Na leđima mahnitog bika
Kada su, pre pola veka, Mira Trailović i Jovan Ćirilov osmislili Bitef, tada su se Beograd, Srbija i Jugoslavija nalazili na „ničijoj zemlji“ između dva dela ideološki duboko podeljene Evrope i sveta: na granici između Zapadnog i Istočnog bloka. To je, između ostalog, omogućilo Bitefu da bude, u svetskim okvirima, jedinstveno mesto susreta i razmene umetnika koji bi teško mogli da se spoje u nekom drugom kontekstu. Odatle je Bitef crpeo svoj međunarodni društveni značaj, snagu i ugled. Od pada Berlinskog zida poverovali smo, s puno iskrenog entuzijazma, u kraj ideoloških podela, čak i u „kraj istorije“, ali se ispostavilo da je to bila, u istorijskom smislu, jedna vrlo kratka iluzija. Poslednjih godina sa užasom svedočimo tome da je bik, koji u antičkom mitu nosi Evropu na svojim leđima – pomahnitao. Ne samo svojom krivicom, Evropa se ponovo deli, kopa rovove, podiže bodljikave žice. Srbija i Beograd su opet u sličnoj poziciji – u poziciji graničnog područja – samo što je ovog puta to granica između bogatog i osionog severa i siromašnog i nemoćnog juga, centra i periferije, društava koja se zatvaraju i štite svoje interese i onih koji su prolazna ruta za more očajnih i bespomoćnih ljudi, izbeglica s Bliskog Istoka i iz Afrike.
Duboko smo uvereni da za Beograd ovakav položaj ne treba da bude frustracija već, naprotiv, izazov i podsticaj: da u duhu svojih kosmopolitskih i slobodarskih vrednosti, onih koje baštine, između ostalog, i tradiciju Pokreta nesvrstanih, a koje su bile potisnute usled ksenofobije i ratova iz devedesetih, opet postane jedinstveno mesto susretanja, razmene i, pre svega, solidarnosti između različitih, često i iz muke spojenih kultura. Takav Beograd, koji bi se rodio iz dubinske spoznaje svojih vlastitih zabluda iz devedesetih, mogao bi da preraste, i u geografskom i u kulturnom smislu, u glavnu kapiju Evrope, one koju želimo, a koja je sada na velikim udarima i iskušenjima: Evrope otvorenosti, solidarnosti, prihvatanja različitosti, građanskih ideala slobode, jednakosti, nezavisnosti, racionalnog i kritičkog duha… Prva institucija koja bi trebalо da ostvaruje misiju takvog Beograda, onog u kakvom mi želimo da živimo, jeste upravo – Bitef.
Tematsko-problemska linija Glavnog programa jubilarnog, 50. Bitefa, a što sugeriše i njegov podnaslov „Na leđima mahnitog bika“, svodi se upravo na pitanja kao što su katastrofa izbeglica, zatvaranje granica, podizanje zidova… Taj se korpus dodatno proširuje srodnom temom, temom “neokolonijalnog odnosa” zapadne prema drugim kulturama: projektovanje poželjne slike tih kultura, njihova egzotizacija, konstruisanje stereotipova, itd. Važno je istaći da predstave iz Glavnog programa 50. Bitefa ne tretiraju ove teme samo na direktan način, već i da istražuju, problematizuju i osvetljavaju njihove uzroke. Ima predstava koje, na primer, naglasak pomeraju sa same izbegličke krize na ratove koji su do nje doveli, u čemu veliku odgovornost imaju i zapadna društva. Da li se, kada smo iskreno i duboko potreseni fotografijom mrtvog tela malog izbeglice, zapitamo kakva je odgovornost našeg društva za stradanja koja su to nesrećno dete i njegovu porodicu oterala od kuće?
Činjenica da ova koncepcijska linija problematizuje odnose zapadnog s drugim društvima jedan je od razloga zašto su u Glavnom programu Bitefa zastupljene i predstave libanskih, kineskih, afričkih, singapurskih i indonežanskih umetnika. Drugi razlog jeste želja da se, u godini velikog jubileja, Bitef vrati svom izvornom međunarodnom karakteru, prevazilazeći evropski i regionalni okvir koji је dominiraо poslednjih godina. Značajan doprinos ovom, zaista internacionalnom kontekstu pruža i činjenica da će prestižna Talija nagrada Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC), čiji se 28. kongres dešava u okviru ovogodišnjeg Bitefa, biti svečano dodeljena Femiju Osofisanu iz Nigerije, jednom od vodećih afričkih dramskih pisaca, reditelja i teoretičara. Ovu programsku liniju čine dve nemačke predstave, Saosećanje. Povest o mašinkama i Ambasador: nemačko-zapadnoafrički komad sa pevanjem, austrijska Urnebesna tama, libanska Jašući oblak, hrvatska Nad grobom glupe Europe i, u izvesnom smislu, singapurska SoftMachine. Njima treba dodati i ovogodišnju festivalsku produkciju, projekat Sloboda je najskuplja kapitalistička reč dramaturškinja Maje Pelević i Olge Dimitrijević zasnovanu na njihovom istraživačkom putovanju u Pjongjang, a čija je tema aktuelna projekcija negativnih stereotipa o Drugom, neprijatelju; konkretno, suočavanje domicilnih i zapadnjačkih propagandi vezanih za Severnu Koreju.
Ali, nije samo najšira kulturna raznovrsnost i snažna društvena i politička osvešćenost bila određujuća odlika Bitefa tokom njegove duge istorije. Koliko god to paradoksalno zvučalo, glavna tradicija Bitefa, ona koja se razvijala od samog njegovog početka, jeste traganje za „novim pozorišnim tendencijama“. Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, u doba nastanka Bitefa i njegovog najvećeg prodora, dosta lako je mogao da se razlikuje umetnički novum, ta definišuća odlika moderne, od tradicionalnih formi. Danas, u doba kada je i postmoderna već prohujali koncept, to je mnogo teže. Bitef , međutim, ne sme da ustukne pred takvim izazovima, već treba da stalno preispituje samu mogućnost mišljenja novuma u savremenom pozorištu i izvođačkim umetnostima generalno. Takav, autorefleksivni pristup – a kakav je već uveliko prisutan u vizuelnim umetnostima – zahteva i potporu teorijskog promišljanja u vidu pratećih konferencija i sličnih sadržaja.
Ispitivanje „novih pozorišnih tendencija“ na jubilarnom, 50. Bitefu uglavnom će se svoditi na dalje osvešćivanje činjenice da je u savremenoj umetnosti sve prisutnija hibridizacija formi, žanrova i stilova, pa danas ne govorimo toliko o pozorištu, koliko o izvođačkim umetnostima. U glavnom programu biće projekata iz oblasti dramskog teatra, savremenog plesa, dokumentarnog teatra, performansa-predavanja, video instalacija, muzičkog pozorišta… Festival će svečano biti otvoren predstavom 6 i 7 iz Kine koja spada u oblast savremenog plesa i to onog visoko konceptualnog: azijsko pozorište će se predstaviti ne nekom od svojih tradicionalnih izvođačkih praksi, kao što je obično bio slučaj na Bitefu, već jednom radikalnom i savremenom scenskom formom. Po apartnosti forme, a u kontekstu nacionalnih izvođačkih praksi, izdvaja se predstava Samo moje autorskog tandema Ana Dubljević i Igor Koruga, a koja tematizuje nemogućnost iskazivanja negativnih osećanja u savremenim, prekarijatskim uslovima umetničke i svake druge proizvodnje. Ovo je predstava srpske nezavisne plesne scene, te i ovim izborom Bitef potvrđuje da nije elitistička manifestacija, da u njegovom programu treba da budu prisutni i festivalski aduti (6 i 7, na primer), ali i tragalačko pozorište manje afirmisanih umetnika: naravno, ako zadovoljavaju, u oba slučaja, kriterijume umetničke i društvene inovativnosti i emancipatorskog potencijala.
Raznovrsnosti formi u Glavnom programu 50. Bitefa doprinose i konceptualni projekti iz oblasti savremenog plesa, kombinovani s drugim izvođačkim oblicima kao što su koncerti, performans-predavanja i/ili video radovi (SoftMachine i Ambasador: namačko-zapadnoafrički komad sa pevanjem), dramske predstave (Urnebesna tama, Nad grobom glupe Europe, Rodoljupci), dokumentarno pozorište i/ili performans-predavanje (Saosećanje. Povest o mašinkama i Jašući oblak), muzičko pozorište (Svita br.2). Takođe, u bogatom pretećem programu Bitefa posebnu celinu činiće regionalni festival novog cirkusa, Cirkobalkana.
Ovakva hibridizacija izvođačkih formi, kao i njihova teoretizacija u pratećim festivalskim sadržajima, nije novina na Bitefu u poslednjih desetak godina, na njemu je Anja Suša insistirala, ali ćemo je ove godine još izoštriti. U tom smislu posebno se izdvaja konferencija koja će biti održana u okviru kongresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, a na temu koja direktno reflektuje i problematizuje odrednicu „nove pozorišne tenedencije“. Tema konferencije je Novo i globalno pozorište: između komodifikacije i umetničke nužnosti, a njom će predsedavati Savas Patsalidis (Grčka), glavni i odgovorni urednik časopisa Critical Stages. Uvodničari će biti ugledni teatrolozi Erika Fišer Lihte (Nemačka) i Žorž Bani (Francuska), a na njoj će učestvovati dvadesetak pozorišnih kritičara i teatrologa iz Francuske, SAD, Grčke, Rumunije, Brazila, Turske, Srbije, Nigerije, Indije, Gruzije, Letonije, Engleske, Iraka i Kanade.
Konferencija će se održati u pozorištu koje će biti domaćin svih redovnih aktivnosti 28. kongresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U sklopu Kongresa biće održan i manji show case beogradskih pozorišta, na kome će biti prikazane, po izboru selektorskog tima, predstave koje stranim gostima mogu da prikažu najviše umetničke domete ovih kuća. Značaj show case je veliki, jer se njime stvara mogućnost da oko sto kritčara iz celog sveta, od Japana do Argentine i od Kanade do Indije, vidi naše predstave i o njemu piše u svojim medijima, čime beogradsko pozorište dobija međunarodnu vidljivost kakvu, slobodno to možemo reći, gotovo nikada nije imalo.
Takođe, ove godine će se ideja novuma artikulisati i na jednom drugačijem, simboličkom planu. Protivno verovatnim očekivanjima javnosti, u Glavnom programu jubilarnog Bitefa neće biti predstava ni jednog reditelja niti koreografa koji su već nastupali na festivalu: drugim rečima, „nove pozorišne tendencije“ svodiće se i na – nova imena, nova lica. Iz ovog pravila izuzeti su, donekle, samo domaći autori, jer je u tom okviru teže pronaći „debitante“.
Ovo nikako ne znači da na 50. Bitefu neće biti sećanja na njegovu prebogatu i nemerljivo značajnu istoriju, ali će se to ostvariti, pre svega, u pratećim programima kao što su konferencije, tribine, izložbe. Funkciju „omaža“ ima i predstava Kantor Downtown, Teatra Polski iz Bidgošča (Poljska), koja je vrlo promišljena i sofisticirana kombinacija „rekonstrukcije“ čuvene predstave istorijske avangarde Mrtvi razred Tadeuša Kantora, a koja je bila prikazana na 10. Bitefu, i „video instalacije“ sastavljene od nekoliko nedavno rađenih intervjua s poznatim i nepoznatim akterima njujorške pozorišne avangarde iz druge polovine 20. veka. U suočavanju tih materijala problematizuje se, pametno i dirljivo, sudbina avangarde, položaj nezavisne umetničke scene danas, brojni izazovi određenog životnog stila, itd. Ova predstava je u takmičarskoj selekciji, ali će se igrati u danu pre svečanog otvaranja, koji smo nazvali „Prolog“ i koji je ceo posvećen prošlosti festivala.
Pored predstave, u „Prologu“ će se desiti i otvaranja nekoliko izložbi na temu Bitefa, ostvarenih u saradnji s RTS-om, Ateljeom 212 i galerijom New Moment. Ove izložbe nisu samo posveta Bitefu nego i dotičnim institucijama koje su dugogodišnji i veoma značajni partneri festivala: svaka od izložbi posvećena je i aktivnosti ovih kuća u okviru Bitefa – snimci Bitefovih predstava na RTS-u, prvih 20 godina Bitefa (kada je Atelje 212 organizovao festival), plakati Bitefa… S ovim je povezano i prikazivanje filma rađenog po izvornoj Kantorovoj predstavi, što je deo selekcije najstarijeg, uz Bitef Polifoniju, pratećeg programa feastivala, a koji već godinama uređuje Vera Konjović – Bitef na filmu. U sklopu obeležavanja jubileja, organizovaće se i međunarodna konferencija Bitef i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika kojom će predsedavati Milena Dragićević Šešić. Ovaj skup bi trebalo da pokaže, između ostalog, koliki je bio doprinos Bitefa, konkretno rada Mire Trailović i Jovana Ćirilova, na polju koje će kasnije biti teorijski definisano kao „kulturna diplomatija“. Pored uglednih stručnjaka iz ove oblasti iz zemlje i sveta, na ovom skupu bi trebalo da govore i neki od vodećih svetskih aktera na polju kulturne politike.
Pored ovih sveprožimajućih koncepcijskih linija, u Glavnom programu će biti i užih programskih celina. Jedna od njih se svodi na isticanje činjenice da nije samo nezavisna scena kontekst za eksperimentalne, emancipatorske i radikalne umetničke i društvene prakse, već da to mogu da budu i nacionalne pozorišne kuće. Ove godine to su Burg teatar iz Beča, Narodno kazalište Ivana Pl. Zajca iz Rijeke i Narodno pozorište iz Beograda. Hrvatska i srpska predstava se tu izdvajaju kao ostvarenja nacionalnih pozorišnih kuća koje najdirektnije osuđuju nacionalističke demone iz vlastitih istorija, ali i savremenog društva. Druga konkretna celina biće isticanje i afirimisanje postkolonijalnog diskursa u savremenom nemačkom pozorištu, multikulturalnih projekata iz ove zemlje u kojima učestvuju umetnici iz Afrike i koji se odnose na odgovarajuće teme (odnos nemačke politike prema Africi).
Poslednje, ali ne i najmanje značajno: predstave Glavnog programa igraće se u dva termina, od 19h30′ i 21h30′. Predstave iz oba termina su ravnopravne, sve ulaze u takmičenje za nagrade. Podela na osnovu termina uvedena je zarad lakše orijentacije gledalaca u pravljenju izbora, jer one od 19h30′ pripadaju velikoj festivalskoj i/ili repertoarskoj produkciji, iza njih stoje poznati teatri, trupe i/ili umetnici, ovenčane su visokim priznanjima ili su gostovale na vodećim svetskim festivalima, dok su one od 21h30′ nešto kamernije, više eksperimentalne i otkrivaju nam, bar u ovoj sredini, manje poznate autore i trupe. Ova podela je, međutim, sasvim uslovna, tako da ima i slučajeva „ukrštanja“ kriterijuma: tako će se, recimo, a zbog svoje kamernosti, predstava Jašući oblak poznatog libanskog pozorišnog i vizuelnog umetnika Rabija Mruea igrati u kasnijem terminu. Podela je, kao što smo istakli, uvedena radi lakše orijentacije gledalaca, ali činjenica da sve predstave iz Glavnog programa imaju ravnopravni status važna nam je i zbog rušenja nekih predrasuda, ukazivanja na činjenicu da gabarit predstava i “slava” njihovih autora nikada nisu bili niti će biti kriterijum u izboru predstava za Bitef. Time želimo da pružimo još jedan doprinos tendenciji otvaranja Bitefa za širu publiku, a bez stvaranja i najmanjih umetničkih i društvenih kompromisa, što bi trebalo da bude jedan od strateških orijentira u narednih 50 godina festivala.
Ivan Medenica