Maša Stokić
- Promocija štampanog i online izdanja Ludusa na 60. Sterijinom pozorju bila je povod ne samo za predstavljanje pozorišnih novina, već i fenomenološku analizu trenutnog stanja u domaćim teatrima –
Novembra prošle godine LUDUS je, najzad, prešao u novi, savremeni medij: virtualno okruženje pozorišnim novinama omogućava ne samo brži protok informacija, već i njihovu lakšu dostupnost svim pozorištnicima i onima koji teatar vole.
Mogućnosti za štampano izdanje LUDUS-a u ovom trenutku su iscrpljene. Poslednji broj je pripremljen i izdat u junu 2013. godine. Ipak, zahvaljujući entuzijazmu i dobroj volji saradnika, uz podršku predsednika i predsedništva UDUS-a, LUDUS u svojim osnovnim postulatima nastavio je da preživljava „na aparatima” – tačnije u virtuelnom okruženju.
Pre nešto više od dve godine pokrenut LUDUS ONLINE, skromno zastupljen na jednoj stranici veb sajta Udruženja dramskih umetnika Srbije i na društvenoj mreži Fejsbuk, predstavljao je pokušaj da se tradicija duga dve decenije nastavi. Novembra prošle godine postavljen je specijalizovani veb sajt www.ludus-online.rs koji kroz mogućnosti drugačijeg medija nastavlja svoju misiju: pruža informacije o pozorištima u zemlji, regionu i svetu, predstavlja nove ideje i tendencije, kao i stvaraoce, te pomno prati teme koje su važne za sve koji se teatrom bave. Ova elektronska novina, u skladu za medijem, jeste živa tvorevina koja se neprestano nadograđuje i dopunjava novim rubrikama, ali i tekstovima na mesečnom nivou, odnosno vestima na nedeljnom. Na Fejsbuk stranici LUDUS-a – informacije se prenose dnevno. Pokazatelji posećenosti Ludus Online govore o interesovanju čitalaca – u prvim mesecima sajt beleži oko 5000 poseta mesečno.
Nažalost, sluha za ovakav poduhvat nema. Sredstva koje je LUDUS dobio prošle godine od Ministarstva kulture i informisanja (na redovnom, godišnjem Konkursu) bila su jedva dovoljna za postavljanje i održavanje sajta. Ove godine, odobreni novac pokriva troškove jednog jedinog štampanog izdanja i objavljivanje tih tekstova na sajtu. Mogućnosti za sponzorstva ili donacije ograničene su zbog postojećih zakona, a nekadašnji pokrovitelj Ludusa – grad Beograd, već nekoliko godina unazad, ne nalazi nikakav interes u podržavanju jedinih pozorišnih novina.
Štampani LUDUS koji je pred Vama, prvi je posle dve godine pauze, a verovatno i poslednji za duže vreme. Rekapitulira, po redakcijskom izboru, sezonu koja je za nama, ali i ukazuje na brojne probleme koje bavljenje kulturom, samim time i pozorištem, trenutno sobom nosi.
Moto 195. LUDUS-a je – „Glad za pozorištem”. Inspirisan je redovima za karte ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji su zimus izazvali burne reakcije javnosti. Uspešna marketinška akcija, svakako, ali taj prizor jasna je i upečatljiva paradigma stanja u kulturi i odnosa prema teatru kod nas. Istovremeno, to nije samo bio sociološki, već i kulturološki fenomen, koji se, itekako, nadovezuje na trendove uočljive van granica zemlje.
Zašto povezujem taj prizor sa svetom? Nedavno objavljene statistike pokazuju da su u prethodne dve sezone u teatarskim prestonicama sveta oboreni svi rekordi posećenosti predstava (i zarade, naravno). Da li razlozi leže isključivo u zvučnim imenima holivudskih mega zvezda koje se vraćaju pozorištu na Brodveju ili Vest Endu? Mislim da se iza svega pomalja još jedan trend, optimističan za teatar. Čini se da raste zasićenje virtualnim slikama – svejedno da li su u pitanju informativni, igrani, rijaliti ili sadržaji komunikacijske razmene preko društvenih mreža. Viralno okruženje, takođe, uz na prvi pogled bolje povezivanje ljudi, zapravo povećava otuđenost i usamljenost. Ekran kao posrednik nikako ne može da zameni bliskost prisustva i osećanja pripadanja i zajedništva kod ljudi. Viralni prizor pruža pogled sa distancom, nikako opipljivo iskustvo direktnog učešća, u ovom slučaju – u stvaranju magije umetnosti. Čini se da su to konkretni razlozi sve većeg interesovanja za teatar.
Kod nas je to uočljivo – eksplicitnije. Setimo se redova za dnevne novine tokom devedesetih, svojevrsne gladi za informacijama. Situacija se sada promenila – marketinška akcija niskih cena karata samo je pokazala kako i koliko. Živa umetnost prerasta u otpor diktaturi prostakluka, neznanja, zatucanosti, netolerancije, ispraznosti koje elektronska i virtualna stvarnost u prvom redu promovišu.
Indikativno mi je bilo što tokom ove dve godine bez štampanog Ludusa, provedene u borbi za nastanak i opstanak virtualne verzije pozorišnih novina, veliki broj kolega, ali i poštovalaca/ljubitelja teatra, koji se inače ne odvajaju od različitih ekrana (kompjutera, tableta, mobilnih telefona najnovijih generacija) „zavapilo” za NOVINSKIM PAPIROM. Čitaju oni i prate i našu stranu na Fejsbuku i vesti i sadržaje rubrika sajta, ali – štampani LUDUS im je nešto opipljivo i konkretno. Po istoj logici kao što je pozorišna predstava – opipljiva i konkretna, živa.
„Glad za pozorištem”, sa druge strane, je i sociološko-ekonomska, pa ako hoćete, i politička kategorija kod nas. Neko je primetio u komentaru na jednoj od društvenih mreža: GLAD ZA POZORIŠTEM, GLAD U POZORIŠTU. Teatar je gladan usmerene, osmišljene kreativne energije i sistemskih promena. Ređaju se po inerciji premijere, gostovanja, festivali – svakodnevno se dižu umoljčavljene zavese. To što su zaposlenima plate smanjene (zbog štednje i novih sistematizacija), a honorarci ili dobijaju bedne naknade ili ne mogu da budu angažovani (pošto je to „van zakona”); što ljudima dobre volje obračunavaju porez na donacije i sponzorstvo (prvo 8%, drugo 20%); a sve češće od osnivača stižu uznemiravajuće vesti o preteranosti postojećih subvencija, kao i redukciji broja zaposlenih; što uprave više ne vode računa o koncepciji repertoarske politike, već o pukom opravdavanju budžetom zadatog godišnjeg, repertoarskog plana po svaku cenu bez obzira na kvalitet; što je zakonom predviđen princip konkursa prilikom izbora za direktore institucija – najčešće ismejan na najgrublji mogući način; što umetnici dobijaju otkaze iz vanumetničkih razloga, jer veruju u pravo na sopstveno mišljenje; najzad što ponegde, po nekom dekorateru zbog zastarelosti opreme, padne kontra teg cuga na glavu ili radnici EPS-a isključe struju u zgradi, nikom ništa. Preporuka je: NE LJULJAJ BROD KOJI TONE.
Tek sa štampanim brojem Ludusa, shvatila sam da naslovi tekstova vezanih za sistemske i zakonske promene, koji na netu – razbacani po različitim rubrikama – deluju upečatljivo upozoravajuće/onespokojavajuće, ovde – poređani jedan za drugim zapravo su zastrašujući, terminalni – ZAKONI SU – BALAST ILI OMČA OKO VRATA POZORIŠTIMA, NE PREPOZNAJU DRAMSKU UMETNOST, i tako dalje.
Takva je – generalno gledano situacija u kulturi, u pozorištu. Ovaj štampani LUDUS koji je pred vama, po svemu sudeći, je labudova pesma novina koje su beležile i obeležile pozorišni život kod nas poslednje dve decenije. Na žalost, čini mi se da on ukazuje i na to da je ovaj teatarski trenutak, uprkos neutaživoj gladi za živom, scenskom umetnosti, zapravo labudova pesma pozorišta kod nas.
LUDUS NA POZORJU
Promocija Ludusa na 60. Sterijinom pozorju u Novom Sadu održana je 1. juna. Učestvovali su Aleksandar Milosavljević, jedan od osnivača i dugogodišnji urednik novina i direktor Srpskog narodnog pozorišta, i Maša Stokić, sadašnji urednik. Milosavljević je, između ostalog, podsetio na tvrdnju Jovana Ćirilova da je pozorišna novina ovog formata jedinstvena u svetu. O popularnosti Ludusa među pozorištnicima i ljubiteljima pozorišta govori i činjenica da je čitav tiraž štampanog izdanja razgrabljen, a da je sajt u vreme promocije za samo 3 dana imao više od 5000 poseta.