DRAGOCENO SVEDOČANSTVO I MOST KOJI NAS SPAJA
O jedinim pozorišnim novinama u ovom delu svetu govore reditelji, glumci, upravnici, pisci, scenografi…
Dejan Mijač, reditelj
VREDNOST KOJOM SE PONOSIM
Ludus je jedino pozorišno glasilo u Srbiji, ako izuzmemo muzejske časopise koji više pripadaju istoriji teatra i hronologiji. U ovom moru brojnih novina i tabloida Ludus su jedine životne novine koje prate naša scenska dešavanja. Zato ga treba negovati – zbog svoje originalnosti i doslednosti. Uprkos svim nedaćama sa kojima se susretao tokom proteklih turbulentnih godina, on odoleva vremenu i traje. Možda i zbog svoje svestranosti, pristupa prema svojim sagovornicima, izbora tema i događaja o kojima progovara. Poseban akcenat Ludus praktično od svog osnivanja poklanja intervjuima, a svi mi znamo koliko je to zahtevna forma kako za novinara, tako i umetnika-sagovornika. Naravno, budući da u Beogradu ima više događanja s obzirom na veću pozorišnu mapu, najčešće su u žiži interesovanja velegradska dešavanja, ali isto tako daje se akcenat i scenskim iskoracima iz unutrašnjosti. Ludus su zapravo i novine koje povezuju umetničke porodice sa kraja na kraj Srbije. I tu je njegova dodatna veličina i vrednost. Isto tako Ludus nisu samo novine u kojima ti je pružena mogućnost da se oglasiš, već je to i esnafski list koji nas na pravi način obaveštava o nekim našim problemima, događanjima, ali i nedaćama i dilemama. On je vrednost kojom se ponosimo. Srećan vam jubilej.
Branka Petrić
NEPONOVLJIVO SVEDOČANSTVO
Evo, na desetine Ludusa su preda mnom, što u nekim kutijama malo požutelim, što u fasciklama. Kažem sebi, stisni srce, oslobodi se delimično tog mnoštva brojeva, zauzimaju prostor i sakupljaju prašinu. Krenem u odabir, počnem da čitam, uživam, nalazim prave bisere i na kraju odustanem. Skoro svaki broj mi deluje kao dragoceno i neponovljivo svedočanstvo. To dovoljno govori o mom odnosu prema Ludusu.
Sve moje misli i emocije su prvenstveno vezane za Feliksa Pašića, koji je tako znalački, kvalitetno i s ukusom i pravim novinarskim nervom, osmislio i vodio taj naš Ludus. Još davne 1994. imao je poverenje i pristao je da pročita i na kraju štampa nekoliko mojih priloga, što se posle produžilo u dugu saradnju, pošto ga je uspešno zamenio Aleksandar Milosavljević.
Iako nas je Feliks napustio, Ludus je njegovo delo i on dalje živi.
Nasumice vadim broj, godina 2009. Sada je urednica Tatjana Nježić.
Anita Mančić na naslovnoj strani, na poslednjoj tekst Jovana Ćirilova Putujem, mislim, osećam. Dragi Jovane, toliko nedostajete Beogradu, nama glumcima, i naravno Ludusu. Zatim reprint – Feliksov intervju sa Slobodanom Stojanovićem Bez pokajanja nema nam spasa. Otišao je od nas i gospodin Stojanović. Zatim, Mira Banjac o sebi, crteži kostima za Malu sirenu, Caci Mihailović – spomenar Ateljea, govori i piše Zoran Radmilović o sebi, Mihailo Vukobratović o Pozorištu na Terazijama, o trijumfu predstave Derviš i smrt, Ana Tasić zapisuje pozorišna dešavanja, pre je to na osoben način zapisivala Zorica Pašić. Olga Savić, koja nas je takođe napustila, znala je da nas obraduje svojim tekstovima visoke lepote i pismenosti. Takođe i Varja Đukić.
Onda, 1994, briljantan portret Rahele Ferari iz glave i talenta Marije Crnobori, sećanja Mire Stupice, Ksenija Jovanović o Miši Žutiću; Branka Krilović piše o Tamnoj noći u Njujorku, skice Borisa Čakširana, Koraksove karikature. U jednom broju nailazim na napis Baje Bačića (ni njega više nema), a bio je jedan od najboljih i najnežnijih pesnika s ovih prostora, sa sećanjem na Pepija Lakovića i pesmom posvećenoj njemu. Na zadnjoj stranici Jovanov Pozorišni kalendar, koji je posle zanimljivo ispisivala Jelena Kovačević.
To su samo delići dragocenih naslova u nekoliko brojeva, na brzinu pregledanih.
Sve me je to ispunjavalo i ispunjava do današnjeg dana nekom vrstom esnafskog ponosa što postoji takav časopis (i ljudi koji ga osmišljavaju), preko puta svega što čini pozorište i koje svu složenost sa sobom nosi, beležeći sve promene, tragedije i radosti koje su nam se dešavale.
Neki od poslednjih brojeva su više intelektualna arena, nedostaje im nešto od života. Htela sam ponekad da napišem nešto, ali čitajući o čemu se piše, učinilo se da bi ti moji zapisi delovali prosto kao zalutali, pa sam odustala.
Mali je prostor da bih napisala sve što mislim. Nadam da će se pojaviti neko ko će zapisivati na svoj način Putujem, mislim i osećam, da će se i mladi glumci upuštati u avanture pisanja o drugima, pozorištu, pa i o sebi, kao što su činili Gojko Šantić, Sekana Vukojčić, Gordana Đurđević i mnogi drugi.
Mihajlo Nestorović, Narodno pozorište Sombor
NE SMEMO DA DOZVOLIMO DA LUDUSA NE BUDE
Osvrnemo li se oko sebe, primetićemo da smo u džungli, do grla zakopani treš štampom, koja sebe naziva dnevnim novinama, magazinom ili, ne daj bože, časopisom. Sa naslovnica nam se keze u lice polupismene spodobe. Masnim slovima u oči nam uleću pretenciozni i vulgarni naslovi, nesuvisli tekstovi sa beznačajnih događaja…
E, u tom moru gluposti, kao ostrvo spasa, opstaje, ne znam kako, Ludus, novine koje jedino mogu da čitam. I kada ih pročitam, presavijem ih, i tužan shvatim da nas je malo! Da, možda, nismo ni važni. Jer kome je još potrebna grupa nekih hiljadu i nešto ljudi koje zanima umetnost. Eto, to mi je žao. Žao mi je što bi retko kome palo na pamet da ove novine kupi na kiosku. Žao mi je što ne možemo ove novine da delimo komšijama kao što nam hiljade raznih uvaljuju u poštanske sandučiće pred izbore. I to s masnim, kolornim stranicama sa kojih nam se smeše „momci“, kojima su pomoću fotošopa „uvalili“ kravate. Eto, to mi je žao.
Ludus je važan i koristan. Možda čak koliko i svaka naša nova predstava. Ne smemo da ga skrajnemo ponovo. Ne smemo da dozvolimo da ga nema zato što nema para.
Kada u naše pozorište stigne tih nekoliko primeraka Ludusa, na trenutak, dok se otimamo o novine, stvori mi se slika kao da smo u nekakvom skloništu, a novine o koje se otimamo jedini prozor u spoljašnji svet. Možda i jesu.
Ako je već tako, hajde da se još bolje upoznamo. Da u svakom broju predstavimo što više glumaca. Da upoznamo tu grupu zaverenika koja se trudi da svake večeri, nekome, bar malo oplemeni život. Neka se čuje za njih. Oni to zaslužuju.
Igor Bojović, dramski pisac, direktor Pozorišta „Boško Buha“
ZANIMLJIVO, KORISNO, VAŽNO
Ludus su novine kojima bi se svaka zemlja ponosila. Reč je o vrlo značajnim novinama za kulturni i umetnički milje Srbije. Zahvaljujući ovim novinama brojni reditelji, glumci, pozorišni poslenici imaju na jednom mestu uvid šta se dešava u njihovom esnafu na celoj teritoriji zemlje, a neretko i u regionu. Teme koje Ludus obrađuje su veoma zanimljive i korisne, jer Ludusu se umetnici, stiče se utisak, upravo zbog svoje jedinstvenosti, poveravaju na suptilniji način. I doživljavaju ga kao svoje matično štivo. Zato bi intervjui sa značajnim stvaraocima mogli biti sakupljeni i objavljeni u nekoj antologiji, jer svaki za sebe ima svoju vrednost.
Ipak, sugerisao bih Ludusu da više pažnje posveti kritici predstava za decu jer ona u potpunosti nedostaje. U sklopu toga trebalo bi obratiti pažnju i na prikaze repertoara dečjih pozorišta, festivala… jer i ove teatarske kuće imaju i te kakvih predstava i uspeha kojima mogu da se pohvale.
Zoran Karajić, upravnik Šabačkog pozorišta
I ČITA SE I PREPRIČAVA
Ludus takav kakav je zavređuje veliku pažnju. Svojim profilom i kvalitetom potvrdio je da moramo da ga sačuvamo i da ga negujemo, i da vodimo računa o njegovoj budućnosti. To je, rekao bih, obaveza svih nas pozorišnih umetnika. On je naša spona, most koji nas spaja. Znamo da je umetnički, odnosno kulturni segment društva uopšte u velikoj meri finansijski zakinut, ali to ne mora da se reflektuje i na Ludus. Zato bi pozorišne kuće širom Srbije trebalo u okviru svojih redova da pronađu prostor da pomognu objavljivanje naše esnafske novine. To bih jednostavno nazvao apelom. Na nama je da pomognemo da Ludus opstane jer nas ove novine svojim sadržajima obaveštavaju o svim važnim događajima. Ludus je dragocen za istoriju pozorišta, njegov razvoj i kontakt sa svetom. Ako ne postoji mogućnost da država stane iza ovih novina, umetnici bi trebalo da se izbore za njihov opstanak. Konkretno, u Šapcu se Ludus i te kako čita, ali nažalost zbog malog tiraža nismo u mogućnosti da dobijemo onoliko primeraka koliko bismo želeli. Zato se Ludus u našem pozorištu najčešće nalazi u klubu gde ga čitaju članovi našeg ansambla. Pojedini intervjui, prikazi događaja prepričavaju se u pauzama proba ili uoči predstava. To je najbolji pokazatelj koliko je važno što Ludus postoji.
Darko Nedeljković, arhitekta, scenograf, vanredni profesor
RADUJEM SE SVAKOM NOVOM BROJU
Ludus doživljavam kao pozorišne novine koje su ogledalo teatarskih zbivanja kod nas i šire. Za 25 godina postojanja nikada nisu „požutele“, niti dobile opšti budalasti ton danas dominantan u dnevnoj štampi. Ludus nije teorijski časopis već novine koje su ozbiljan i relevantan svedok svih pozorišnih događaja, tendencija i umetničkih pravaca u dramskom i pozorišnom stvaralaštvu. Kao što sam kao dete s nestrpljenjem čekao Politikin zabavnik petkom i „Dečju stranu“ četvrtkom, u dnevnom listu Politika, tako se i danas radujem svakom novom broju Ludusa.
(Rođen sam u Beogradu, a kao scenograf angažovan sam u pozorištu Atelje 212 daleke 1992. Moja prva scenografija bila je za predstavu Iza kulisa Majkla Frejna, u režiji Alise Stojanović. Ona je objavljena u knjizi World Scenography 1990–2005. Jubilej Ludusa se tako poklapa i sa 25 godina mog scenografskog rada.)
Verujem da Ludus višestruko utiče na pozorišni život, ali mnogo manje na našu kulturnu sredinu, jer su to pozorišne novine koje najviše interesuju pozorišne stvaraoce i teoretičare. Na sreću, pozorišna umetnost objedinjuje mnoge druge umetnosti: književnost, režiju, muziku, arhitekturu (scensko-gledališni prostor…), scenografiju, kostimografiju, dizajn svetla, zvuka, izvođačku umetnost (glumačku, opersku, baletsku…), slikarstvo, vajarstvo, grafički dizajn, fotografiju, umetničke i druge pozorišne zanate, tako da su brojni umetnici i teoretičari umetnosti zainteresovani za pozorišne događaje o kojima piše Ludus.
Dolaze nove generacije pametnih i talentovanih pozorišnih stvaralaca. Tu, pored dramaturga, reditelja, glumaca, scenografa, kostimografa itd., mislim i na mlade teoretičare i buduće kritičare. Potrebno ih je uključiti u redakciju Ludusa i upoznati sa ozbiljnim problemima sa kojima se danas suočava pozorišno stvaranje u Srbiji. To nije samo nedostatak novca već pre svega nedostatak obrazovanih i stručnih ljudi u pozorištima, čija su zanimanja ugašena dolaskom „demokratije“ i „liberalnog kapitalizma“, a na način kako su ih protumačili bivši komunisti. Mnogi pozorišni zanati, a sa njima i zanatlije, nestaju zauvek, potrebno ih je vratiti i sačuvati. Treba reći budućim pozorišnim stvaraocima da su pozorišta vodili veliki stalni umetnički timovi, u kojima je bilo mnogo uglednih pisaca, dramaturga, teatrologa, reditelja, scenografa, kostimografa, slikara, vajara, arhitekata, dizajnera, dok danas, na primer, u Ateljeu 212, jednom od naših najznačajnijih pozorišta, stalni umetnički tim je sveden na direktora, dva dramaturga i jednog dizajnera-scenografa. Slična situacija je i u ostalim teatrima. Da li ovo ljudi primećuju, da li su zabrinuti, ili se pred ovom činjenicom žmuri!?
Milena Marković, pisac
DOBAR I NEUPADLJIVO NEZAVISTAN
Ludus je jedan dobar i pošten esnafski list koji je uvek ravnopravno i nepristrasno, raznovrsno i sa stilom, na svoj način, kroz godine ovakve i onakve, pokazivao šta se sve kod nas dešavalo i dešava u pozorištu.
Navikla sam se da Ludus postoji. Ne znam da li treba nešto da se menja. Ludus je ozbiljan, kontinuirano dragocen upravo zbog svoje neupadljive nezavisnosti. Kada bi sada on rastao, i bio časopis sa debelim koricama, onda bih imala razne ideje. I da se štampaju drame, i ovo i ono… Ovako je po meri. I da traje!
Jelena Kovačević, Milica Kosović