Aleksandra Jakšić
Od Prokletih do jedanaestočasovne predstave 2666
Na ovogodišnjem Avinjonskom festivalu izvedene su 63 predstave iz raznih evropskih gradova, ali i iz Sirije, Irana, Izraela, Čilea, Libana, kao i festivalske premijere, u 289 nastupa, sve to na 39 scena za oko 167.000 posetilaca!
Svakog jula francuski grad Avinjon se pretvara u veliki teatar, njegova stara zdanja transformišu se u najrazličitije pozorinice, veličanstvene i iznenađujuće. Ovogodišnje, jubilarno, sedamdeseto izdanje Avinjonskog festivala trajalo je od 6. do 24. jula. Umetnički direktor festivala (od 2014) Olivije Pi, glumac, pesnik i reditelj, odabrao je uobičajeni miks klasičnog repertoara i nove drame, te savremenog plesa, lojalan ideji otvorenog pozorišta i kulturnoj decentralizaciji. Predstavljajući svoju selekciju izjavio je da je ove godine umnogome bio inspirisan velikim književnim delima, pa je publika mogla da vidi i Gogoljeve Mrtve duše ili Braću Karamazove Dostojevskog. Festivalsku temu Pi je opisao kao „političku impotenciju i uspon populizma i nacionalizma, koji začudo više intrigiraju umetnike nego političare“.
Po oceni kritike, Gardijan ju je najgradio s (maksimalnih) pet zvezdica, jedno od najboljih ostvarenja bilo je viđenje Viskontijevih Prokletih (kod nas je film preveden kao Sumrak bogova) belgijskog reditelja Iva van Hovea. Hove je s ansamblom „Komedi fransez“, koristeći Viskontijev scenario kao polazišnu tačku, ispričao ratnu priču o propasti bogate i moćne industrijske porodice Esenbek za vreme trijumfa Trećeg rajha u Nemačkoj. Kako bi zaštitili svoje interese u nacističkom režimu, ne vide drugi način nego da im se priklone, te moraju i da se reše oca, koji je zgrožen nad novonastalim okolnostima. Intrige i mahinacije, izdaje i ubistva, sve se pretvara u slavljenje zla, gde je korupcija veza između pojedinaca i samo eho brutalnosti političkog konteksta.
„Dugo sam razmišljao o ovoj inscenaciji. Čini mi se da su razlozi za iznošenje ove priče vidljiviji u trenutnom društvenom i političkom kontekstu, nego u vreme nastanka filma. Prokleti zapravo pričaju dve priče: s jedne strane, radi se o raspadu bogate porodice, čija je sudbina vezana za ekonomsku situaciju u zemlji, a s druge strane je politička tema, trijumf ideologije, nacizma, koji, bez obzira na ishod Drugog svetskog rata, raste u poslednjim decenijama, a specijalno danas preti mnogim evropskim zemljama. Reč je o savezu između moćne porodice i režima koji zapravo mrze. Ideja da finansijski prosperitet i ekonomsko dobrostanje budu ispred sreće čovečanstva je vrlo čudan fenomen, za mene poslebno zanimljiv.
„Proklete vidim kao slavljenje zla. Poput rituala mrtvih. Ljibav i umetnost nemaju nikakvog značaja u svetu. Priča o Prokletima je negativna refleksija svega što je lepo i dobro u svetu. U naše problematično vreme čini mi se da je važno prikazati publici svet u kakvom zaista ne bi želeli da žive. Ali nisam moralista. Jasno mi je da neko misli da je glavni lik u pravu jer je jedini preživeo. Esenbekovi sklapaju ugovor s đavolom iz finansijskih razloga, oni nemaju izbora. Brutalnost i nasilje koji su posledica toga sigurno fasciniraju publiku, no bolje je da takve stvari vide u teatru a ne u stvarnom životu“, kaže Ivo van Hove.
„Hoveovo viđenje je majstorsko. Produkcija se ističe pozorišno, tehnički, prostorno i muzički. Scenograf je ogolio mesto izvođenja, čini ga narandžasti pod u pozadini potpomognut ogromnim LED ekranom na kom pratimo izabrane detalje sa scene, dokumentarne snimke, izraze lica protagonsita i sl., sa strane je i garderoba s krevetima i šminkernica, kao i orkestar… Zvuci smrti paraju uši, obeleženi i svetlima i ritualnim odlascima do kovčega… Mrtvi se vrte u užasu u svojim kovčezima, što pratimo na video-bimu, kao da su svesni da njihova žrtva nije imala nikakvu svrhu… Glumačka igra je dovedena do perfekcije, bilo da se radi o kolektivnom nastupu ili individualnim delovima, uspeli su da ispune ogroman brisan prostor fokusirani na detalje“, piše između ostalog kritičar Gardijana.
Trebalo bi pomenuti i predstavu umetničkog drektora festivala. Olivije Pi se opredelio za antiku, tačnije za Eshilovo stvaralaštvo, sve njegove sačuvane drame, bez Orestije, objedinio je pod nazivom Eshil, ratne drame. Ludilo moći, položaj žena, pitanje azila, sećanje na mrtve, moć slika i pobuna: Eshil govori iz davnog sveta koji je gotovo identičan sadašnjosti. Na goloj sceni tri glumca igraju bogove i sužnje, kraljeve i starce, okean i rulju… „Eshil me je naučio da razmišljam, da stvaram teatar… Ključno pitanje koje me okupira je pravo glasa građanina. Danas smo u paradoksalnoj situaciji, svaka osoba može da iznosi mišljenje na društvenim mrežama, dok je politički govor i dalje u isključivom domenu politike i medijskih lica. Političari se ponašaju kao zaseban entietet, potpuno nesvesni postojanja društvenih mreža i mogućnosti da se uz nekoliko klikova pokrenu revolucije.“
Bitefov miljenik Poljak Kristijan Lupa se i dalje bavi delom Tomasa Bernharda. Ovoga puta je s ansamblom Litvanskog narodnog pozorišta postavio komad Heldenplac, poslednju dramu piščevog opusa „teatar iritacija“ gde „traži deo istine koja postoji u svakoj laži“. Radnja se dešava 1938. godine, Bečlije pozdravljaju Hitlera koji je upravo pokorio Austriju. Profesor Šuster, ljubitelj muzike, nekada buntovnik, beži u Oksford. Vraća se deset godina kasnije, ali njegova žena, koju progoni to kako je njihova otadžbina dočekala okupatora, uspeva da ga nagovori da se vrate za Englesku. Međutim, Šuster oduzima sebi život. Drama je pisana usred afere s Kurtom Valdhajmom, čovekom koga su Austrijanci izabrali za predsednika bez obzira na njegovu naci prošlost. Komad je izazvao skandal i pre nego što je objavljen 1989, a svakako je aktuelan i danas kada se u ovoj zemlji sve više budi desnica.
Kad smo već kod autora koji vole dugačke inscenacije (Lupa je svakako među njima, mada je litvanska predstava trajala samo četiri sata), pomenimo komad 2666 mladog francuskog reditelja Žulijena Goselina. Njegova adpatacija romana čileanskog pisca Roberta Bolanja traje 11 i po sati?! Prethodno se ovaj reditelj uhvatio ukoštac s Elementarnim česticama Mišela Uelbeka.
„Tražio sam delo još bogatije, još sveobuhvatnije. To je, naravno, ukazivalo na veliku knjigu i dugačku predstavu, što ipak nije bio kriterijum kojim sam se rukovodio. Kod Uelbeka mi se dopao neverovatan broj tema, to volim u romanu i to sam želeo ponovo da nađem. Zapravo uvek me privlači delo koje je naizgled teško adaptirati za scenu. U Bolanjovom romanu ima nečeg izuzetno poetskog. On se ne boji digresija, i to ne samo u priči nego i stilski. Privukla me je i petočlana struktura, ona je pocrtana i u predstavi, projektujemo naslove svakog dela, tako da je publika svesna da se predstava gradi pred njima. Dalje, roman 2666 mi je otvorio mogućnost da koristim različite teatarske forme, svaki deo je drugog žanra“, izjavio je Goselin za festivalsku publikaciju.
Poput prokletstva, naslov romana i predstave povezuje treći milenijum i apokalipsu koja vreba, ili se pak već događa između monstruoznih zločina koji su izazvali haos u svetu 20. veka i strahota 21. veka, između snage umetnosti i njene potpune nemoći pred zlom, između umorne Evropa i korumpirane Amerike.
Avinjonska publika mogla je ove godine da pogleda i izvedbe o iračko-iranskom sukobu, o japanskom kanibalizmu, te plesana ostvarenja iz Libana, komad nastao po tekstu Zapis o pronicljivosti nobelovca Saramaga i još mnogo toga u čak 63 predstave…