Piše: Božidar Mandić
Kada sam shvatio da sam netalentovan počeo sam da se bavim umetnošću. To se desilo s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih u novosadskoj avangardnoj sceni. U toj grupi, koja se kasnije preobrazila i u komunu, vladala su znanja o aristokratskoj umetnosti i posvećenosti estetici sa malarmeovskom dubinom. Pozorišne predstave su se igrale po stanovima, na ulici, ali i na Tribini mladih. Prvu predstavu napravila je konceptualna grupa „Kod” i zvala se „Zglob”, a druga „Tri Tri” u kojoj sam i ja igrao. U toj predstavi Miroslav Mandić režira u toku same predstave, a ona je posvećena bojama. Stara mudrost kaže: Najlakše je sapeti se o boje, pogotovo kad su one mutne. Pisma obe ove predstave zasnovane su na jednostavnom iskazu, trenutku divljine i idejnim iskazima. U njoj učestvuju – Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Vladimir Mandić, Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović i ja. Takvu umetnost nisam napustio ni posle četrdeset tri godine.
Epoha ne sme da utiče na umetnika, već on na nju. Subverzivna umetnost služi epohi. Ono što se ne razume, dugo traje. Svako delo, brzo shvaćeno i prihvaćeno, podleže sumnji. Dobro je da teoretičari i kritičari ne prepoznaju posvećeno delo, jer je to znak da je ono radikalnih i riskantnih zahvata. Ono se rađa iz sopstvene autorske muke, zbog toga je avangarda pena koja nadire iz „prednjačenja”. Eksperiment je večan! Eksperiment anticipira vreme, kako bi se ono naknadno pobrinulo za samo delo. Zbog toga avangarda mora da bude hrabra i izdržljiva. Koncept koji zadovoljava samog umetnika.
Avangardna pozorišna dela, čak, ne moraju biti izvedena ili prihvaćena u pozorišnim kućama, ona se odigravaju u samim akterima – fizionomija pozorišta je beskrajno građenje. Beskonačno prepuno jednakosti – kaže P. Floranski. Pozorište je kolektivno telo!
Komuna „Intima” još traje. To delo započelo je tri godine posle osnivanja Bitef festivala. Naša iskustva su kao sestre bliznakinje: avangardnost i kontinuitet.
Proteklog meseca igrali smo predstavu „Stid” u Bitef teatru sa osećajem zajedničke brižnosti za neumiranje avangarde. Oktavio Paz veli da ona uvek i u svim vremenima pripada nužnostima. Stid je ovde filozofskog karaktera. Stid je preduslov odgovornosti i put ka istini. Kultna rečenica u ovoj predstavi je – STIDIM SE DA NE BIH ČINIO DELA ZBOG KOJIH BI SE STIDEO. Sigurno je da bi nas i Kafka u ovome podržao sa nadom da ga stid neće nadživeti.
Teatar „Porodice bistrih potoka” je živo pozorište. Teatar života. U njemu nema tehnologije glume i režiranja, već potrage za biofiljskim reakcijama. Takav teatar rečito otvara naše nagone i pitanja – ko sam ja u ovom svetu? Zbog toga umetnost danas postaje zaštitnik slobode. Ne slobodnog odbira, već slobodnog stvaranja.
Posle predstave održana je i tribina pod navedenim naslovom, a vodila ju je Jelena Bogavac. U predstavi igraju: Dragana Jovanović, Uroš Vukša, Kristina Vasić, Predrag Mitrović, Katarina Jovanović i Božidar Mandić.