Razgovarala: Sonja Šulović
Zbog uloga koje je do sada ostvarila, Danica Ristovski se već odavno može smatrati ostvarenom, a da je glumica raskošnog talenta i izuzetnog umeća ona to pokazuje i kroz likove koje igre u dve novije predstave Beogradskog dramskog pozorišta – „Trpele” i „Kad su cvetale tikve”, na sceni svoje matične kuće.
„Imala sam sreće što su obe uloge značajne, što su obe predstave hit u Beogradskom dramskom pozorištu, a posebno što sam sarađivala sa Bobanom Skerlićem koji je rad na predstavama sproveo decentno, nadahnuto i vešto”, kaže Danica Ristovski. U predstavi „Kad su cvetale tikve”, iz galerije likova sa dušanovačke periferije, izdvaja se lik majke Ljube Vrapčeta upravo u njenoj interpretaciji. „Uloga Milinke meni je sigurno jedna od najtežih. Ali paradoksalno je što sam je rešila brzo i jednostavno, mada je proces rada na liku bio veoma bolan i da bih preživela, morala sam da se distanciram. Lako sam sagledala i glumački procenila kako Milinku treba da otkrivam kao ličnost, da bih na kraju bez kompromisa zaigrala antičku tragediju. Njeno osećanje krivice je ogromno, ona ne prašta, optužuje i ne da da joj se pomogne. Mene je kao glumicu bilo i sramota da na tu golu istinu dodam bilo šta drugo sem iskrenosti. Dok je u prvom delu ona žena koja drži porodicu na okupu, neguje kult muškarca, njena ljubav je jača od nemaštine, ona živi svoj život podnoseći, trpi sve što joj se događa, u drugom pravi najveći životni prestup, kad zbog osećanja krivice, odlučuje da umre”, objašnjava Ristovski.
Nezaboravna je scena u kojoj je majka Milinka u prvom planu i plače, dok se u pozadini odigrava brutalna scena silovanja. „Želim da se publika zgrozi nad tim što gleda, da izađe ljuta i razgovara o ovoj predstavi, da razmisli kako se rađa zlo u čoveku i kako se junak pravedne duše pod pritiskom pretvara u hladnokrvnog ubicu osvetnika, i koliko je sam kriv, a koliko je krivica drugih, i porodice i okruženja. Nekada su takvi događaji bili ekces, a danas su, nažalost, svakodnevica”, dodaje glumica.
Za razliku od majke Milinke, ulogu Grozde u predstavi „Trpele”, takođe, u režiji Bobana Skerlića, doživaljava kao glumačku bravuru baš kao što smatra da su bravurozne i uloge njenih koleginica. „Različitim scenskim jezikom, na artistički način, smenjujući Stanislavskog i Brehta, birala sam momenat kada će moja Grozda biti najiskrenija, obavezno nepredvidiva i duhovita. Tražila sam šta će meni kao glumici biti interesantno u toj igri i odabrala sam stidljivost koja nije karakteristična za Romkinje. Upravo to mi je dalo izvanredan materijal, pa je u mojoj interpretaciji Grozda atipična Romkinja”, objašnjava Ristovski.
Od samog početka želela je baš ovu ulogu, a susret sa autentičnim ispovestima žena – žrtava nasilja (na osnovu kojih je i nastao komad „Trpele” koji su napisali Milena Depolo i Boban Skerlić) bio je „kao sudar sa zidom”. „Uplašite se kad shvatite da takvi slučajevi postoje bez obzira na obrazovanje i ekonomsku sigurnost. Nemilosrdna statistika ukazuje da je svaka treća žena žrtva nekog oblika nasilja, da je malo koja ili skoro nijedna zaštićena, da prevencije nema. Nažalost posle prestupa, tek u zatvoru, te žene bivaju slobodne. Glumac je sam sebi bunar i mora da posmatra život i od njega krade. Nekad intuitivno, nekad racionalno treba da prikaže sliku sveta koja mora biti promenljiva”, kaže glumica.
Ako smo svedoci poražavajućih statistika nasilja u porodici i danas u 21. veku, da li to govori u prilog nemoći društva, institucija, umetnosti, pozorišta, pojedinca… da utiču na promene i doprinose nekoj bar malo boljoj slici? „Ljudi su slabi, nezainteresovani jedni za druge, kako pojedinci tako i ustanove, policija, škole, porodica, socijalni radnici. Kada dođe do tragedije, svako bi da opere ruke i niko neće da se meša, i iznova se pronalaze razlozi za odstupanja. Žene koje trpe nasilje već se nalaze u bezizlaznoj situaciji, u začaranom krugu, bez ekonomske sigurnosti, i ako se ohrabre da se nekome požale, mora se pronaći način i rešenje. Ne može svako da proživljava bol i patnju svih ljudi ovoga sveta, ali bar prema najbližima možemo da pokažemo saosećanje, zainteresovanost, a pre svega ljubav”, zaključuje Ristovski.
Porodica, smatra, mora biti okrilje i usmeraviti, ali svaki čovek i sam mora da radi na sebi i trudi se. „Nikada nije bilo lako biti ni roditelj ni dete. Život je pun neizvesnosti, ali ne možemo biti stalno ljuti na druge, moramo se i sami truditi i širiti svoje vidike, stremiti nečemu. ’Vreme čine ljudi. Ovo je naše vreme i ono samo od nas zavisi’, kaže moja nova junakinja Jelena Sergejevna. I pozorište je kao život sam, njegova je uloga i da zabavi i da pouči”, smatra ona.
Predstava „Trpele” u narednih mesec dana gostuje na scenama u Brčkom, Užicu, Leskovcu i Nišu, u decembru u Celju i Ljubljani, a Danicu Ristovski 17. novembra na sceni Beogradskog dramskog pozorišta očekuje premijera diplomske predstave Milenije Stamenković „Dragaja Jelena Sergejevna”. O svom glumačkom eliksiru – Brehtu predavaće i studentima Akademije, a angažovana je i na predstavi „Evropa” Siniše Kovačevića čije su prve probe krenule ovih dana.