49Bitef15

„Ovaj uvod, koji posle niza godina prvi put sam potpisujem, napisan je sa uverenjem da pozorište nije sazdano od tako trošne građe kako nam se obično čini.“

Uvodni tekst Jovana Ćirilova posvećen Miri Trailović, Katalog 23. Bitefa, 1989.

Ovo će biti prvi Bitef bez Jovana, iako se već na prošlom, zbog poodmakle bolesti, nijednom nije pojavio. A ja sam se stalno nadala da hoće – svi smo se nadali, iako smo, zapravo, znali da je to malo moguće. Iz večeri u veče sam sedala na svoje mesto u publici osećajući turobnu prazninu, iako je na susednom sedištu uvek sedela neka osoba. Ove godine će biti isto, samo malo tužnije, jer sada svi znamo da Jovan sasvim sigurno neće doći. Nedostajaće mi iritantno šuškanje celofana tvrdih bombona koje je uvek prevrtao po džepovima, i koje je sa preciznošću i veštinom nindže uspevao da otvori u deliću sekunde usred predstave tako da to valjda niko osim mene nije mogao da primeti. Nedostajaće mi i blic foto-aparata kojim je stalno beležio događaje i ljude oko sebe – uključujući i mene u raznim trenucima koje baš i nisam nameravala da zapamtim. A on je sve čuvao i sve pamtio, ali to svoje dugoveko i bremenito pamćenje nikada nije zloupotrebljavao. Čak bi se moglo reći da ga je koristio štedljivo i sa merom – kao skupocen začin, naročito u teškim i traumatičnim trenucima kada smo zajedno brinuli za budućnost Bitefa. Tada bi, obično, izletela neka utešna anegdota koja je uvek uključivala ugledne teatarske ličnosti ili političare, a koju bi Jovan ispričao nekako ležerno kao da se slučajno zatekao baš u toj situaciji i baš sa tim ljudima, iako je često bio jedan od glavnih aktera događaja o kojima je govorio. Uvek je više voleo da gleda druge – kroz objektiv, iz pozorišne sale, na ulici, na televiziji – nego da njega gledaju. A to ja upravo radim sada dok pišem ovaj tekst koji je posvećen uspomenama. Gledam Jovanovu sliku, predlog grafičkog rešenja za ovogodišnji plakat. Crno-beli portret, naoko običan. Jovan, savršeni gledalac mnogih predstava, nalakćen gleda nekud u daljinu, preko nas. Iza nas. Ili iznad? Kada malo bolje pogledate, u očima mu vidite dve bitefovske plave zvezde. I to je to. To je sve.

Bitef koji je pred nama je u celosti posvećen uspomeni na Jovana Ćirilova, koja je, neizbežno, i uspomena na sam Bitef – onakav kakav je oduvek bio i kakav, uprkos dnevno-političkom šićarenju, mora da o(p)stane. Opstanak Bitefa je šansa za pobedu kosmopolitskog duha nad palanačkim, pobedu slobode izbora nad prinudom svake vrste, pobedu građanskog otpora nad malograđanskom apatijom, pobedu kolektivne kreacije nad kolektivnom destrukcijom. To je Mirin, Jovanov i naš Bitef, čije nas dugo i slavno postojanje sve obavezuje.

Ne znam, Jovane, da li bih mogla da se složim s Vašim uverenjem da pozorište nije sazdano od trošne građe ili potrošenih ideala. Ne znam, iako živim i radim kao da u to ne sumnjam.

Poštovana publiko Bitefa, neću vam ovde reći ništa o predstavama koje su u selekciji – one su tu zato što su, svaka na svoj način, uzbudljive, neposlušne, inspirativne, jeretične, inovativne i hrabre. Kao i Bitef.

Anja Suša, selektorka

Beograd, jun 2015. godine