Piše: Duška Radosavljević
Joakim Krojer, star sedam meseci, izveštava sa ovogodišnjeg Frindž festivala u Edinburgu:
„Ja baš nisam neki ljubitelj festivala. Trenutno imam važnijih problema u životu. Na primer, sad mi rastu neka dva gornja zuba; onda, strašno bih voleo da se uspravim na noge; a pre svega muči me to što zaista, zaista mrzim da spavam. Ali, mama je htela da ide u Edinburg, pa nam je našla taj neki bejbi-frendli smeštaj na ErBnB-u, smislila šta bismo radili na festivalu, i spakovala nas u automobil.
Iako sam ja već nekoliko puta putovao u svom kratkom životu, nikada ranije nisam video ništa nalik Edinburgu. Sve je tako veliko! U sobi u kojoj smo odseli, Mama i Tata izgledaju poput mene u našem stanu u Londonu. Onda, tu je i neko ogromno zeleno polje preko koga prelazimo svakog dana. Zove se Medouz. Mama je otišla na predstavu čim smo stigli, a Tata i ja smo seli na ćebe i gledali neke ljude kako se igraju sa loptama raznih veličina. To mi se dopalo.
Otkrio sam još nešto – stvar pod imenom trava. Zelene je boje i pomalo mokra, možeš da je diraš, čak i da je čupaš. Mislim, video sam to i u Londonu, ali je nikada ranije nisam dotakao. U Edinburgu takođe ima mnogo šatora i svi jedu na ulici. Tata je bio naročito srećan kad je primetio da se na ulici u Edinburgu prodaju originalne, nemačke kobasice zato što mu ta hrana iz njegove zemlje najviše nedostaje. Meni jedino nedostaje mleko, koje mogu da pijem kada god poželim, ali sada moram da čekam mamu da se vrati iz pozorišta. Nadala se da će moći da me vodi na više predstava, ali kaže da ove godine nema mnogo onih pogodnih za mlađe od dve godine. Našla je nešto što se zove „Beba voli disko” („Baby Loves Disco”), što je na programu subotom i nedeljom, pa smo krenuli da proverimo.
Pošto taj disko slavi deseti rođendan, postavili su tamo neki sto za žurku – krekere i grickalice za bebe, slatka pića i balone. Možeš da dođeš i sa kolicima, koja ti pri dolasku parkiraju negde i daju ti broj. Prilično je mračno u diskoteci, Mama i Tata kažu da je ova kao prava – tu su jedan veliki bar, podijum za ples, D.J. i šarena svetla koja se šetaju. Ima i mesta za sedenje, a i još nekoliko soba u koje idu starija deca da im crtaju po licima i da se maskiraju. Ali muzika je toliko glasna da ljudi moraju da viču kad razgovaraju. Pretpostavljam da je sve mnogo zanimljivije ako možeš da plešeš, što ja još ne umem, a i Mama i Tata nisu veliki ljubitelji disko muzike, tako da smo mi samo sedeli neko vreme i gledali druge kako plešu. U stvari, Mama i Tata su gledali i komentarisali kako su ovo sigurno izmislili roditelji koji nisu želeli da se odreknu svog noćnog života. Mama je bila razočarana što to nije imalo nikakve veze sa pozorištem. Popio sam pintu svog mleka i sledeće što znam jeste da sam zaspao. Glasna muzika me je prevarila.
Probudio sam se pri dnevnoj svetlosti, kada smo već bili na ulici. Mama i Tata kažu da se to ponekada dešava i odraslima. Posle smo se slikali, naravno i na neizbežnom Royal Mile-u. U Edinburgu često pada kiša – par puta smo potpuno pokisli. Jednom smo se čak našli mokri napolju u mrklom mraku. Otkrio sam da je Edinburg mesto gde ljudi mogu da ostanu napolju duže nego obično. Trebalo je da gledamo porodičnu predstavu u Botaničkoj bašti, ali nam je kiša pokvarila planove. Na kraju smo uspeli da vidimo i to pozorište. Predstava se zvala „Patka, smrt i ljiljan”. Ili „Die Ente, Tod und Tulpe” na nemačkom. To je predstava po knjizi nemačkog autora zvanog Volf Erlbruk. Nije bilo mnogo dece u publici i Tata je bio zabrinut da li će mi predstava održati pažnju, ali je Mama rekla: „Imaju patku, dopašće mu se valjda”. Ja imam dve patke koje mnogo volim. Dobio sam ih od Lufthanze kada smo leteli za Nemačku, jedna je čupava i Tata je stavi na ruku kao rukavicu i izmišlja avanture sa njom, pa se ja smejem. Sa drugom se igram u kadi.
Nešto baš i nisam bio oduševljen što sve počinje u mraku, jer mrak me obično uspava, što kao što rekoh ne volim. Ali onda je počela muzika, koja me je podsetila na ‘Mocarta za bebe’, koga volim. Iz mraka je izašla Patka, pa Ljiljan, kao i sivi čovek u mantilu, pa sam se baš zainteresovao da vidim šta će da rade. Mogao sam i duže da ih gledam kako se kreću po tom mraku ali su na kraju progovorili. Mislim da su pričali o pijenju čaja, što mi je bilo malo dosadno. Nisu bili kao SiBibis, jer su bili u istom prostoru sa nama, ali nisu bili ni kao Papa kada se mi igramo kod kuće sa našom Patkom pa me on zadirkuje i golica. Onda je jedan od njih zaspao. Taj deo mi se nije dopao. Mama i Tata su se kasnije šalili kako je za mene najstrašniji deo predstave o smrti bio onaj kada je neko otišao da spava. I nije im baš neki vic.
Inače, ja obično počnem da pevam kada nastane opasnost spavanja, tako da je mama morala da mi da mleko kako ne bih „preoteo šou”, šta god to značilo. Svidelo mi se kada su se Patka i Smrt igrali u bari i kada su plesali. Jedan deo pri kraju je bio lep za gledanje, zato što je tu bila neka velika svilena tkanina koja se kretala po prostoru i nosila Patku i Ljiljana sa sobom. Onda su svi ljudi oko nas odjednom počeli da tapšu! To mi se jako dopalo pa sam se okrenuo da malo gledam njih. Ja upravo to baš učim da radim ovih dana, ali ne mogu još da tapšem na zahtev. Mama kaže: e, dobro, ovoga puta bar nisam prdnuo. To sam uradio na kraju predstave koju smo gledali pre nekoliko meseci. Sve u svemu, svidelo mi se ovo mesto – Edinburg. Mama se nada da mi se svidelo toliko da ću želeti da dođem ponovo, ali za to ćemo još videti. Ko zna sa kakvim sviđanjima i strahovima ću se suočavati sledeće godine i da li će biti dovoljno predstava o njima.”
(tekst slične forme objavljen je u Exeunt magazinu)
Prevod: Filip Vujošević