Forum za novi ples, koji radi pri Srpskom narodnom pozorištu, premijerno je izveo neobičan scenski poduhvat „Balerine” Milene Bogavac i Olivere Kovačević Crnjanski, koji će mlađoj publici sigurno biti jedan od onih za koji se vežu i gledaju po nekoliko puta. Jer, mladi će najtačnije prepoznati podtekst dokumentarno-plesne drame „Balerine” koji biukratko i posve direktno glasio: „Ako si mlad, talentovan i vredan, a živiš u Srbiji – onda znaš da je to pogubna kombinacija koja uglavnom ničemu ne vodi: možeš trčati najbrže moguće pa ipakostati u mestu ceo svoj vek”!
„Balerine” su neka vrsta priče o umeću življenja u Srbiji kroz priče o talentovanom pojedincu koji bira da radi, a ne da postane deo neke od ovdašnjih unosnih ekonomsko račundžijskih kombinatorika. Milena Bogavac je reditelj i dramaturg predstave, a koreografiju potpisuje Olivera Kovačević Crnjanski, igraju balerine koje su ujedno i koautorke: Jelena Alempijević, Sonja Batić, Frosina Dimovska, Milena Krkotić, Andreja Kulešević, Jelena Marković, Sanja Pavić, Ista Stepanov, Sara Tošić. Muziku je komponovao Marko Grubić.Rad na ovoj predstavi trajao je pola godine, a razlozi za njen nastanak su mnogobrojni – priča Milena Bogavac:
Neprekidna težnja perfekciji
„Vrlo dugo u svom umetničkom i profesionalnom razvoju nisam bila svesna baletske umetnosti. Radeći u Bitef teatru, gde stasavaju mnogi savremeni plesači, počela sam da pratim ples, pa sam se tako zainteresovala i za rad Foruma. Razmišljajući o plesu, shvatila sam da mi je u njemu najintrigantnije to što je to umetnost u kojoj stalno morate za težite čistijoj formi, nekom idealu, pročišćenju, nečem uzvišenom, a – s druge strane – u Srbiji vas, pa čak i ljudi koji se bave kulturom, kao što sam – recimo – ja, uopšte ne konstatuju. Potplaćeni ste, nemate odgovarajuću društvenu satisfakciju, niko vas ne pita za mišljenje, broj ljudi koji prati vaš rad vrlo je ograničen. I to je, zapravo, pozicija mnogih talentovanih ljudi u Srbiji. Savremeni ples je vrlo zgodna metafora za to. Pored svega i sve posvećenosti, duhovnog i psihološkog angažmana, ples zahteva i stalnu fizičku spremnost. Morate se predavati čitavi, do kraja. S druge strane, naše društvo ne reaguje dobro na talentovane, posvećene ljude i u nekom momentu, kada sam pričalasa saradnicima, želeli smo da jedan deo predstave bude edukativan i da neko ko nikada nije gledao ples, iz ove predstave nauči šta bi trebalo u plesu da gleda”. Ubitačna politička oštrica „Najdublja inspiracija za rad na „Balerinama” bio mi je utisak da se u našem društvu ničiji trud i talenat ne vrednuju dovoljno, odnosno da se vrednuju malo i pogrešno, zapravo da se potcenjuju. I onda sam se pitala, da li ja zapravo želim da napravim predstavu o tome kakav je tretman umetnosti u Srbiji ili predstavu o tome kako treba otići iz zemlje? Sve je to iskombinovano, predstava ima i edukativni karakter, ali i snažan feministički nivo sadržan u staroj feminističkoj krilatici da je lično – političko, da su lične priče ovih devojaka o njihovoj profesiji zapravo priče sa ubitačnom političkom oštricom.Radeći sa balerinama tokom proteklih šest meseci – a nisu to bili samo pojedinačni razgovori– imali smo različite faze istraživanja, igrali smo mnoge metodološke igre (dramaturške, psiho-dramske) kojih smo mogli da se dosetimo da bismo generisali različiti materijal, što mi je bilo posebno važno, jer nisam htela da uđem u proces spremna na osnovu neke pročitane literature. Htela sam da nastupim prema njima iz pozicije neznalice, jer mi se učinilo da je to pozicijavelikog broja gledalaca koja ne prati mnogo ples, posebno ne ovu vrstu baleta”.(Ne)vrednovanje talenata „Dakle, htela sam da mi izvorni materijal budu upravo one i njihove priče. Mnoge stvari koje sam od njih čula za mene su bile šokantne, nove, a one su ih čule hiljadu puta, one su im svakodnevnica. Pa ipak, meni je bilo fascinantno to koliko je velika kontradikcija između njihovog svakodnevnog vežbanja i odricanja i glamura koji se vidi u plesu i te lakoće sa kojom one to sve na sceni rade. A mi svega toga zapravo nismo ni svesni. Nismo svesni koliko je truda, odricanja, suza, neprospavanih noći, trauma stalo iza te lakoće koju mi vidimo na sceni. I tako do premijere, a kad ona prođe, onda lestvicu morate da dižete još više – da biste postojali. Jer, ono drugo pitanje koja je alternativa je zastrašujuće – šta bih dobila ako prestanem? U tom trenutku rada bila mi je vrlo važna metafora iz „Alise u zemlji čuda” koja kaže da u ovoj zemlji moraš previše brzo da trčiš da bi stajao na jednom mestu. Plesna umetnost je dobra metafora, dobar primer na kojem može da se pokaže da mi vrlo brzo trčimo da bismo stajali u mestu. Ali naša predstava ne govori samo o našem društvu, već može da se odnosi i na neka druga, srećnija društva”.
Ja sam moja profesija
„Zanimljivo je da ljudi danas više nego ikada sebe poistovećuju sa svojom profesijom. Vrlo retko, ako vas sada pitam – šta ste vi, da ćete reći majka, ili kćerka, ili prijateljica, ili neki takav identitet koji nije profesionalan. U izvođačkim umetnostima, posebno u plesu, pored tog duha vremena koje diktira da se snažno identifikujemo sa svojim poslom, postoji još nešto vrlo snažno, a to je vrsta ovisništva: kada radite zadatak u gornjoj granici svojih fizičkih i intelektualnih sposobnosti, u nekom trenutku inspiracije osećate se potpuno obuzeto i ushićeno i ko god je prošao takvo iskustvo kreativne zaluđenosti – poželi da ga doživi ponovo – u tom smislu kažem ovisnički. Naravno da ne možete uvek igrati i biti podjednako inspirisani, nego se i ta lestvica pomera, ali svaki put kada jedan zadatak savladate, vi posle opet težite drugom, težem zadatku koji donosi nove doze adrenalina i tog nekog ushićenja”. Korpus znanja, a ne stav „Ova predstava je i snažan feministički manifest. Strahovito je nepristojno biti žena u 21. veku i ne biti feminista, govoriti da to niste, ili govoriti da je to nerelevantno. Mi vrlo često zaboravljamo da su ženska prava ta koja su najkasnije ostvarena, da su krhka i mlada u svetskom kontekstu, nova i kako ih treba čuvati, jer su stara tek dve – tri generacije. I to nikako ne smemo da zaboravljamo. U našem mizoginom diskursu feminizam je formulisan tako da biti feministkinja znači stav a ne korpus znanja. A feminizam je korpus znanja o rodu, odnosu muškarca i žene, jer ako znate te odnose, znate i kako funkcioniše sociologija. Feminizam ne govori o muškarcima i ženama, nego o politikama. Zato, sve što mi kao žene govorimo i možemo da kažemo jeste jasan feministički akt”.
Snežana Miletić