubine iz Berlina. Reč je o uzbudljivom, pseudodokumentarnom pozorištu u kome se, u ambijentu opšteg raspada ili otpada zapadne civilizacije, suočavaju i prožimaju dve ispovedno-fiktivne perspektive o genocidima u Africi, koje otelotvoruju dve glumice – jedna afričkog, a druga nemačkog porekla. Ova predstava pomera fokus sa izbegličke krize na jedan od njenih uzroka – zločine u građanskim ratovima u Africi, a za koje su odgovorna i zapadna društva. Na primer, da li se, kada smo iskreno i duboko potreseni fotografijom mrtvog tela malog izbeglice, zapitamo kakva je odgovornost našeg društva za stradanja koja su to nesrećno dete i njegovu porodicu oterala od kuće?

Milo Rau i njegov tim upućuju se ka političkim žarištima našeg vremena: ka mediteranskim rutama izbeglica sa Bliskog istoka i zonama građanskog rata u Kongu. Poludokumentarni dupli monolog, zasnovan na intervjuima s radnicima civilnog sektora, sveštenicima i žrtvama rata u Africi i Evropi, namerno zalazi u kontradiktornost: kako podnosimo tuđu patnju i zašto je posmatramo? Zašto je jedna mrtva osoba na vratima Evrope važnija od hiljada mrtvih ljudi u zonama građanskog rata u Kongu? Saosećanje. Istorija mitraljeza promišlja ne samo granice naše saosećajnosti nego i granice evropske humanosti.

Autor i reditelj: Milo Rau (27. septembar, 19:30, Atelje 212, 1h 45’)

 

SOFTMACHINE: Rianto + Sijao Ke x Cihan

Produkcija Čoja Kafaija, Nemačka/Singapur

Reč je o izuzetno zanimljivom multimedijalnom projektu singapurskog umetnika Čoja Kafaija, čiji je najširi okvir „mapiranje“ savremene azijske plesne scene, tačnije njenih glavnih aktera – koreografa. Projekat je kombinacija projekcije dokumentarnog filma na ovu temu, izložbe portreta ovih koreografa, pojedinačnih video-intervjua s njima i prezentacije rada nekih od njih. Ta prezentacija je osmišljena kao modularno predavanje-performans koji moderira Kafaji: svakom festivalu je ostavljeno da bira dve od četiri ponuđene prezentacije, a Bitef se opredelio za rad indonežanskog umetnika Rijanta i kineskog autorskog tandema Sijao Ke i Zihan. Prezentacije su mnogo više od toga: od predavanja-performansa pretvaraju se u prave pozorišne minijature koje prevazilaze izvođačke tehnike i koreografske ideje i na pametan, duhovit i dirljiv način bave se i mnogim društvenim pitanjima: od prekarijatskog položaja umetnika, preko odnosa tradicionalnih izvođačkih formi i savremenog plesa do rodnog identiteta u Aziji.

SOFTMACHINE: Rianto + Sijao Ke x Zihan je dvodelna predstava Čoja Kafaija koja predstavlja deo projekta SoftMachine, koji istražuje status savremenog plesa kroz rad širom Azije. Rijanto je plesač iz Indonezije koji se specijalizovao za tradicionalni erotski ples lenger, dok je podjednako posvećen i drugim tradicionalnim plesnim formama sa Jave. Veoma rano je savladao transrodne forme plesa i neprekidno opčinjava mušku publiku svojim zavodljivim ženskim imitacijama. Od kako se preselio u Tokio 2003. godine, razvio je razne koreografske prakse, koje se oslanjaju na tradiciju od koje je krenuo, ali se i transformišu u odnosu na nju. Ova dokumentarna predstava preispituje tenzije između tradicionalnih i savremenih koreografskih praksi u kontekstu globalnog prelaska sa ruralnog na urbani način života. Sijao Ke i Cihan zajednički istražuju telo do njegovih krajnjih granica, sa posebnim osvrtom na socijalni i politički kontekst Kine. Sijao Ke se od malih nogu bavila tradicionalnim narodnim plesom Kine, da bi se kasnije okrenula savremenom plesu u okviru kog je razvila svoj umetnički izraz. Cihan je počeo kao fotograf, da bi s vremenom svoj rad razvio u različitim pravcima u okviru savremene kineske umetnosti. Ova dokumentarna predstava istražuje granice umetničke slobode i dočarava iskustvo konstantnog nadzora u kineskoj kulturi.

Režija: Čoj Kafai (28. i 29. septembar, 21:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 45’)

 

SLOBODA JE NAJSKUPLJA KAPITALISTIČKA REČ

BITEF, Beograd, Srbija

Predstava je inspirisana istraživanjem i putovanjem autorki u najizolovaniju zemlju na svetu koja i dalje pobuđuje pažnju i osudu ostatka sveta – Severnu Koreju, i preispituje ideju slobode u dobu sve većeg globalnog nadzora. Publika će imati priliku da prisustvuje svojevrsnoj turističkoj turi kroz zemlju koja se danas i dalje smatra najvećom babarogom „demokratskog sveta“, kroz koju se otvara pitanje slobode i neslobode u današnjem društvu. Predstava postavlja pitanja kolika su ograničenja našeg mišljenja, uslovljenog stalnim propagandama i kontekstom iz koga dolazimo? Koliko je pojam slobode relativan i određen društveno-kulturnim kontekstom? Da li je vidljivi kult ličnosti gori od nevidljivog kulta kapitala? Šta nam Severna Koreja – poslednji ostatak Hladnog rata – govori o našem, „zapadnom“ svetu? Da li je jedini način da se izbegne imperijalna dominacija posedovanje atomske bombe i opštenarodne odbrane? Da li socijalističko uređenje nužno mora da bude i totalitarno? Predstava se suočava sa mogućnostima i nemogućnostima da govorimo o jednoj zemlji van našeg kulturnog i političkog koda.

Autorke: Maja Pelević i Olga Dimitrijević (28. septembar i 1. oktobar, 21:30)

 

SVITA BR. 2

Ešel 1:1, Pariz, Francuska

Predstava Svita br. 2 može da asocira, i po naslovu i po konceptu „performativa“ koji se u njemu razvija, na čuveni esej Džona Ostina Kako delovati rečima. U okviru višegodišnjeg projekta Enciklopedija reči, grupa izuzetno predanih istraživača sakuplja, sortira i arhivira brojne reči koje su, u različitim kontekstima, bile stvarno izgovorene. U ovoj predstavi, čiji je autor Žoris Lakost, neki od tih govora su, na vrlo originalan način, muzički orkestrirani, te su, zaista, postali snažni performativni iskazi – reči kojima se „radi stvar“. Te reči nisu pretvorene u klasične dramske strukture – dijaloge i monologe – već se iz njih, samo auditivnom formom, izvlače svi njihovi bezbrojni potencijali – emocionalni, politički, humorni… U izvođenju kvinteta sjajnih performera, ovo postaje izuzetno pametan, sofisticiran i uzbudljiv teatar koji se vraća iskonskoj snazi ove umetnosti – snazi izgovorene reči.

Enciklopedija reči je umetnički projekat koji istražuje izgovorenu reč u svim njenim formama. Od 2007. godine grupa muzičara, pesnika, reditelja, vizuelnih umetnika, glumaca, sociolingvista i kustosa sakuplja različite vrste zapisa reči i zavodi ih na internet-sajtu prema njihovim karakteristikama kakve su, na primer, kadentnost, horalnost, naglašenost, saturacija ili melodičnost. Putem ove kolekcije, Enciklopedija reči stvara kompozicije, performanse i predstave, predavanja, igre i izložbe.

Enciklopedija reči je 2013. godine inicirala ciklus od četiri „horske svite“ zasnovane na jednom principu: živoj reprodukciji dokumenata iz audio kolekcije. Svita br. 2 je, razume se, jedan od četiri dela ciklusa.

Kompozitor i reditelj: Žoris Lakost (29. septembar, 19:30, Pozorište na terazijama, 1h 25’)

 

SAMO MOJE

Stanica Servis za savremeni ples, Beograd, Srbija

Tokom poslednjih pet godina Ana i Igor su kontinuirano umetnički sarađivali kroz nekoliko projekata, istražujući različite teme kroz polje koreografije i plesa: opstanak i ulogu javnog govora u današnjem kapitalističkom društvu, položaj i prava osoba s retkim bolestima u Srbiji, društveni položaj umetnika nove generacije u oblasti savremenog plesa; istraživanje uslova privremenosti kao osnovnih uslova rada i egzistencije na današnjem umetničkom tržištu itd. Na formalnom planu bave se analizom koreografije u sferi nematerijalne forme – jezika, proizvodeći ,,jezičku koreografiju“ kao prošireni oblik scenskog izražaja. Samo moje se bavi istraživanjem tzv. ,,negativnih osećanja“ pojedinca kao nezanemarljivim odlikama današnjeg svakodnevnog života kapitalističkog društva. Inspiracija za istraživanje, pored iskustava autora, potiče iz rada američke teoretičarke En Cvetkovič, koja tretira ova emotivna stanja pre kao društvene i kulturološke označitelje nego kao medicinska stanja pojedinca. Rad podržava javno priznavanje ovakvih osećanja na kolektivnom nivou, kao potencijalno polazište za stvaranje novih oblika zajedništva, solidarnosti i društveno-političnog delovanja.

Autori: Ana Dubljević, Igor Koruga (29. septembar, 21:30, Bitef teatar, 50’)

 

JAŠUĆI OBLAK

Produkcija Rabija Mruea, Bejrut, Liban

Jašući oblak je novi projekat libanskog umetnika i performera Rabija Mruea. Zasniva se na iskustvu umetnikovog brata Jasera u periodu posle libanskog građanskog rata, a koji je bio jedno od prvih savremenih razaranja velikih razmera na Bliskom istoku i uzročnik migracija. Ovo predavanje-performans kombinuje snimljeni video-materijal i „živu“ reč u Jaserovom izvođenju. Snažna, dirljiva i poetska mešavina činjenica i fikcije problematizuje koncept biografije, ispituje mogućnosti (granice) predstavljanja i sećanja  i istražuje prostor između političke stvarnosti i ličnog sećanja. Rabi Mrue je veoma cenjen i  na svetskim pozorišnim festivalima često prisutan umetnik koji živi na relaciji Bejrut–Berlin, a podjednako je aktivan i u vizuelnim i u izvođačkim umetnostima.

Predstava Rabija Mruea impresivna je kombinacija ličnog i političkog: za Jašući oblak on poziva svog brata Jasera da igra lik koji podseća na njega. Jaser, osoba koja je nakon ranjavanja u Libanskom ratu izgubila moć govora, počinje da snima filmove koji su fuzija njegovih sećanja u formu subjektivne scenske slike razvoja političke situacije u Libanu. Za Mruea ovo predstavlja polazište za umetničku autorefleksiju, koju potom transponuje za potrebe pozorišta i izložbi.

Slike; jedna nestaje, druga se pojavljuje. On uglavnom ne razume vezu između jedne slike i one koja stoji do nje. Potreban mu je neko ko ga dobro poznaje ko bi mu o njoj pričao i pokrenuo je, tako da ona više ne bude statična. Kada su naše uspomene nalik nepomičnim slikama bez scena iz prošlosti, kako tada funkcioniše sećanje?

Autor i reditelj: Rabi Mrue (30. septembar, 21:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 05’)

 

RODOLJUPCI

Narodno pozorište u Beogradu, Srbija

Provokativnu, decenijama neizvođenu komediju Rodoljupci Jovana Sterije Popovića o tome kako su tokom revolucije 1848. godine lažni srpski rodoljubi iz Vojvodine, rukovođeni samo svojim interesima, brzinski menjali strane u sukobu Mađara i Srba, 2015. godine je, u Narodnom pozorištu u Beogradu, režirao priznati mađarski reditelj iz Subotice Andraš Urban, poznat po svojim kritički beskompromisnim predstavama. To je kontekst koji sam po sebi, od izbora teksta do izbora reditelja i njegovog koncepta, redefiniše tradicionalno shvatanje misije nacionalnog pozorišta, a u duhu savremenih umetničkih i društvenih potreba. Vrhunac političkog angažmana u ovoj predstavi ostvaruje se u adaptaciji teksta kojom jedina zdrava pamet u drami, Gavrilović, biva ubijen, dok rodoljupci pevaju frenetične propagandne songove, među kojima se izdvaja onaj s čitavom listom srpskih političara od 90-ih do danas, a što je osuda i kontinuiteta „rodoljublja“ u srpskoj politici i, još više, našeg pristajanja na takvu politiku, a pod parolom da svako od njih – „ima pravo“.

Režija: Andraš Urban (Narodno pozorište  Beograd,1. oktobar, 19:30, 1h 35’)

 

NAD GROBOM GLUPE EUROPE

HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka, Hrvatska

Žanrovski označena kao „lirska proza u dramskoj tehnici“, Hrvatska rapsodija Miroslava Krleže je smeštena u pretrpani vagon „trećeg razreda madžarske državne željeznice“ u periodu Prvog svetskog rata. Predstava Nad grobom glupe Europe govori o drugom trenutku, o drugoj vrsti putovanja, ali koje je takođe veliki izazov: putovanju Hrvatske u Evropsku uniju, u kojoj je čekaju, između ostalog, i surovi uslovi neoliberalnog tržišta rada, ali i reke unesrećenih izbeglica iz Azije i Afrike. Ta, glembajevska Evropa, onako kako je vidi i prikazuje jedan od vodećih slovenačkih reditelja Sebastijan Horvat, slepa je za ove slike patnje i nepravde. Pod slikom na kojoj dominira motiv Evrope na belom biku, glembajevska Hrvatska i Evropa organizuju raskošnu, pomahnitalu, perverznu i makabričnu salonsku proslavu; nesvesne svega, one, zapravo, izvode groteskni parastos – sebi.

U noveli Hrvatska rapsodija Krleža daje pregled hrvatskog društva, tačnije „treće klase“ za vreme Prvog svetskog rata. Piše o siromašnima, bolesnima, o ljudima koji su sačuvali tragove ljudskosti i onima koji su izgubili svaku nadu; surovo realistično, ali s puno ljubavi opisuje sirov i okrutan svet najnižeg društvenog sloja, u vreme kraja jednog sveta i s verom u dolazak nove, pravednije budućnosti. Naše vreme razlikuje od vremena kada Krleža piše svoje delo ne samo to što je danas vera u zajedničku budućnost gotovo nestala iz kolektivne imaginacije već i to što je stvorena sasvim drugačija društvena struktura i nova centralizacija moći. Od trenutka rušenja Berlinskog zida svedoci smo nestanka granica i smanjenja moći države u odnosu na kapital, s jedne strane, ali i nicanja novih granica (zidova, žica…), i metastaze državnog nadziranja, s druge. Svedoci smo pretvaranja Evrope u tvrđavu, što se nije dogodilo preko noći, ali taj proces verovatno mnogima nije bio vidljiv sve dok nije počela „opsada“ koja je danas u toku. Nad grobom glupe Europe autorski je projekt renomiranog slovenskog redatelja Sebastijana Horvata, inspirisan novelom Hrvatska rapsodija Miroslava Krleže. Beležeći surovu stvarnost Prvoga svetskog rata i anticipirajući revoluciju koja bi trebalo da izbriše odranije postojeće, a ratom produbljene socijalne razlike, Krleža je stvorio scenski krik koji izmiče uobičajenim dramskim konvencijama.

Režija: Sebastijan Horvat (2. oktobar, 19:30, Madlenianum, 1h 45’)