Razgovarala: Olivera Milošević
Za nama je 48. Bitef, na kom nije bilo lake zabave i zaborava. Razmatrale su se na različite, umetnički relevantne načine, značajne istorijske, društvene i političke teme. Sa Bitefom smo bili zagledani u prošlost, kako bismo bolje razumeli sadašnjost i dobili pouku za budućnost. Jedna od predstava iz glavnog programa je „Mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović u režiji Dina Mustafića, sagovornika Ludusa.
Predstava „Mali mi je ovaj grob” je sasvim u vezi sa temom ovogodišnjeg Bitefa, a to je stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. Ona, takođe, na specifičan način odgovara i podnaslovu „Prošlost je sada”. Kako vi razmišljate o tim vezama?
Moram da kažem da je tekst Biljane Srbljanović na celu autorsku ekipu i na mene lično delovao veoma inspirativno. Kada sam pročitao dramu, ne samo da je proradio taj prvi rediteljski impuls koji vas vodi kroz komad, nego smo i tokom nekoliko izvođenja po celom regionu dobili uzvratnu reakciju publike. Predstava je, naravno, izazvala podeljena mišljenja. Ona je unapred, u odnosu na autorku, bila politički diskvalifikovana i označavana je kao tekst protiv srpskog pitanja i srpske istorije. Oni koji su došli i pogledali predstavu, videli su da to ni autorku niti nas uopšte ne zanima, da nas interesuje jedna generacijska priča o mladim, zanesenim ljudima pod revolucionarnom temperaturom, koji žele, sanjaju i maštaju o boljem i pravednijem svetu, o svetu slobode. Ta sloboda je, na žalost, imala svoju cenu. Te sudbine su dobrim delom bile istorijski determinisane, što direktno govori i o krovnoj temi 48. Bitefa, a to je pitanje koliko je moguće unutar određenih istorijskih okolnosti spoznati stvari o sebi, promeniti se i videti šta je to bilo što je iza nas, a da o tome imamo kritički odnos sa jedne strane, a da, sa druge, ta moralna posrnuća, zablude, dileme i strahove ne ponovimo u budućnosti. Mislim da smo, u tom smislu, napravili predstavu koja govori o južnoslovenskom, političkom i kulturnom prostoru. Ona se dotiče događaja od pre sto godina, ali se dotiče i bliske prošlosti i aktuelnog trenutka, koji sada živimo. A taj trenutak je još pun strepnji i nemira, rekao bih i metafizičke jeze, zato što znamo da ono što je u istoriji bilo pokretač zla – manipulacija, ideologizacija i fanatizam, još nije poraženo. Oni su se udomili kroz neke druge forme i manifestacije života. Zato mislim da je Biljanin tekst svevremen. On ima istorijsku pozadinu i ima istorijske junake, ali može da bude priča o bilo kojoj revoluciji i bilo kojoj generaciji, može da bude priča o tome kako se kidnapuje jedna plemenita i uzvišena ideja i upotrebljava u prizemne političke svrhe, pretvara u mrakove, nacionalizme, šovinizme. Zato sa tim tekstom ne samo da imamo istorijsku zaintrigiranost da vidimo kako je nešto bilo nego kroz umetnost osvetljavamo i nas danas.
Biljana Srbljanović piše veoma jasne komade, sa razrađenim likovima, odnosima, jasnim didaskalijama i određenim tempom. Šta ste u tom komadu videli kao svoj rediteljski prostor i kako ste to iskoristili?
Na žalost, nisam imao priliku da pogledam inscenaciju koja je bila praizedba ovog teksta, bečkog Šaušpilhausa. Od Biljane sam čuo da je u međuvremenu komad izveden u Gracu i Pragu. Ovaj tekst će prolaziti različite scenske poetike i rediteljske filtere. Ja sam ga radio onako, malo balkanski, sa oštrim rezovima, grubo i sirovo, onako kako sam doživljavao svet iz drame. I uz moje iskustvo koje je vezano za tu temu. Ja sam iz Sarajeva, a to je tema koja deluje britko poput noža, koja je delila entitete u protekle dve decenije. Čak i u godini ovoga jubileja smo videli koliko se polemisalo oko uloge Mlade Bosne i angažmana Gavrila Principa, koliko su se istoričari delili. U isto vreme, pokazala se i značajna uloga umetnosti, pa i ove predstave koja je imala svoju premijeru u Sarajevu. Dobro je primljena od publike, depolitizirano i bez potrebe da se sa našom predstavom identifikuju na ovaj ili onaj način. Ona je u Sarajevu otvorila novi vidik i novu perspektivu. Naša predstava možda vraća na one godine kada su komunisti glorifikovali akt Mlade Bosne, ali je, takođe, utemeljena na istorijskim faktima, na sudskim transkriptima, na činjenicama, koje je Biljana najpre studiozno proanalizirala, a zatim je, uz umetničku imaginaciju, i nadgrađivala. To što je Biljana radila, meni je dalo priliku da dalje sa umetničkim timom nadograđujem i mi smo u drugom delu predstave, umesto monoloških partitura, napravili jednu celovitu scenu. Odlučili smo se da Biljanine veoma slikovite didaskalije, koje su jedna vrsta refleksije savremene istorije, ubacimo u predstavu, da to čitamo kao glas iz of-a, rekao bih -kao brehtovski komentar onoga što vidimo i onoga što možemo prepoznati u našoj stvarnosti. Zato smo drugi deo stavili u prostor klanice, kao metaforu, gde istoriju igramo kao krvavu operetu. Nekada namerno dramatično i sa povišenim patosom. Ja ću ovaj proces pamtiti zato što sam radio sa inspirativnim ljudima, što je ovo moja prva režija teksta Biljane Srbljanović. Retko je da pronađete takvog pisca kod kog iza svakog zareza, tačke i uskličnika možete da stanete sa punim intelektualnim i emocionalnim angažmanom. Rediteljska privilegija je kada vas pozovu da radite takvo delo.
Jedna od od zanimljivosti ove predstave, za mene je to i jedan od njenih znakova, je to što u njoj zajedno učestvuju mladi glumci iz Beograda i Sarajeva. Tema se tiče jednog i drugog grada, naročito nakon nedavnih istorijskih događaja. Kako o tome razmišljate?
U Beogradu sam dosta radio, čak i delikatnije koprodukcije sa glumcima iz Beograda, Prištine i Tirane, na primer. Glumce ne delim na glumce iz različitih sredina. Pozorište je za mene prostor intime, oaza u kojoj ljudi koji su zajedno na sceni dele isti pogled na svet. Predstavu sam radio sa istomišljenicima. A scena je čudo. Na njoj možete sve da otvorite, sve da dovedete u pitanje i zato je teatar divan, zato je Bitef značajan. Jedna velika tema kao što je stogodišnjica Prvog svetskog rata se ovde iznosi na mnogo različitih načina. A svi načini su dobri, sem jednog, a to je rat i ubijanje.
Biljanin komad i vaša predstava nisu o istorijskim događajima već o ličnostima. Ona se pita ko su bili ti mladi ljudi zaneseni idejom slobode. Kako Vi razmišljate o tome ko su bili mladobosanci?
Oni su bili impresivna generacija. Više nema takvih tinejdžera, danas je deplasirano govoriti o pojmu revolucionara, o toj emotivnoj temperaturi pod kojom su delovali. To je bila ekipa ljudi koji su se borili za emancipaciju, za politički i kulturni napredak, koji su čitali i prevodili knjige. Nisu samo imali revolucionarne ideje. Oni su iz ovdašnje perspektive kao nekakvi romantičari, upravo zato što su krajem 20. i početkom 21.veka zavladali konformizam i mlitavost duha, oportunizam i svojevrsna pokornost uma na to što se dešava oko nas. Otišao je jedan ideološki sistem, došlo je neko čudno doba koje smo nazvali tranzicijom, a koja je u stvari bila besprizorna pljačka, gde je kapital pojeo duše ljudi. I onda pomislite kako je moguće da su ti klinci, đaci beogradskih i sarajevskih gimnazija mogli biti tako progresivni i liberalni u to vreme. Toliko da su i danas univerzalne njihove ideje. To su bili veliki i hrabri ljudi. Za takvim ljudima čeznemo i oni su nam danas potrebni. Biljana u tom smislu slika svojevrsnu žrtvu Gavrila Principa kao paradigme generacije, koja je svoje živote dala za ideje koje su, kao što je bila ideja Jugoslavije, bile optimalan san Južnih Slovena. To je i razlog što mi jednom Biljaninom didaskalijom, sa početka drugog dela drame, završavamo našu predstavu, a to je broj ubijenih i poginulih za stvaranje Jugoslavije. Kada čujete taj statistički podatak i pogledate predstavu o jednom čoveku i njegovoj sudbini, pomislite da su ti strašni brojevi od 3 miliona i 6oo ooo poginulih ljudi, među kojima ima mnogo naših dedova, predaka i ljudi kojima smo se divili, osetite se usamljenim i uplašenim.
„Prošlost je sada”, podnaslov je ovogodišnjeg Bitefa, jedna filozofska tema koju nam je Jovan Ćirilov zadao za razmišljanje. Kako vi filozofirate na tu temu?
Mislim da smo mi na Balkanu definitivno živeli višak istorije i da je ona dobrim delom bila mitologizovana, u nekim slučajevima i mistificirana. Svima nama je potrebno hrabro i radikalno suočavanje sa prošlošću. Mi smo, na žalost, uvek u tom epskom istorijskom narativu, tu smo ostali zarobljeni i još uvek nismo otvorili ona poglavlja, koja su tako važna za istoriju. Tu se, naravno, referiram na devedesete, zato što mislim da su jako važne. O njima imam pravo da govorim i kao svedok raspada Jugoslavije i kao građanin Sarajeva, grada koji je bio u najdužoj opsadi moderne istorije. Kao neko ko ima da govori u ime one, što bi Remark rekao, generacije koja je preživela rat, ali kojoj nimalo ne treba zavideti. Veliki deo mojih projatelja, školskih drugova i rođaka nisu više u gradu u kojem su rođeni. Raselili su se po celom svetu, njihovi i naši životi su se mnogo promenili. I onda je normalno da postavljate pitanja: zašto? zbog čega? u ime koga? Kada se osvrnete, vidite da je iza svega stajala propaganda, laž, manipulacija, opskurne ličnosti, istorijski ološ koji će sigurno doći na đubrište istorije. I dok tako ne budemo nazivali one koji su bili naši nacionalni lideri, predsednici država, koji su i danas u nekim strankama koje su dobile prefiks demokratske i liberalne ili ne znam kakve, mislim da neće biti sreće za mladu generaciju.
Kakva je uloga umetnosti u svemu tome?
Umetnost ostaje jedan prostor slobode, umetnost može postaviti ova pitanja na koja se ne mogu naći laki odgovori. Zato je važan Bitef. To govorim kao neko ko vodi jedan drugi značajan festival, sarajevski MESS. I Bitef i MESS i Festival svjetskog kazališta u Zagrebu i skopski MOT i Ex Ponto u Ljubljani su veoma važni. To su međunarodni festivali koji nam omogućavaju da se upoređujemo sa svetom i jedni sa drugima, da se konfrontiramo sa svetom i sami sa sobom. I nisu slučajno napadi na te festivale i nisu slučajno osporavanja i pitanja da li su nam potrebni i kritike koje su iz strukovnog kadra, te pitanja da li je dobra ili nije dobra selekcija. Sve su to periferna pitanja u odnosu na suštinu, a to je pitanje šta je Bitef bio na prostoru nekadašnje Jugoslavije? Bio je prostor slobode, zato je kontinuitet Bitefa važna kulturna činjenica koja je postala i biografska jedinica svakog građanina Beograda.